Smrt Smail-age Čengića

Izvor: Wikipedia

Smrt Smail-age Čengića je ep koji je 1846. napisao hrvatski književnik Ivan Mažuranić, a koji opisuje prepad Crnogoraca prilikom koga je 23.9. 1840. ubijen turski velmoža Smail-Aga Čengić. Iako nije historijski autentičan (za što je najdrastičniji primjer lik Novice Cerovića), smatra se jednim od najznačajnijih djela hrvatske i južnoslavenske književnosti, a neki njegovi stihovi kao četa mala, ali četa odabrana su ušli u svakodnevni govor.

Istorijska pozadina[uredi - уреди]

Smail-aga Čengić je učestvovao u borbi protiv Crnogoraca na Grahovu 1836. godine, i tada je stradalo devet Petrovića, među kojima i rođeni brat Petra -{II}- Petrovića Njegoša. Želeći da mu se osveti za porodičnu tragediju, Njegoš je stalno smišljao osvetu. Za svoj plan pridobio je i drobnjačkog junaka Novicu Cerovića, kome su Turci na prevaru ubili oca. Crnogorci su, prvo, proturili vest da je Smail-aga kukavica, te da ne sme kod Drobnjaka da kupi harač. Kada je čuo za to, Smail-aga je rešio da što pre pođe Drobnjacima. U vešto postavljenoj zasedi, 20. septembra 1840. godine, poginuo je zajedno sa još četrdesetak Turaka. Glava mu je odsečena i odneta na Cetinje, kao dar vladici. Od njegove glave, odeće i oružja napravljena je lutka i postavljena u jednoj prostoriji. Kada bi neko ušao i nagazio dasku na kojoj je lutka, ona bi se klanjala. To je činjenica koju je Ivan Mažuranić uneo u završno pevanje Kob da bi izrazio prolaznost slave i moći.

Mažuranić se nije do kraja držao istorije, nego je, shodno svojim zamislima, priču menjao i obogaćivao je svojom romantičarskom maštom. Mnogi događaji su izmenjeni:

  • Smail-aga ne gine kod Drobnjaka, nego na Gatačkom polju;
  • Novica nije poznati crnogorski junak, nego Turčin i turski izdajica;
  • Mirko predvodi četu, iako u stvarnosti nije bilo tako, mada se smatra da je baš Mirko Aleksić Smail-agi odsekao glavu. [1]

Mažuranić ili Njegoš?[uredi - уреди]

Postojale su sumnje da spev nije delo Ivana Mažuranića. Jedan od razloga za te sumnje je prostorna udaljenost. Crna Gora i događaj koji je opevan bili su daleko od njega i Karlovca, u kome je živeo. Drugi razlog što se verovalo da je spev Njegoševo delo jeste i samo Njegoševo svedočenje pred Ljubomirom Nenadovićem („Pisma iz Italije“) da je on imao jedno delo u stihovima koje se bavi ovom tematikom, ali ga je dao na čitanje jednom od svojih gostiju i ovaj mu ga nikad nije vratio, tako da se tom delu izgubio svaki trag. Međutim, detaljnim analiziranjem Njegoševog i Mažuranićevog stila pisanja, preovladalo je mišljenje, da je spev, ipak, Mažuranićevo ostvarenje, i da je o samom događaju i detaljima vezanim za njega mogao saznati iz raznih izvora:

Kompozicija[uredi - уреди]

Spev je organizovan u sledeće kompozicijske celine:

  • Agovanje (stihovi: 1 - 113)
  • Noćnik (stihovi: 114 -193)
  • Četa (stihovi: 194 - 477)
  • Harač (stihovi: 478 - 1100)
  • Kob (stihovi: 1101 - 1134) [2]

Agovanje[uredi - уреди]

Radnja speva počinje u Stocu, mestu Smail-age Čengića. Početak je vrlo dramatičan, u znaku zla i krvi: Smail-aga naređuje da se iz tamnice izvedu Brđani (Crnogorci) koje je utamničio. Stavlja ih na razne muke i nepoštedno ih ubija:

"...svakom momku oštar kolac daje,
kome kolac, kome li konopac,
kome britku palu namjenjuje."

Tako se na samom početku zaoštrava odnos između Smail-age, koji oličava individualno junaštvo, sujetu i tursku moć, i Brđana koji simbolišu junačku, moralnu čvrstinu hrišćanskog kolektiva i njegov otpor tiraniji. Mučenje i ubijanje svezanih i nemoćnih trebalo je, pred okupljenima, da potvrdi njegovu moć i ponos, da pokaže šta sve može i koliko može ići u ispoljavanju zla i užasa. Mislio je da će uživati u mukama Crnogoraca, u njihovim molbama i vapajima u strahu od smrti. Bio bi to, pred onima koji će sve to gledati, njegov trijumf, ali i opomena za plašljive i kolebljive. Međutim, sve je zaprepastio način, na koji su Crnogorci sve te muke stoički podnosili. I pored nabijanja na kolac, vešanja i odsecanja glava, svi su oni ćutke umirali („niti pisnu, niti zubi škrinu“). A to je zato što su oni zatočnici, što su navikli da umiru za veru i slobodu. Smail-agini saradnici na sve to gledaju sa čuđenjem, ali i skrivenim divljenjem („Turad bulji skrstiv ruke“). Psihološko dejstvo nije izostalo ni u slučaju Smail-age:

"Ljutit aga mrko gleda,
gdje se silom divit mora
silan arslan gorskom mišu..."

Smail-aga u svojoj nameri nije uspeo: sve ih je poskidao („poskida ih, srca ne iskali“), ali su u smrt svi otišli bez panike, vapaja i straha. Takva odlučnost i duhovna snaga onih koji stradaju u njemu budi zebnju, pritajeni strah od onoga što može doći („zazebe ga na dnu srca“). Da bi povratio svoj junački, a sada već načeti ponos, Smail-aga će, bezobzirno i surovo, pogubiti i starca Duraka, svog dugogodišnjeg savetnika. Taj čin u stvari predstavlja vrhunac iskaljivanja njegovog besa zbog prisilnog divljenja, zbog nepostignutog cilja (da ga ljube u noge i mole za život) i zbog zebnje koju u srcu oseća.

Pogubljenje starog Duraka i masovno stradanje Brđana, biće glavni pokretači u razvoju nadolazećih dešavanja. Pogubljenje Duraka je razlog za Novičino izdajstvo i motiv za osvetu (ubijen mu je otac), što će usloviti nastajanje pevanja Noćnik. A masovna smrt Brđana pokrenuće akciju u pevanju Četa i doprineti da se te dve akcije, osvetnička akcija Novice i kolektivna osveta Crnogoraca, spoje. Na taj način je Ivan Mažuranić radnju speva na samom početku obogatio dramatičnim trenucima i brzom promenom dešavanja, i stvorio uslov za uzbudljivija i još dramatičnija zbivanja.

U Agovanju, sve vreme trajanja radnje, javlja se sukob dva principa - principa pravde, etičkog i stoičkog sa principom nadmoćnosti i zla. Prvi princip ponašanja prate trpljenje, patnja, prkos i prezir spram tiraniji i smrti, a drugi osveta, kazna i svirepost. Delo je koncipirano tako da su u prvom planu mučenici, odnosno Brđani, i mučitelj - Smail-aga Čengić. [1]

Noćnik[uredi - уреди]

U pevanju Noćnik prikazan je Novica (Durakov sin), koji, gonjen mržnjom, ide na Cetinje. On se kreće isključivo noću (odatle i ime pevanja Noćnik), ostavljajući utisak tajanstvenog i nepoznatog čoveka. Sam, na nepoznatom prostoru, on oseća strah, ali poseduje i strašnu mržnju kao unutrašnju silu koja ga drži i nosi kroz noć:

"Vidi mu se, mrijet’ mu se neće,
a jest’ nešto što ga naprijed kreće."

On, kao jedini očevidac krvavog zločina Smail-age, dolazi na Cetinje. Njegov dolazak, prećen je padom jedne zvezde, što je simbolički znak skore Čengićeve smrti.

Pevanje Noćnik počinje slovenskom antitezom, u kojoj je prvi deo (sastavljen od pitanja) vidno proširen da bi se tajanstvenost putnika u noći što više zadržala, a otkrivanje njegovog identiteta bilo odloženo za kasnije. Pesnik, na taj način, izaziva veću pažnju čitaoca, ali i uvećava tajanstvenost noćnog ambijenta.

Ambijent je pravi romantičarski: planinski prostor, otvoren, prazan i pust. Samo brda, doline, stene i klanci, žbunje i avetinjske senke u noći. Sve to budi jezu i srah u neznancu koji se kreće bespućima. U njemu je strah od nepoznatog i skirvenog. Strah ga je da ga neko ne otkrije i da ne padne kao žrtva nečije osvete jer je mnogo zla naneo Crnogorcima, i da ga time ne osujeti u njegovoj rešenosti da i sam postane osvetnik nad Smail-agom koji mu je ubio oca. Međutim, mržnja je ta koja pobeđuje strah i koja ga vuče napred. [1]

Četa[uredi - уреди]

U ovom pevanju lična osveta se gubi i ustupa mesto kolektivnoj osveti koju oličava četa. Sam početak ovog pevanja je u znaku epske vizije junaštva: pojedinci osvetnici ne biraju se po lepoti, „već po srcu junačkome“. Sve su to pojedinci koji su spremni da umru „za krst časni i slobodu zlatnu“. I kretanje čete je vezano za gluhu i duboku noć , zbog čega se i stiče utisak da je sve tajanstveno i mistično.

Četa se čitaocu pokazuje kao neki mitski izvršilac božanske pravde. I priroda i čovek, i nebo i zemlja kao da su srasli u jedno, samo da bi utisak o zaveri bio što snažniji. Četa u gluhoj noći ne samo da je tajanstvena nego je homogena (svi su ko jedan) i preteća sila.

Posebno mesto u ovom pevanju ima susret čete sa duhovnikom - starim sveštenikom, kome je „crkva“ - divno podnebije, „oltar“ - brda i doline, „tamjan“ - miris cveća i krv prolivena za krst. On čuva stado ovaca i tako traje između zemaljskog i nebeskog carstva, sav predan duhovnom trajanju. Sveštenik, nalik na igumana Stefana iz „Gorskog vijenca“, izriče amanet. Svojim amanetom on ih podstiče na borbu i puni ih ljubavlju prema domovini:

"Djeco moja, hrabri zatočnici,
vas je ova zemlja porodila
kršovita ali veoma zlatna.
Djedi vaši rodiše se tudijer,
oci vaši rodiše se tudijer,
i vi isti rodiste se tudijer:
za vas ljepše u svijetu ne ima.
Djedi vaši za nj lijevahu krvcu,
oci vaši za nj lijevahu krvcu,
za nj vi isti krvcu prolijevate:
za vas draže u svijetu ne ima.
Or’o gnijezdo vrh timora vije
jer slobode u ravnici nije."

Novičino krštenje je drugi momenat u susretu sa sveštenikom, a treći - pričešće i primanje blagoslova za izvršenje pravde. Pojedinačno (oličeno u Novici) sasvim se gubi u kolektivnom, tako da njegova osveta dobija novu dimenziju, odnosno poprima opšteljudski smisao.

Romantičarska atmosfera iz prethodnog pevanja, Noćnik, nastavlja se i u Četi. Noćna mistika u ovom pevanju postaje izraženija i dobija veći intenzitet. U noćnoj atmosferi i mističnom planinskom ambijentu i četa ratnika postaje „noćna, tamna“, i ona „stupa...tiho i gluho“: nema šapata ni smeha, nema ni jasnih obrisa. Ako je i bilo kakvih ljudskih glasova na početku pevanja, i oni su nejasni, tajnama i noćnom tamom obavijeni, tako da se ne zna ni čiji su, ni kakve poruke šalju na daljinu od jednog do drugog. Zato su i „šapat tamni“, zato i naliče na „tajni glas duhova“, na glas „kojijem zbore višnji dusi“, kao u pesmi „PonoćĐure Jakšića.

Svaka pripema osvete i njeno izvršenje zahteva da bude prekriveno tajnom. Iz tih razloga i pitanja:

"Iđe četa, ali kamo?
Iđe četa, kuda? kamo?
Sam on znade, koj’ je gori..."

U takvom noćnom, čisto romantičarskom ambijentu, kao da umire sve što je ljudsko, a oživljavaju aveti i priroda - kamen. Četa se utapa u prirodu, stapa sa kamenom, a kamen oživljuje. Priroda se personifikuje, a četa simbolizuje, odnosno postaje jedinstveni nosilac skrivenog smisla, čije je značenje - osveta i kolektivna borba protiv sveopšteg zla, oličenog u Smail-agi. Pojedinačno se u ovom pevanju preobražava: poprima dimenzije kolektivnog, božanskog i sveljudskog. Postaje jedinstveno, što je i jedna od karakteristika romantičarskog pevanja. Primer za to je Novičino pokrštavanje i utapanje njegove individualnosti i sebičnosti u nesebično.

Romantičarsko je uveliko sadržano i u sveštenikovoj apoteozi (veličanju) domovine, prošlosti, predaka, slobode, vere, pravde, prezira prema tiraniji i dužnosti borbe protiv ropstva i ugnjetača. To su ideali visokih etičkih vrednosti koje na umu imaju svi romantičari, pa i Ivan Mažuranić. [1]

Harač[uredi - уреди]

Radnja ovog pevanja se odigrava u Gatačkom polju, u koje je „silan aga“ došao da kupi harač od sirotinje. Na početku, u vidu slovenske antiteze, postavlja se pitanje šta će u Gatačkom polju momci, „oružje svijetlo“, konji, čadorovi, „teška gvožđa i falake grozne“, da bi se na kraju došlo do odgovora:

"Smail-aga krvav harač kupi
po Gackome i okolo njega..."

što predstavlja uvod u buduću dramu kolektiva. U ovom pevanju se sve odvija u dva nivoa: prvi nivo se odnosi na Smail-agu, na ono što se dešava u njemu, a drugi nivo na socijalna stradanja i muke „sirotinje raje“.

Kada je otposlao silnike na sve strane da kupe harač i ostao sam sa najbližim ratnicima oko sebe, Smail-aga demonstrira silu, snagu i veštinu: juri na konju, baca koplje, pogađa ciljeve. U svemu tome deluje junački, pa pesnik kazuje: „Dobar junak, da je čovjek taki!“. Od ovog trenutka, sve što se dešava je u funkciji da se on pokaže kao junak, ali i kao veoma loš, svirep čovek.

Kada je ugledao svoje haračlije kako jašu i vode raju vezanu konjima za repove, u trenutku srdžbe, pokušao je da iskali bes na nekom od vezanog roblja, ali umesto da pogodi cilj, on izbija oko slugi Saferu. Novi talas besa ga je obuzeo:

"Pisnu Ture kano guja ljuta;
planu aga kano plamen živi..."

Došao je da kupi harač, a nije ga sakupio. Bacio je koplje, ali cilj nije pogodio. I jedno i drugo doživeo je kao tešku sramotu, i što mu najteže pada - pred svedocima. Time je povređeno njegovo dostojanstvo i sujeta - ono samouverenje da je najveći i najbolji. Zato i intenzitet srdžbe i besa u njemu biva sve veći: poziva („Mujo, Haso, Omere, Jašare!“), izdaje naredbe, viče („riknu aga ko bik ljuti“). Na njegov zahtev i po njegovoj naredbi započinju gnusna mučenja: vuku po polju raju vezanu za repove konja, kandžijama ih tuku, nazivaju ih psima i psuju, da bi u njima ubili svaki oblik ljudskog dostojanstva.

Pesnik sada u prvi plan, umesto Smail-age, uvodi raju (sirotinju). Težište je sada na kolektivu. Na viku i pretnju: „Harač, harač, rajo, treba!“ - sirotinja uzvraća patnički, kroz vapaj:

"Hljeba, hljeba, gopodaru!
Ne vidjesmo davno hljeba!"


I dok se na turskoj strani primećuju pakleni smeh, mučilačke strasti i cinizam, na drugoj strani se čuju: molbe i molitve, uzdasi i jauci: „Glad, golota, gospodaru!“ To se ne čuje glas pojedinca (on ovde mnogo i ne znači), već je to mnogoglasje (polilog). Od daljih muka spasio ih je zalazak sunca i noć koju je ispunio „lelek mučenika“, piska, teški uzdisaji i hropac umirućeg.

Noć je donela predah za izmučene i početak gozbe silnih: peku se ovnovi, iz mešina toči vino. A tu atmosferu sitih i osionih treba da okrepi i pesma o junaku Čengiću. Guslar Bauk treba pesmom da osmisli i za spomen sačuva sve njegove podvige. Ali, umesto slave i hvale o junaštvu, pesma se pretvorila u rugalicu, u alegoriju koja iskazuje porugu ljudskoj sujeti i umišljenoj snazi. Stari Bauk peva o nekom Rizvan-agi koji je kupio harač, a nije ga sakupio, da bi završio stihom: „Hrđa bješe Rizvan-aga silni“. Aginu srdžbu, prouzrokovanu ovom pesmom, istovremeno prati i misao o mukama koje treba da budu adekvatne nanetoj sramoti i visini besa:

"Gvožđe, otrov, konop, nože,
palu, oganj, kolac grozni,
ulje vrelo i sto muka,
u čas jedan junak smišlja..."

Kao što primeri pokazuju, mašta Mažuranićevog junaka u smišljanju muka je neiscrpna, a prouzrokovana je je sujetom i nemoći Smail-age da iskaže sebe u svetlu o kome stalno sanja. I baš kad o mučenjima drugih najintenzivnije razmišlja, stiže kazna: čuju se pucnji u noći - logor je napadnut. Iznenađenja, pozivi na otpor - svuda se čuju: „Vlasi odasvud! Puške, nože!...“ A čuje se i njegov glas: „Konja, konja!“ - grmi aga... Jedni u ovoj reakciji Smail-age prepoznaju paniku, strah od smrti i nagon za bekstvom, dok drugi misle da je to - nakon svega što mu se desilo i ranijih uveravanja: „Ja sam junak to će pjesma r’jeći!“ - zahtev da mu se dovede konj i da se na konju, na epski, junački način bori i potvrdi sebe. Ali, u toj poslednjoj nameri, on i gine. Pored njega je nađen mrtav i Novica. Nosioca zla i izdajicu zadesila je ista sudbina, a osveta i pobeda pripale su pravednicima, oima koju umiru za krst i slobodu, protiv nasilja i tiranije. [1]

Kob[uredi - уреди]

U ovom završnom pevanju, za koje se čini da bi delo moglo i bez njega, govori se kako je u polju ispod Lovćena, u stanu jedna nesvakidašnja slika: „besno Ture se krstu klanja“. Turčin je sada lutka sa mrtvom glavom Smail-age, u njegovom odelu, opasana njegovim oružjem.

Izdvojenost ili otuđenost od drugih Smail-age u pevanju Kob je još jednom istaknuta, s tim što je u prethodnim pevanjima (Agovanje i Harač) ta izdvojenost bila uslovljena žestinom njegove oholosti i sujete koja ga je vodila u mržnju i negaciju svega što je ljudsko. U ovom pevanju je izdvojenost ,pak, posledica gubitka slave i svih iluzija o trajnosti sile i ljudske moći.

Krug Mažuranićevog pevanja i Smail-aginog pređenog puta je sasvim zatvoren. Smail-aga počinje i nastavlja sa zapovestima i oholim držanjem, videći sebe kao „arslana“, kao „neman“ i silnika kome niko ništa ne može, koji postaje individualno oličenje opšteg zla, a završava kao bespomoćna lutka koja samo po izgledu podseća na njega. Na njemu, nekada silnom, sada je sve „tužno, žalosno, mirno, jadno - mrtvo.“ Ništa nije ostalo od one njegove siline, gneva i besa.

Pevanje ima simboličko značenje i treba da pokaže kratkotrajnost svake tiranije i svakog zla pod kapom nebeskom. [1]


Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 Časlav Đorđević, mr Predrag Lučić, Književnost i srpski jezik, Izdavačka agencija D-Đorđević, Novi Sad 2009, ISBN 978-86-85691-39-3
  2. Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića, Nolit, Beograd 1966, str. 119 - 156

Spoljašnje veze[uredi - уреди]