Teorija žrtve – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Kolega2357 (razgovor | doprinosi)
20.730.146 izmena
m robot kozmetičke promjene
preuzeto sa sr.wiki
Red 1: Red 1:
⚫
'''Teorija žrtve''' je pojam iz savremene istorije, i opšte korišćeni izraz, za jedan posle [[Drugi svetski rat|Drugog svetskog rata]] široko rasprostranjeni način argumentacije u [[Austrija|Austriji]], koji se tiče vremena pre pripajanja Austrije nemačkom "Rajhu". Kao sinonim za teoriju žrtve se takođe koristi i "Mit o žrtvi". Teorija žrtve, kojom se u kolektivnom pamćenju potiskuje austrijsko saučesništvo u nedelima nacijonalsocijalizma, označava se takođe kao "životna laž" druge Austrijske republike.
==Teorija žrtve==


⚫
Teorija žrtve je pojam iz savremene istorije, i opšte korišćeni izraz, za jedan, posle drugog svetskog rata, široko rasprostranjeni način argumentacije u [[Austrija|Austriji]], koji se tiče vremena pre pripajanje Austrije nemačkom „Rajhu“. Kao sinonim za teoriju žrtve se takodje koristi i „Mit o žrtvi“. Teorija žrtve, kojom se u kolektivnom pamćenju potiskuje austrijsko saučesništvo u nedelima Nacijonalsocijalizma, označava se takodje kao „životna laž“ druge Austrijske republike.



=== Koreni ===
=== Koreni ===
⚫
Kao glavno obrazloženje za tu teoriju navodi se hapšenje celokupnog austrijskog državnog vrha posle upada nemačkih trupa [[1938]]. Važnu ulogu je takođe imala ''Moskovska Deklaracija'' od 1. novembra 1943 u kojoj su glavni saveznici zastupali mišljenje da je Austrija prva žrtva Hitlerove osvajačke politike. Kao posledica toga Austrija je u pravnom smislu važila za žrtvu nacističke politike.


⚫
=== Dejstvo i dugoročne posledice ===
⚫
Teorija žrtve je pokazala prvo dejstvo već neposredno posle rata, u smislu vrlo oštre anti-nacističke borbe koja je u početnoj fazi vođena konsekventnije nego u [[Nemačka|Nemačkoj]]. Ona je međutim, za vreme hladnog rata, praktično okončana i unazad gledano, nije sprovedena u zadovoljavajućem obimu. Takođe se i restitucija opljačkanih bogatstava odlagala.<ref>[http://www.staatsvertrag.at/Kurzfuehrung.htm Hrsg.: Technisches Museum Wien mit Österreichischer Mediathek, abgerufen am 30. November 2008.]"</ref>


⚫
Potiskivanje svesti o saučesništvu velikog broja Austrijanaca u nedelima za vreme nacističke vladavine je dovelo do toga, da je ispravljanje nepravde koja je naneta u okviru nacijonalsocijalističkog progona sprovedena vrlo sporo. Nasuprot tome su žrtve rata tretirane mnogo bolje. To se pogotovo odnosilo na članove "[[Vermaht]]a" koji su nazivani žrtvama rata. Do ranih 90-ih godina 20-og veka, konstantno je korišćena teorija žrtve, čime je sprečeno rasvetljavanje uloge Austrijanaca u zločinima nacizma. Tek 1986. tokom afere oko austrijskog predsednika [[Kurt Valdhajm|Kurta Valdhajma]] (njegovo članstvo u Vermahtu), počeo je drugačiji odnos prema tom vremenu.


Godine 1991. je kao prvi austrijski političar, tadašnji kancelar [[Franc Vranicki]], priznao zločine, koje su počinili Austrijanci, i zamolio za oproštaj. Ta promena u svesti je takođe omogućila austrijskom politologu [[Andreas Maislinger|Andreasu Maislingeru]] formiranje [[Austrijska spomen služba žrtvama holokausta|Austrijske spomen službe žrtvama holokausta]]. Poslednjom manifestacijom "teorije žrtve" mogu se smatrati reakcije nekolicine novinara, povodom "EU-sankcija". Kao što je poznato, one su uvedene Austriji 1999. godine od strane 14 država članica Evropske Unije u znak protesta zbog učešća desno orijentisane "Austrijske slobodarske Partije" (FPO) u novoformiranoj vladi, pod njihovim šefom, kontraverznim desničarom , [[Jerg Hajder|Jergom Hajderom]]. Te sankcije su od strane medija shvaćene kao direktne mere protiv austrijskog naroda odnosno čitave države.<ref>Vgl. etwa Nina Horaczek: ''"Echte Patrioten" gegen "Österreich-Vernaderer".'' In: Martin Strauß, Karl-Heinz Ströhle (Hrsg.): ''Sanktionen. 10 Jahre danach. Die Maßnahmen der Länder der Europäischen Union gegen die österreichische Regierung im Jahr 2000.'' Studienverlag, Innsbruck [u.&nbsp;a.] 2010. ISBN 978-3-7065-4823-6."</ref>
⚫
Kao glavno obrazloženje za tu teoriju navodi se hapšenje celokupnog austrijskog državnog vrha posle upada nemačkih trupa 1938. Važnu ulogu je takodje imala „Moskovska Deklaracija „ od 1.novembra 1943 u kojoj su glavni saveznici zastupali mišljenje da je Austrija prva žrtva Hitlerove osvajačke politike. Kao posledica toga Austrija je u pravnom smislu važila za žrtvu nacističke politike.


== Reference ==
{{reflist}}


== Literatura ==
{{refbegin}}
* Gerhard Botz: ''Geschichte und kollektives Gedächtnis in der Zweiten Republik. "Opferthese", "Lebenslüge" und "Geschichtstabu"'' in der Zeitgeschichtsschreibung. In: Wolfgang Kos, Georg Rigele (Ed.): Listing 45/55. ''Österreich im ersten Jahrzehnt der Zweiten Republik''. Sonderzahl, Vienna 1996, ISBN 3-85449-092-5, p.&nbsp;51–85.
* Ewald Ehtreiber: Stichworte: ''"Opferthese", "Vergangenheitsbewältigung", "Wehrmachtsausstellung" und "Wiedergutmachung"''. In: Oswald Panagl, Peter Gerlich (Ed.): ''Wörterbuch der politischen Sprache in Österreich''. öbv, Vienna 2007. ISBN 978-3-209-05952-9.
* Anton Legerer: ''Gedenkdienste: NS-Bewältigung in Österreich.'' In: ''Tatort: Versöhnung. Aktion Sühnezeichen in der BRD und in der DDR und Gedenkdienst in Österreich.'' Evangelische Verlagsanstalt, Leipzig 2011. ISBN 978-3-374-02868-9., p.&nbsp;409-458
* Andreas Maislinger: ''"Vergangenheitsbewältigung" in der Bundesrepublik Deutschland, der DDR und Österreich. Psychologisch-pädagogische Maßnahmen im Vergleich''. In: Deutschland Archiv, September 1990.
* Günther Sandner: ''Vergangenheitspolitik im Kabinett. Die Debatten um die österreichischen Kriegsopfer am Beginn der Zweiten Republik''. In: Oswald Panagl, Ruth Wodak (Ed.): ''Text und Kontext. Theoriemodelle und methodische Verfahren im transdisziplinären Vergleich''. Königshausen & Neumann, Würzburg 2004, ISBN 3-8260-2838-4, p.&nbsp;131–147
{{refend}}


== Vanjske veze ==
⚫
=== Dejstvo i dugoročne posledice ===
* {{cite web|title=Willkommen|url=http://www.gedenkdienst.at/|work=gedenkdienst.at|publisher=Gedenkdienst|accessdate=5. 10. 2013.}}




[[Kategorija:Nacistička Nemačka]]
⚫
„Teorija žrtve“ je pokazala prvo dejstvo vec neposredno posle rata, u smislu vrlo oštre anti-nacističke borbe koja je u početnoj fazi vodjena konsekventnije nego u [[Nemačka|Nemačkoj]] Ona je medjutim, za vreme hladnog rata, praktično okončana i unazad gledano, nije sprovedena u zadovoljavajućem obimu. Takodje se i restitucija opljačkanih bogatstava odlagala.
⚫
Potiskivanje svesti o saučesništvu velikog broja Austrijanaca u nedelima za vreme nacističke vladavine je dovelo do toga, da je ispravljanje nepravde koja je naneta u okviru nacijonalsociijalističkog progona sprovedena vrlo sporo. Nasuprot tome su žrtve rata tretirane mnogo bolje. To se pogotovo odnosilo na članove „[[Vermaht]]a“ koji su nazivani žrtvama rata.
Do ranih 90-ih godina 20-og veka, konstantno je korišćena teorija žrtve, čime je sprečeno rasvetljavanje uloge Austrijanaca u zločinima nacizma. Tek 1986 tokom afere oko austrijskog predsednika [[Kurta Valdhajm|Kurt Valdhajma]] (njegovo članstvo u Vermahtu), počeo je drugačiji odnos prema tom vremenu.
1991 godine je kao prvi austrijski političar, tadašnji kancelar [[Franc Vranicki]], priznao zločine, koje su počinili Austrijanci, i zamolio za oproštaj.
Poslednjom manifestacijom „teorije žrtve“ mogu se smatrati reakcije nekolicine novinara, povodom „EU-sankcija“. Kao što je poznato, one su uvedene Austriji 1999 godine od strane 14 država članica Evropske Unije u znak protesta zbog učešća desno orijentisane „Austrijske slobodarske Partije“ (FPO) u novoformiranoj vladi, pod njihovim šefom, kontraverznim desničarom , [[Jerg Hajder|Jergom Hajderom]]. Te sankcije su od strane medija shvaćene kao direktne mere protiv austrijskog naroda odnosno čitave države.

Verzija na datum 25 juni 2014 u 22:22

Teorija žrtve je pojam iz savremene istorije, i opšte korišćeni izraz, za jedan posle Drugog svetskog rata široko rasprostranjeni način argumentacije u Austriji, koji se tiče vremena pre pripajanja Austrije nemačkom "Rajhu". Kao sinonim za teoriju žrtve se takođe koristi i "Mit o žrtvi". Teorija žrtve, kojom se u kolektivnom pamćenju potiskuje austrijsko saučesništvo u nedelima nacijonalsocijalizma, označava se takođe kao "životna laž" druge Austrijske republike.

Koreni

Kao glavno obrazloženje za tu teoriju navodi se hapšenje celokupnog austrijskog državnog vrha posle upada nemačkih trupa 1938. Važnu ulogu je takođe imala Moskovska Deklaracija od 1. novembra 1943 u kojoj su glavni saveznici zastupali mišljenje da je Austrija prva žrtva Hitlerove osvajačke politike. Kao posledica toga Austrija je u pravnom smislu važila za žrtvu nacističke politike.

Dejstvo i dugoročne posledice

Teorija žrtve je pokazala prvo dejstvo već neposredno posle rata, u smislu vrlo oštre anti-nacističke borbe koja je u početnoj fazi vođena konsekventnije nego u Nemačkoj. Ona je međutim, za vreme hladnog rata, praktično okončana i unazad gledano, nije sprovedena u zadovoljavajućem obimu. Takođe se i restitucija opljačkanih bogatstava odlagala.[1]

Potiskivanje svesti o saučesništvu velikog broja Austrijanaca u nedelima za vreme nacističke vladavine je dovelo do toga, da je ispravljanje nepravde koja je naneta u okviru nacijonalsocijalističkog progona sprovedena vrlo sporo. Nasuprot tome su žrtve rata tretirane mnogo bolje. To se pogotovo odnosilo na članove "Vermahta" koji su nazivani žrtvama rata. Do ranih 90-ih godina 20-og veka, konstantno je korišćena teorija žrtve, čime je sprečeno rasvetljavanje uloge Austrijanaca u zločinima nacizma. Tek 1986. tokom afere oko austrijskog predsednika Kurta Valdhajma (njegovo članstvo u Vermahtu), počeo je drugačiji odnos prema tom vremenu.

Godine 1991. je kao prvi austrijski političar, tadašnji kancelar Franc Vranicki, priznao zločine, koje su počinili Austrijanci, i zamolio za oproštaj. Ta promena u svesti je takođe omogućila austrijskom politologu Andreasu Maislingeru formiranje Austrijske spomen službe žrtvama holokausta. Poslednjom manifestacijom "teorije žrtve" mogu se smatrati reakcije nekolicine novinara, povodom "EU-sankcija". Kao što je poznato, one su uvedene Austriji 1999. godine od strane 14 država članica Evropske Unije u znak protesta zbog učešća desno orijentisane "Austrijske slobodarske Partije" (FPO) u novoformiranoj vladi, pod njihovim šefom, kontraverznim desničarom , Jergom Hajderom. Te sankcije su od strane medija shvaćene kao direktne mere protiv austrijskog naroda odnosno čitave države.[2]

Reference

  1. ↑ Hrsg.: Technisches Museum Wien mit Österreichischer Mediathek, abgerufen am 30. November 2008."
  2. ↑ Vgl. etwa Nina Horaczek: "Echte Patrioten" gegen "Österreich-Vernaderer". In: Martin Strauß, Karl-Heinz Ströhle (Hrsg.): Sanktionen. 10 Jahre danach. Die Maßnahmen der Länder der Europäischen Union gegen die österreichische Regierung im Jahr 2000. Studienverlag, Innsbruck [u. a.] 2010. ISBN 978-3-7065-4823-6."

Literatura

  • Gerhard Botz: Geschichte und kollektives Gedächtnis in der Zweiten Republik. "Opferthese", "Lebenslüge" und "Geschichtstabu" in der Zeitgeschichtsschreibung. In: Wolfgang Kos, Georg Rigele (Ed.): Listing 45/55. Österreich im ersten Jahrzehnt der Zweiten Republik. Sonderzahl, Vienna 1996, ISBN 3-85449-092-5, p. 51–85.
  • Ewald Ehtreiber: Stichworte: "Opferthese", "Vergangenheitsbewältigung", "Wehrmachtsausstellung" und "Wiedergutmachung". In: Oswald Panagl, Peter Gerlich (Ed.): Wörterbuch der politischen Sprache in Österreich. öbv, Vienna 2007. ISBN 978-3-209-05952-9.
  • Anton Legerer: Gedenkdienste: NS-Bewältigung in Österreich. In: Tatort: Versöhnung. Aktion Sühnezeichen in der BRD und in der DDR und Gedenkdienst in Österreich. Evangelische Verlagsanstalt, Leipzig 2011. ISBN 978-3-374-02868-9., p. 409-458
  • Andreas Maislinger: "Vergangenheitsbewältigung" in der Bundesrepublik Deutschland, der DDR und Österreich. Psychologisch-pädagogische Maßnahmen im Vergleich. In: Deutschland Archiv, September 1990.
  • Günther Sandner: Vergangenheitspolitik im Kabinett. Die Debatten um die österreichischen Kriegsopfer am Beginn der Zweiten Republik. In: Oswald Panagl, Ruth Wodak (Ed.): Text und Kontext. Theoriemodelle und methodische Verfahren im transdisziplinären Vergleich. Königshausen & Neumann, Würzburg 2004, ISBN 3-8260-2838-4, p. 131–147

Vanjske veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Teorija_žrtve&oldid=5098026