Velika njorka

Izvor: Wikipedia
Velika njorka
Izgled kada podiže mlade (stoji) i kada ne podiže mlade (pliva). (John Gerrard Keulemans)
Izgled kada podiže mlade (stoji) i kada ne podiže mlade (pliva). (John Gerrard Keulemans)
Status zaštite

Status iucn2.3 EX.svg

Status zaštite: Izumrli (1852) Zadnji primerak je viđen u Njufaundlendu

Sistematika
Carstvo: Animalia
Koljeno: Chordata
Razred: Aves
Red: Charadriiformes
Porodica: Alcidae
Rod: Pinguinus
Bonnaterre, 1791
Vrsta: P. impennis
Dvojno ime
Pinguinus impennis
(Linnaeus, 1758)
Raspon
Područje na kome su živele (plavo) sa poznatim mestima gnežđenja označenim žutom bojom

Područje na kome su živele (plavo) sa poznatim mestima gnežđenja označenim žutom bojom
Sinonimi
Alca impennis

Velika njorka (Pinguinus impennis) je ptica izumrla sredinom 19. veka. Bila je jedina vrsta roda Pinguinus koja je preživela do modernih vremena. Rod Pinguinus je obuhvatao nekoliko vrsta džinovskih njorki bez sposobnosti letenja sa Atlantika. Bila je poznata i pod nazivom gejrfaul (garefowl) koji potiče iz staronordijskog jezika i znači „koplje-ptica“ a odnosio se na oblik njenog kljuna, i kao pingvin – pre nego što je današnja ptica koja se tako naziva dobila to ime. Kada su evropski istraživači na Južnoj hemisferi otkrili pticu koja ih je izgledom i načinom života potsetila na veliku njorku nazvali su je po njoj – pingvin. Velika njorka je živela u velikom broju na ostrvima severnog Atlantika: istočnoj Kanadi, Grenlandu, Islandu, Norveškoj, Irskoj i Velikoj Britaniji – pre nego što je izlovljena do istrebljenja. Fosili nađeni na Floridi, poreklom iz 14. veka, upućuju na to da je ona bar povremeno za vreme zima migrirala u južne krajeve.

Taksonomija[uredi - уреди]

Velika njorka, Leipzig

Velika njorka je jedna od mnogih vrsta koju je švedski prirodnjak Karl Line (Carolus Linnaeus) opisao u svom delu iz 18.veka „Systema Naturae“. Analiza DNK je potvrdila njenu vezu sa oštrokljunom njorkom (Alca torda) kao najbližim živim rođakom . Takođe bila je u bliskoj vezi i sa malom njorkom (Alle alle) koja je pošla potpuno različitim evolutivnim putem od nje. Zbog velike sličnosti sa oštrokljunom njorkom velika njorka se ponekad uvrštava u rod Alca, ali je proučavanje fosilnih ostataka dovelo do smeštanja velike njorke u poseban rod Pinguinus koji je veoma blizak sa rodovima oštrokljune, male i tankokljune njorke (Uria aalge) - Alca, Alle i Uria. Ova četiri roda čine stablo Alcini u okviru familije Alcidae.

Opis[uredi - уреди]

Velika njorka bila je visine između 75 do 85 cm i težine oko 5 kg i kao takva je bila najveći član porodice njorki i reda Charadriiformes. Tokom evolucije izgubila je sposobnost letenja. Mužjaci i ženke bili su slični po veličini i izgledu. Leđa su bila sjajne crne boje a trbuh beo. Vrat i noge su bili kratki, a glava i krila mali. Ptice su bile debele zbog gustog sloja masti koji je bio neophodan za održavanje toplote. Za veme podizanja mladih razvijao im se široki beli pramen oko očiju koji je nakon tog perioda prelazio u belo-sivu traku između oka i uha. Leti im je grlo bilo tamno smeđe a zimi belo. Imale su veliki kljun dužine oko 11 cm koji je bio zakrivljen prema dola na vrhu. Kljun je bio prožet dubokim belim žljebovima. Krila su bila dugačka svega 15 cm a najduža pera na krilima 10 cm. Stopala i kandže su bile crne dok je plovna kožica bila crno-smeđa. Noge su bile smeštene potpuno na kraju tela kako bi služile za plivanje i ronjenje. Mlade ptice su imale išarane belo-crne vratove i manje vidljive žljebove na kljunu.

Rasprostranjenost[uredi - уреди]

Ova ptica je živela u hladnim obalnim vodama severnog Atlantika duž obala Kanade, severoistočnog SAD-a, Grenlanda, Islanda, Irske, Norveške i Velike Britanije. Napuštala je vode Atlantika samo da bi se razmnožavala. Njihove kolonije za gnežđenje zahtevale su stenovita ostrva sa kosim obalama radi omogućavanja pristupa pticama. Ovo je bio veliki ograničavajući faktor pa se veruje da one nikada nisu imale više od 20 kolonija. Poznato je samo osam njihovih kolonija za gnežđenje: Papa Westray na ostrvima Orkni kod Škotske, St. Kilda u Škotskoj, Farska ostrva, Grimzi i Eldi na Islandu, ostrva Penguin i Funk blizu Njufaunlenda i Bird Rocks u zalivu Svetog Lorenca u Kanadi. Takođe sumnja se da je ova vrsta imala kolonije i na Kejp Kodu (Cape Cod) u državi Masačusets (SAD). Zimi se ova ptica selila južnije. Njene kosti pronađene su na Floridi, Gibraltaru, Francuskoj, Španiji i čak u Italiji.

Ekologija i ponašanje[uredi - уреди]

Velika njorka se kretala sporo i ponekad je koristila krila kako bi prošla teške terene. Imala je malo prirodnih neprijatelja uglavnom morskih sisara, belih medveda i ptica grabljivica. Nije imala urođen strah od ljudi. Nemogućnost letenja i trapavost na kopnu učinile su ih lakim plenom ljudi, koji su ih lovili zbog hrane, perja i kao primerke za muzeje i privatne kolekcije. Životni vek im je bio 20 do 25 godina. Bile su odlični plivači koristeći krila kao peraja. Mogle su da se nagnu, skrenu i okrenu pod vodom. Veruje se da su mogle da zagnjure do dubine od 76m i dužine i do1km. Mogle su da zadrže dah i do 15 minuta što je duže od foke. Karakteristično je bilo njihovo plivanje velikom brzinom i zatim munjevito izranjanje iz vode i sletanje na kopno. Za vreme zime ptice su se selile u južne krajeve u parovima ili manjim grupama ali nikada sa celom kolonijom. Hranu su nalazile u plitkim vodama i to pre svega ribu dužine 12 do 20 cm. Mladi su hranjeni planktonom i polusvarenom ispljunutom ribom.

Razmnožavanje[uredi - уреди]

Veruje se da su parovi velike njorke ostajali verni celog života. Gnezdili su se u podnožjima litica. Legli su po jedno jaje svake godine u periodu od kraja maja i početka juna. Oba roditelja su pravila grubo gnezdo od guana iako je poznato da katkad nisu pravili gnezda za inkubaciju jaja. Gnezda u kolonijama su bila veoma blizu jedna drugim. Inkubacija jaja trajala je šest nedelja i ptići su se obično izlegali u junu. U hranjenju mladih smenjivali su se mužjak i ženka. Ptići su po piljenju bili sive boje. Već nakon dve do tri nedelje mladi ptići su stasavali dovoljno da napuste gnezdo i uđu u vodu.

Izumiranje[uredi - уреди]

Poznato je da je velika njorka bila lovljena od strane Neandertalaca pre 100.000 godina s obzirom da su njihove kosti nađene u blizini njihovih naseobina. Crteži ove ptice nađeni su na zidovima pećine El Pinto u Španiji a stari su 35.000 godina, dok su oni u francuskoj pećini Cosquer stari 20.000 godina. Indijanci su naročito cenili meso ove ptice tokom zima. U mestu Port au Choix u Njufaunlendu u Kanadi nađen je leš osobe odevene u odelo izrađeno od kože oko 200 velikih njorki, a koje datira od pre 2000g. pre nove ere. Procenjeno je da je populacija ove vrste za vreme svog maksimuma bila brojna u milionima iako se neki naučnici sa tim ne slažu. Bar od 8. veka velika njorka bila je lovljena u ogromnoj meri zbog mesa, jaja, kože i perja.

Preparirana velika njorka, Belgija.

Do sredine 16.veka kolonije za gnežđenje velikih njorki duž evropske obale Atlantika bile su skoro potpuno uništene zbog masovnog korišćenja njihovog perja za pravljenje jastuka. 1794. London zabranjuje ubijanje ove vrste zbog perja. S druge strane, u Severnoj Americi u početku se najviše koristi perje gavki, ali krajem 18.veka kada gavke skoro bivaju dovedene do istrebljenja, skupljači perja se okreću velikoj njorci. Zbog svoje ugoženosti, preparirani primerci velikih njorki i njihovih jaja bivaju visoko cenjeni i plaćeni. Sakupljanje jaja dodatno je doprinelo njihovom izumiranju. Zabeleženo je da je poslednji primerak velike njorke u nekadašnjem gnezdilištu St.Kilda u Škotskoj uhvaćen i ubijen u julu 1840.g.

Na kraju je poslednje poznato gnezdilište velikih njorki ostalo vulkansko ostrvce Geiffuglasker na Islandu. Ono je bilo okruženo liticama i nedostupno ljudima. Međutim 1830.g. zbog vulkanske erupcije ostrvo je potonulo pa su ptice utočište potražile na obližnjem ostrvu Eldey koje je bilo sa jedne strane dostupno ljudima. Kada je kolonija otkrivena u njoj je bilo skoro 50 ptica. Zbog stalne potražnje raznih muzeja za primercima ove ptice kolonija je bila potpuno uništena. Zadnji par velikih njorki, nađen kako se brine o jajetu, ubijen je 3. jula 1844.g. Kasnije su tvrdnje o susretu sa primercima ove vrste u Grand Banksu u Njufaunlendu 1852. prihvaćene od strane „Međunarodne unije za zaštitu prirode i prirodnih resursa (IUCN)“ pa se ta godina smatra godinom njihovog izumiranja. Danas, oko 75 jaja ove vrste postoji u muzejskim kolekcijama, zajedno sa 24 kompletna skeleta i 81. preparirana primerka. Iako je nađeno na hiljade pojedinačnih kostiju od sredine Neolitika do 19 veka, postoji samo mali broj kompletnih skeleta.

Reference[uredi - уреди]

  • Cokinos, Christopher (2000). Hope is the Thing with Feathers: A Personal Chronicle of Vanished Birds. New York: Warner Books. ISBN 0-446-67749-3. 
  • Crofford, Emily (1989). Gone Forever: The Great Auk. New York: Crestwood House. ISBN 0-89686-459-6.