Štapići za jelo

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Štapići za jelo

Štapići za jelo su kratki, zašiljeni štapići koji se u parovima jednake dužine koriste kao tradicionalni pribor za jelo u Kini, Japanu, Vijetnamu i na Korejskom poluostrvu. Takođe se koriste u delovima Nepala, kao i u oblastima Tajlanda, Laosa i Mjanmara u kojima živi značajan broj Kineza.

Štapići za jelo su nastali u staroj Kini, mada je tačan period njihovog nastanka još uvek predmet debate među istoričarima i arheolozima.[1] Najstariji sačuvani štapići potiču iz vremena dinastije Šan (1766—1122. p. n. e.), međutim oni su se koristili pri kuhanju i serviranju hrane a ne kao pribor za jelo. Pretpostavlja se da su se štapići počeli koristiti kao pribor za jelo za vreme dinastije Han, dok su za vreme dinastije Ming ušli u široku upotrebu.

Vrste[uredi - уреди | uredi izvor]

Standardni štapići za jelo su dugi oko 20 cm.[2] Postoje i veći štapići za kuhanje koji su dugački između 30 i 40 cm. Takvi štapići se u Japanu nazivaju ryoribashi.[3], dok se štapići koji se koriste za prenos hrane do posuđa za serviranje nazivaju saibashi.

Štapići se prave od raznih materijala, najčešće od bambusa, drveta i plastike, ali i od metala, porcelana, žada, slonovače, kostiju itd.

Upotreba[uredi - уреди | uredi izvor]

Pravilno držanje štapića za jelo

Prvi štapić leži na korenu palca, a između domalog i srednjeg prsta. Prilikom uzimanja hrane, ovaj štapić ne treba pomerati.

Drugi štapić se drži sa tri prsta kao što se drži olovka, i samo njega treba pomerati pri uzimanju hrane.[4]

Kada se ne upotrebljavaju, štapići se ostavljaju s desne strane ili ispod tanjira, prema kineskim običajima.[5]

Uticaj na životnu sredinu[uredi - уреди | uredi izvor]

Samo u Kini se, prema procenama, godišnje proizvede oko 45 milijardi pari jednokratnih štapića za jelo, koji se nakon upotrebe bacaju. Za njihovu proizvodnju potrebno je poseći preko 25 miliona stabala.[6]

Kineska vlada pokušava da smanji proizvodnju jednokratnih štapića, apelujući da se u restoranima koriste štapići za višekratnu upotrebu. Kako bi se smanjila proizvodnja, uvedena je i taksa od 5% na jednokratne štapiće.[2]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Rančić, Dragoslav (19. 8. 2007.). "Muke sa štapićima". Politika. http://www.politika.rs/rubrike/Svet/t38075.lt.html. pristupljeno 3. 9. 2013.. 
  2. 2,0 2,1 "Kina proizvede 80 milijardi štapića za jelo godišnje". Tanjug. Blic. 12. 3. 2013.. http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/371753/Kina-proizvede-80-milijardi-stapica-za-jelo-godisnje. pristupljeno 3. 9. 2013.. 
  3. Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. str. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  4. "Kako se jede štapićima". Domino magazin. 5. 9. 2011.. http://www.dominomagazin.com/article/10888/kako-da/kako-se-jede-stapicima. pristupljeno 3. 9. 2013.. 
  5. Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. str. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 
  6. "Kina se odriče jednokratnih štapića za jelo". Blic. 23. 6. 2010.. http://www.blic.rs/Vesti/Svet/195216/Kina-se-odrice-jednokratnih-stapica-za-jelo. pristupljeno 3. 9. 2013.. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. str. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  • Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. str. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]