Staljinova nota

Izvor: Wikipedia
Njemačka godine 1952. u vrijeme podnošenja Staljinove note; Zapadna Njemačka označena svjetloplavo; Istočna Njemačka označena crveno; Berlin pod zajedničkom savezničkom kontrolom označen žuto; Protektorat Saar označen ljubičasto.

Staljinova nota (ruski: Нота Сталина; njemački: Stalin-Noten) ili Staljinov predlog se odnosi na događaj iz 1952. godine kada je sovjetski premijer Josif Staljin predložio SAD-u i zapadnoeuropskim državama obnovu ujedinjene demokratske, ali neutralne Nemačke s slobodnim medijima čime bi između komunističkih i zapadnoeuropskih država bila stvorena zona političko neutralnih država od Jadranskog pa sve do Baltičkog mora koja bi smanjila mogućnost za izbijanje ratnog sukoba. Neuspjeh ovog diplomatski predloga će rezultirati odgađanjem ujedinjenja Nemačke do 3.10.1990. godine i početka raspada komunističkih sistema u istočnoj Evropi.

Uvod[uredi - уреди]

Podela Nemačke na okupacione zone 1945 s teritorijem dodanim Poljskoj u skladu s zaključkom Potsdamske konferencije.

Po završetku Drugog svetskog rata 1945. Nemačka je bila podijeljena na američko-britansko-francusku i sovjetsku okupacionu zonu. Ta okupacija će završiti 23.5.1949. godine kada iz zapadne okupacione zone nastaje Zapadna Nemačka nakon čega će iz sovjetske okupacione zone 7.10.1949. biti stvorena Istočna Nemačka. Dok su se događaji tako razvijali u Evropu na području Azije gdje su graničile komunističke i nekomunističke države su izbijali ratovi. Prvo onaj u Vijetnamu između lokalnog stanovništva predvođenog komunističkog partijom protiv Francuskog kolonijalnog gospodara, a onda od 1950. godine i Korejski rat između Sjeverne i Južne Koreje.

Prvi predlog[uredi - уреди]

Zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer koji će biti najveći protivnik predloga

Sovjetski diplomat Andrej Gromiko je 10.3.1952. godine uputio diplomatsku poruku svim zainteresiranima s prijedlogom ujedinjenja Nemačke. Točke tog predloga su bile:

  • 1) Obnova ujedinjene Nemačke unutar granica dogovorenih na Potsdamskoj konferenciji.
  • 2) Povlačenje svih okupacionih snaga po završetku ujedinjenja i potpisivanje mirovnog ugovora.
  • 3) Ujedinjenja Nemačka će imati višepartijski sistem s slobodom medija i mišljenja.
  • 4) Nemačka]] će postati neutralna država kojoj je zabranjeno ulaziti u vojne saveze.
  • 5) Nemačkoj će biti dopušteno stvaranje vlastite vojske za obranu svog teritorija.

Taj predlog za obnovu ujedinjene Nemačke je bio dočekan s oduševljenjem u Istočnoj Nemačkoj dok ju je kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer dočekao kao sovjetsku neiskrenu podvalu pošto je njegov cilj bio približavanje zapadnoeuropskim političkim i vojnim integracijama smatrajući da bi neutralna Nemačka bila opasnost po sebe i susjedne države.

U svom odgovoru od 25.3.1952. Velika Britanija, Francuska i SAD su de facto odbile sovjetski predlog rečima:

  • 1) Vlada ujedinjene Nemačke će moći biti formirana tek nakon slobodnih izbora u svim njenim delovima
  • 2) Nemačka granica dogovorena na Potsdamskoj konferenciji je neprihvatljiva dok ne dođe do potpisivanja mirovnog ugovora.
  • 3) Ujedinjena Nemačka će moći ulaziti u saveze
  • 4) Ujedinjena Nemačka će postati član zapadnoevropskog vojnog saveza

Bez obzira na to što će kasnije biti izmjenjene još 3 poruke smatra se da su pregovori odmah propali ovakvim zapadnim odgovorom na sovjetski prijedlog.

Drugi predlog[uredi - уреди]

Dana 9.4.1952. godine Sovjetski Savez je dao drugi predlog koji se temeljio na potrebi potpisivanja mirovnog ugovora nakon čega će se održati slobodni izbori za ujedinjenu Nemačku, dok su zapadne sile na to odgovorile potrebom slobodnih izbora nakon čega bi ujedinjena Nemačka potpisala mirovni sporazum. Osnovno razlika u drugoj razmeni predloga je bila da li će prvo biti potpisivanje mirovnog ugovora (SSSR) ili održavanje slobodnih izbora (zapadne sile)

Treća poruka[uredi - уреди]

U svojoj trećoj poruki 24.5.1952. SSSR je osudio stvaranje zapadnoevropskog vojnog saveza (koji nikada neće zaživjeti) i optužio zapadne sile za odugovlačenje u potpisivanju mirovnog ugovora. Po toj poruci vlada ujedinjene Nemačke bi trebala ostati pod kontrolom saveznika do potpisivanja tog sporazuma. U odgovoru zapadne sile su osudile centralizaciju, kolektivizaciju i promenu pravosudnog sistema u Istočnoj Nemačkoj.

Poslednja poruka[uredi - уреди]

Gustav Heinemann 3 predsednik Zapadne Nemačke i ujedno najpoznatiji zapadnonemački zagovornik predloga

U svojoj poslednjoj poruki SSSR je optužio zapadne sile za propast pregovora. Po pitanju izbora zapadne sile su prihvatile raniju poziciju SSSR da okupacione sile nadgledaju izbore za ujedinjenu Nemačku, ali SSSR je u poslednjoj poruci promenio mišljenje i tražio da vlade Istočne i Zapadne Nemačke zajedno nadgledaju izbore što je od zapada odbijeno još 1951. godine. Zapadne sile su u odgovoru ponovile svoja ranija mišljenja.

Debata[uredi - уреди]

Ovaj događaj iz 1952. godine je bio povod velikom broju političkih i istorijskih debata u Nemačkoj o takozvanoj "propuštenoj prilici". S jedne strane ove debate su se nalazile osobe koje su podržavale odluku Konrad Adenauer da se usprotivi ujedinjenju navodeći da je ono bilo sovjetski blef ili da je cilj Moskve bila kontrola nad ujedinjenom Nemačkom dok su se s druge strane našli oni koji su podržavali u Zapadnoj Nemačkoj ujedinjenje ili ako ne ništa drugo testiranje da li je bilo rječ o blefu ili ozbiljnoj ponudi. Taj drugi blok od političara su predvodili Adenauerov ministar pravosuđa Thomas Dehler koji je podnio ostavku iz protesta i Gustav Heinemann koji će nakon protestnog napuštanja Adenaurove stranke 1952. postati 17 godina kasnije 3 predsednik Zapadne Nemačke.

Vidi[uredi - уреди]

Knjige[uredi - уреди]

  • Steininger, Rolf (1990). The German Question: The Stalin Note of 1952 and the Problem of Reunification. New York: Columbia University. ISBN 0-231-07216-3. 
  • Walko, John W. (2002). The Balance of Empires: United States’ Rejection of German Reunification and Stalin’s March Note of 1952. Parkland. ISBN 1-58112-592-5. 
  • Smyser, W.R. (1999). From Yalta to Berlin: The Cold War Struggle Over Germany. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-23340-X. 
  • Bürger, G.A.: Die Legende von 1952. Zur sowjetischen März-Note und ihrer Rolle in der Nachkriegspolitik. Leer (East Friesland) 1962.
  • Graml, Hermann: Nationalstaat oder westdeutscher Teilstaat. Die sowjetischen Noten vom Jahre 1952 und die öffentliche Meinung in der Bundesrepublik. in: Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte (VfZ, Quarterly Journal of Contemporary History) 25 (1977), p. 821–864.
  • ibid.: Die Legende von der verpaßten Gelegenheit. Zur sowjetischen Notenkampagne des Jahres 1952. in: VfZ 29 (1981), p. 307–341.
  • Loth, Wilfried: Stalins ungeliebtes Kind. Warum Moskau die DDR nicht wollte. 1996. ISBN 3-423-04678-3
  • Niedhart, Gottfried: "Schweigen als Pflicht. Warum Konrad Adenauer die Stalin-Note vom 10. März nicht ausloten ließ." (Die Zeit, March 13, 1992)
  • Schwarz, Hans-Peter (publ.): Die Legende von der verpaßten Gelegenheit. Die Stalin-Note vom 10. März 1952. Stuttgart/Zurich 1982.
  • Steininger, Rolf: Eine Chance zur Wiedervereinigung? Die Stalin-Note vom 10. März 1952. Bonn 1985.
  • Wettig, Gerhard: "Stalin – Patriot oder Demokrat für Deutschland" (Deutschland-Archiv 28:7 (1995) 743–748).
  • Zarusky, Jürgen (publ.): Die Stalinnote vom 10. März 1952. Neue Quellen und Analysen. Munich 2002.