Alil
Alil grupa je supstituent sa strukturnom formulom H2C=CH-CH2R, gde je R ostatak molekula. Ona se sastoji od metilena (-CH2-) vezanog za vinil grupu (-CH=CH2).[1][2] Ime je izvedeno iz latinske reči za beli luk, Allium sativum. Prvi alilni derivat je izolovan iz ulja belog luka 1844.[3][4] Termin alil se odnosi na mnoštvo jedinjenja koja su srodna sa H2C=CH-CH2, neka od kojih su u svakodnevnoj upotrebi.
Nomenklatura i vezivanje[uredi | uredi kod]
Alil je široko korišteni termin u organskoj hemiji.[5] Nespareni elektron je delokalizovan. Alilni radikali, anjoni, i katjoni se često razmatraju kao intermedijeri u reakcijama. Svi sadrže tri susedna sp2-hibridizovana ugljenična centra.
Alilna mesta[uredi | uredi kod]
Mesto na zasićenim atomu ugljenika se naziva „alilna pozicija“ ili „alilno mesto“. Grupa vezana za to mesto se ponekad opisuje kao „alilna“, npr. CH2=CHCH2OH sadrži alilnu hidroksilnu grupu. Alilne C-H veze su za oko 15% slabije od običnih C-H veza na sp3 ugljeničnim centrima, te su reaktivnije. Ova povećana reaktivnost omogućava laku oksidaciju alilnih C-H centara pri produkciji acrilonitrila.
Benzilna i alilna grupa su srodne u pogledu strukture, jačine veze, i reaktivnosti. Druge reakcije alilnih jedinjenja su alilna oksidacija, Alder-en reakcija i Tsuji–Trostova reakcija.
Pentadienil[uredi | uredi kod]
CH2 grupa koja povezuje dve vinil grupe je dvostruko alilna. Energija disocijacije C-H veze na dvostruko alilnom centru je oko 10% niža od energije alilne C-H veze. Oslabljene C-H veze odražavaju visoku stabilnost rezultirajućeg pentadienilnog radikala. Jedinjenja koja sadrže C=C-CH2-C=C veze, npr. derivati linoleinske kiseline su skloni autoksidaciji, koja može da dovede do polimerizacije ili formiranja semi čvrtih materijala. Ovaj patern reaktivnosti je fundamentalno srodan sa formiranjem filmova lanenih ulja, koja su komponente uljanih boja i lakova.
Homoalil[uredi | uredi kod]
Termin homoalilni se odnosi na poziciju u ugljeničnom lancu pored alilne pozicije. U but-3-enil hloridu CH2=CHCH2CH2Cl, hlorid zauzima homoalilnu poziciju.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6.
- ↑ Morrison Robert Thornton, Boyd Robert Neilson (2006). Organic chemistry. Engelwood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 8120307658.
- ↑ Theodor Wertheim (1844). „Untersuchung des Knoblauchöls”. Annalen der Chemie und Pharmacie 51 (3): 289. DOI:10.1002/jlac.18440510302.
- ↑ Eric Block (2010). Garlic and Other Alliums: The Lore and the Science. Royal Society of Chemistry. ISBN 0-85404-190-7.
- ↑ Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th izd.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Eric Block (2010). Garlic and Other Alliums: The Lore and the Science. Royal Society of Chemistry. ISBN 0-85404-190-7.