Универзитет у Лавову
| Универзитет у Лавову | |
|---|---|
| Львівський університет | |
| лат. Universitas Leopoliensis | |
 грб универзитета | |
 централна зграда универзитета | |
| Хисторија | |
| Мото | Раtriаe dесоri сіvibus еducаndis |
| Мото (сх.) | Образовани грађани су слава отаџбине |
| Оснивање | 1661. |
| Генерално | |
| Врста | јавни универзитет |
| Администрација | |
| Ректор | Владимир Мељник |
| Студенти | |
| Број студената | 11 649 |
| Боје | Плава и златна |
| Локација | |
| Сједиште – град – покрајина – држава | Лавов Лавовска област Украјина |
| Службене странице | |
| lnu.edu.ua | |
Универзитет у Лавову (украјински: Львівський університет; лат. Universitas Leopoliensis; рус. Львовский национальный университет; пољски: Lwowski Uniwersytet; њемачки:Universität Lwiw), под пуним називом Национални универзитет Ивана Франка у Лавову је најстарији универзитет у Украјини који дјелује и данас. Сједиште универзитета налази се у Лавову, у Лавовској области у западној Украјини.
Историја[uredi | uredi kod]
Почеци[uredi | uredi kod]
Универзитет је основан 20. јануара 1661. године када је Јан II Казимир краљ и кнез Државне заједнице Пољске и Литве издао диплому којом локалном исусовачком колегијуму основаном 1608. додјељује "част академије и титулу универзитета". Исусовци су и прије тога 1589. неуспјешно покушали основати универзитет. Томе су се тада противиле власти у Кракову које су у новом универзитету на подручју тадашње Пољске видјели конкуренцију њиховом Јагеловском универзитету.
Краљ и кнез Јан II Казимир био је симпатизер исусовачког покрета што је било пресудно за усјешно покретање универзитета 1661. године. Оснивање универзитета било је обавеза и на основу Хајдачког споразума из 1658. године који је захтијевао да се у Кијеву оснује Рутенска академија, и друга у Лавову (Лавов није експлицитно одређен али се подразумијевао) који је био значајан центар Источне католичке цркве.
Под аустријском влашћу[uredi | uredi kod]
1772. Лавов је анектиран од стране Хабсбуршке Монархије за вријеме Прве подјеле Пољске. 1773. папа Климент XIV издао је булу Dominus ac Redemptor којом је докинуо рад Исусоваца што је потрајало све до 1814. и папе Пиа VII. Подјела Државне заједнице Пољске и Литве резултирала је изласком институције из надлежности Комисије за народно образовање која је функционирала као министарство образовања заједнице. Аустријанци су дали институцији нови назив Theresianum те је постала државна академија. 21. октобра 1784. аустријски цар Јосиф II потписао је одлуку о оснивањеу секуларног универзитета. Његова је администрација започела и са германизацијом институције доводећи неопходне професоре и експерте из разних дијелова империје. Универзитет је био подијељен на теолошки, филозофски, медицински и правни факултет. Језик предавања у то је вријеме био латински, док су се као помоћни језици користили њемачки и пољски.
1805. универзитет је привремено затворен због аустријског судјеловања у Наполеонским ратовима. Универзитет је поново отворен 1817. године како би се ограничио утицај про-пољске политике коју је у тој регији подржавао руски цар Александар I. Универзитет је тада прешао на њемачки као језик подучавања, али је укупна разина рада била врло ниска будући да је институција сматрана провинцијалном и непожељном за рад угледних професора.
Када је Прољеће народа стигло до Лавова са собом је донијело и захтјеве за полонизацијом универзитета. Аустријске власти одговорили су на ове захтјеве употребом силе када су трупе генерала Хамерштајна у бомбардирању града оштетили и зграде универзитета, посебно зграду библиотеке. Ови су догађаји довели до новог затварања институције. Универзитет је поново отворен у јануару 1850. те му је академска аутономија ограничена. Након година отпора, аустријска је власт ипак пристала на промјене и 4. је јула 1871. увела пољски и рутенски (украјински) као службене језике универзитета. Ова је одлука потакла оснивање германофоног Универзитета у Червинцима. Након осам година одлука је промијењена па је искључиво пољски постао службени језик док су њемачки и рутенски постали помоћни језици на којима су се могли проводити испити једино уколико их је професор говорио. Ова је одлука довела до отпора међу рутенским студентима која су попримила и насилне карактеристике када је 1908. рутенски студент филозофског факултета извршио атентат на пољског гувернера Галиције. Паралелно са рутенским отпором, универзитет је постао утицајна институција као један од двије институције на пољском језику (уз Јагелонски универзитет) која је окупљала пољску интелектуалну елиту онога времена.
Универзитет Јана II Казимира[uredi | uredi kod]
У вријеме Друге Пољске Републике од 1919. до септембра 1939. године, универзитет је био преименован и у част свога оснивача носио је назив Универзитет Јана II Казимира, владара некадашње Државне заједнице Пољске и Литве. Одлуку о промјени имена донијела је Влада Пољске 22. новембра 1919. године. Универзитет је био трећи највећи у земљи (након Универзитета у Варшави и Јагеловског универзитета). 1920. власти су универзитету предали зграду скупштине бивше Краљевине Галиције и Лодомерије која од тада до данас служи као централна зграда универзитета. Први ректор након доласка пољске власти био је пјесник Јан Каспрович, судионик покрета Младе Пољске. Овај је период поново обиљежила и дискриминација према локалном непољском становништву. Украјински професори који су одбили датизаклетву на лојалност Пољској изгубили су своја радна мјеста. Иако су кандидати који су били етнички Пољаци чинили тек 15% укупно пријављених кандидата, за њих је била гарантована квота од најмање 50% од укупних доступних мјеста на универзитету.
Државни Универзитет Ивана Франка у Лавову[uredi | uredi kod]
Након Совјетске инвазије на Пољску Лавов и његов универзитет нашли су се у оквиру Совјетског Савеза који је дозволио наставак постојећих предавања на универзитету. До касне 1939. године универзитет је наставио радити по постојећем пољском систему. Ипак, 18. октобра тадашњи пољски ректор је смијењен и на његово је мјесто дошао угледни украјински историчар Михајло Марченко. Његова је намјера била да Универзитет у Лавову преобрази у украјински национални универзитет и са том је намјером инситуција још једном преименована 8. јануара 1940. у Државни Универзитет Ивана Франка у Лавову. Значајан дио пољских професора у овим је годинама уклоњен са универзитета, а њихова су мјеста заузели етнички Руси и Украјинци. Универзитет се у овоме периоду специјализовао у областима марксизма, Лењиновог учења, политичке економије као и украјинске и совјетске књижевности, историје и географије.
