Ustanak Vata

Izvor: Wikipedia

Ustanak Vata (Vatha ili Vata), ili Paganski ustanak je bio ustanak pagana koji je podignut 1046. godine u Kraljevini Mađarskoj, koji je doveo do svrgnuća sa vlasti tadašnjeg kralja Petra I Orseola, mučeništva svetog Gelerta i povratka Arpadovića na mađarski presto.

Pozadina[uredi - уреди]

Prvi hrišćanski kralj Mađarske, Sveti Stefan, je uveo hrišćanstvo u svoje kraljevstvo. Posle njegove smrti 1038. godine, nasledio ga je njegov nećak Petar I Orseolo, venecijanski plemić.

Novi kralj je postao nepopularan u narodu i među plemićima zbog uvođenja novih dažbina i prevelikog stranog uticaja na državne odluke. Većina naroda u mađarskom kraljevstvu je i dalje bila paganska i sklonija staroj religiji, a sumnjali su da Petar hoće Mađarsku da odvede u okrilje Svetog rimskog carstva i da tako opet izgube nezavisnost. Tokom prvog ustanka 1041. godine, Stefanov šurak Šamuel Aba je preuzeo krunu zbacivši Petra sa trona. Orseolo je tada pobegao u Bavarsku, gde je zatražio pomoć od nemačkog kralja Hajnriha III[1].

Pošto je godinu dana nakon toga Abina vlast izgubila na čvrstini Orseolo se uz Hajnrihovu pomoć 1044. godine vratio na mađarski presto, prethodno porazivši snage pristalica Šamuela Abe u bici kod Menfea[2]. Ovaj drugi dolazak na presto i vladavina se pokazala lošijom nego prva i ujedno je kraće trajala.

Ustanak[uredi - уреди]

Za vreme vladavine Šamuela Abe Vazulovi sinovi Andraš, Bela i Levente bili su proterani iz zemlje. Bela je otišao u Poljsku a Andraš i Levente su potražili utočište u Kijevu. Tokom 1046. godine Andraš i Bela su se vratili u Ujvar (danas Abaujvar) i veoma brzo su stekli popularnost i pristalice njihovog postavljanja na mađarski tron. To je naročito bilo izraženo u paganskoj populaciji Mađarske, iako su Andraš i Bela bili hrišćani, a jedino Levente paganin. Po njihovom povratku počela je pobuna pagana, koju su u početku podržavali Andraš i Levente.

Tokom te pobune paganski plemić Vata (Vata) stekao je ogromnu moć nad grupom pobunjenika koji su hteli da se Mađarska vrati staroj veri i da se istisne hrišćanstvo iz kraljevstva. Pobunjenici su na čelu sa Vatom ubijali sveštenike i mađare koji su već ranije prešli u hrišćanstvo.

Petar Orseolo je bežao od snaga pobunjenika prema Sekešfehervaru, gde je bio uhvaćen i ubijen od strane građana a Andraš, kao stariji se proglasio kraljem. Posle bitke i pobede Andraš i Levente su se krenuli prema Pešti a biskupi Gelert, Bistrik, Buldi i Beneta su mu krenuli u susret da ga pozdrave.

Pogled na Budimpeštu sa brda Gelert, posmatrano sa severa

Kada su biskupi stigli do izlaza iz Pešte, 24. septembra, napadnuti su od strane Vatinih pobunjenika. Buldi je odmah bio kamenovan. Kada su pagani bacali kamenje na Gelerta on se neprekidno krstio, što je još više razbesnelo pobunjenike i oni su ga odveli na vrh Kelenheđ brda, gde su ga stavili u dvokolice i gurnuli ga sa litice na obale Dunava. Bestrik i Beneta su uspeli da pobegnu preko reke, ali je i Bestrik podlegao ranama, jedino je Beneta preživeo ovaj napad.

Gelert je kasnije proglašen svecem, zbog svog mućeništva i brdo sa kog je baćen u ponor je preimenovano u Gelertovo brdo (Gellért-hegy).

Posledice[uredi - уреди]

Pobuna Vata je bila poslednji veliki pokušaj da se zaustavi prodor hrišćanstva među Mađare. Iako je Andraš za svoj uspon na tron imao pomoć pagana, on nikada nije zbog toga odbacio planove za uvođenje i ućvrščivanje hrišćanstva u kraljevstvu. Kada se učvrstio na vlasti, Andraš se distancirao od Vate i pagana, ali ih nije kaznio zbog pobune.

Reference[uredi - уреди]

  1. „A magyarok tehát kik a császárral és Péter királylyal valának, a császár seregét fölvezeték a Répcze folyó mellett, s egész éjjel lovagolva nap keltekor mind a két folyón könnyű gázlón átkelének.” - Šimon iz Keze, Mađarska Hronika #9
  2. „Aba király pedig Ménfőnél szálla vele szembe roppant sok fegyveressel, igen bizakodva győzedelmébe, mivel némely bajorok jelentették volt neki, hogy a császár kevesed magával jött.” - Šimon iz Keze, Mađarska Hronika #9

Izvori[uredi - уреди]

  • Stanisław A. Sroka|Sroka S. A., Historia Węgier do 1526 roku w zarysie, Bydgoszcz 2000, ISBN 83-87933-75-9, s. 22, 25-26