DNK računar
DNK računarom se naziva vrsta računara koja koristi dezoksiribonukleinsku kiselinu (DNK) i molekularnu biologiju, umesto tradicionalnog silicijumskog računara.
Ova teorija bila je prvi put obrađena 2004. godine, kada je Ehud Šapiro (Ehud Shapiro) sa grupom saradnika sa poznatog izraelskog instituta Vajcman (Weizmann Institute) otkrio programabilni molekularni sistem za molekularni računar koji je umesto silikonskih mikročipova, sastavljen od enzima i DNK molekula. U novome uređaju jednostavni DNK molekul snabdeva računar ulaznim podacima i osigurava svu energiju koja je računaru potrebna. Ovo otkriće je veliki korak u razvoju DNK računarstva, koji je tek u povojima, a njegove implikacije se tek naslućuju. Međutim ono bi moglo da donese revoluciju u budućnosti računara, naročito kada je reč o primenama na području farmacije i biomedicine.
Biohemijski „nanoračunari“ već postoje u prirodi; oni se manifestuju u svim živim organizmima. Međutim ljudi nisu u stanju da ih kontrolišu, a kada budu bili u stanju, će verovatno biti pronađeni lekovi za mnoge, sada neizlečive bolesti. Ideja o korišćenju DNK za smeštanje i procesiranje informacija rodila se 1994. godine, kada je kalifornijski naučnik Leonard Ejdlman prvi iskoristio DNK u tesnoj cevi kako bi rešio jedan jerdnostavni matematički problem. Od tada je nekoliko istraživačkih grupa predlagalo različite vrste dizajniranja DNK računara, ali su se njihovi pokušaji zasnivali na energetskom molekulu ATP za potrebe napajanja. U ovom trenutku DNK računar može da izvrši samo osnovne funkcije i nema nikakvu praktičnu primenu. Međutim kada se bude uspelo da se i u stvarnosti konstruiše, bio bi to uređaj koji bi mogao da izvrši 330 triliona operacija u sekundi što je 100.000 brže od modernih PC računara, a pokreću ga enzimi i DNK molekuli.
U terminima brzine i veličine, DNK daleko nadmašuju današnje klasične personalne računare. To nije sve, pa tako DNK molekul koji se nalazi u jedru svih ćelija može da sadrži više informacija u jednom kubnom centimetru nego na jednoj milijardi CD-ova (što je približno 750 terabajta). Jedan kubni centimetar „računarske supe“ sadrži oko 15.000 milijardi računara, a njena energetska efikasnost je milion puta veća od PC-a.
- Martyn Amos (June 2005). Theoretical and Experimental DNA Computation. Springer. ISBN 3-540-65773-8. – The first general text to cover the whole field.
- Gheorge Paun, Grzegorz Rozenberg, Arto Salomaa (October 1998). DNA Computing - New Computing Paradigms. Springer-Verlag. ISBN 3-540-64196-3. – The book starts with an introduction to DNA-related matters, the basics of biochemistry and language and computation theory, and progresses to the advanced mathematical theory of DNA computing.
- JB. Waldner (January 2007). Nanocomputers and Swarm Intelligence. ISTE. str. 189. ISBN 2-7462-1516-0.
- Zoja Ignatova, Israel Martinez-Perez, Karl-Heinz Zimmermann (January 2008). DNA Computing Models. Springer. str. 288. ISBN 978-0-387-73635-8. – A new general text to cover the whole field.