Ljubomir Nenadović

Izvor: Wikipedia

Ljubomir Nenadović (Brankovina, 14 / 26. septembar 1826. — Valjevo, 21.jan. / 2. februar 1895.), poznat i kao Ljubomir P. Nenadović, jedan je od prvih Srba koji su se školovali na strani i započeli rad na književnosti.

Rođen je 14. septembra 1826 god. u Brankovini kod Valjeva, u porodici Nenadovića. Otac mu je prota Mateja Nenadović, a deda knez Aleksa. Gimnaziju svrši u Beogradu, a potom ode na više studije u Nemačku, Kad se vratio, bio je kratko vreme profesor Liceja u Beogradu, viši činovnik ministarstva i diplomata. Nekoliko godina je proveo u Crnoj Gori, kao gost kneza Nikole. Kao penzioner živeo je u Valjevu sve do smrti 21. januara 1895. godine.

Književni rad[uredi - уреди]

Nenadović je počeo da piše još kao đak i na književnosti je radio ozbiljno i bez prekida. On je imao široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda. On je pristalica racionalističke filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, na koga inače umnogome podseća. Kao i Dositej, i Nenadović je više praktičan duh i reformator, koji književnost uzima samo kao sredstvo za popularisanje naprednih i slobodoumnih ideja. Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basana. Neke od njih, kao „Popara“ i „Maniti glumac“, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Kao poezija, njegove pesme su slabe, bez zanosa i prave pesničke dikcije. To je pouka u stihu, napredne i dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno.

Nenadović je 1850. pokrenuo časopis "Šumadinka", prvobitno kao porodično-književni list, koji je ubrzo dobio glas "opasnog, republikanskog" lista. Kao humorist, kivan je na vlasti u Srbiji jer su suviše ozbiljne i zvanične, te pedantno sprovode cenzuru nad listovima. Kada donosi beleške iz spoljne politike uvek je na strani naroda, a protiv vladaoca, njegov list je pun priča i anegdota o vladarskoj nezahvalnosti i potrebi za laskanjem. Cenzuri se stalno podsmeva, npr. jednom prilikom priča kako je neko pretplatio "Siroticu Pravdu" na časopis, ali da joj uredništvo nije moglo slati list, jer nije moglo doznati adresu (tj. nema pravde u Srbiji). Neko vreme mu se gledalo kroz prste, kao rođaku kneginje Perside, ali list je na kraju ipak zabranjen jer je počeo "upravo prkositi praviteljstvu našem"[1].

Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima. Sva su ta pisma puna humora, vedrine i dosetljivosti. „Svaki čitatelj, kaže on, može držati da su upravo njemu pisana“. I pisma nemaju više umetničke, pa ni filozofske vrednosti, jer nisu tako ni zamišljena. U njima nema plastičnih opisa prirode i dubljih filozofskih zapažanja o narodima i kulturama. Nenadović izbegava taj način namerno i uvek ostaje samo zanimljiv, jednostavan i srdačan. Njegov je cilj da pouči, da zabavi i razvedri dušu čitaočevu. Pisma o Crnogorcima su svakojako najinteresantnija. On je Crnu Goru i Crnogorce posmatrao iz kneževe pratnje, pa je zbog toga njegovo prikazivanje odveć idealisano, ali u svakom slučaju zanimljivo. Ma koliko da je Nenadović bio Evropljanin i racionalista, on je nagonski osetio visoku vrednost srpskog patrijarhalnog morala, i u toj pokrajini, u zaklonu od svih kulturnih uticaja, gde su narodni život i običaji sačuvali najstarije oblike, on je zapazio mnoge lepe osobine „čojstva i obraza“ našeg naroda. U pismima o Crnogorcima on je te osobine naročito isticao i opisivao.

Nenadović se bavio i prevođenjem. Naročito je vredan pomena njegov prevod „Francuske revolucije“ od Minjea, „delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima“. Vrednost Nenadovićeva rada je više istorijska nego umetnička. Pišući lako i zanimljivo, jezikom neobično čistim i tečnim, on je u svoje vreme bio veoma popularan i mnogo čitan. Za stvaranje čitalačke publike i uobličavanje savremenog književnog jezika njegova je zasluga nesumnjiva.

Nenadović je bio jedan od prvih srpskih planinara. Izdavao je i uređivao list Šumadinka, u kojem je 1950 objavio članak „Jedan dan iz putovnja mog po Srbiji 1845. godine“. Osim na planinske vrhove Srbije i Crne Gore, popeo se i na mnoge druge evropske planive i o njima je pisao u svojom glavnim delima: Pisma iz Italije, Pisma iz Nemačke, Pisma iz Švajcarske.

Bibliografija[uredi - уреди]

Dela koja je Lj. Nenadović napisao, prevodio, izdavao[2] :

  • Pisma iz Nemačke (2 sveske)
  • Pisma o Crnogorcima
  • prevodilac: Minjeova Povest Francuske revolucije
  • Nemački bukvar (Немачкій букварЪ = Deutsches ABC - Buch : zum Gebrauche der Volks-Schulen im Fürstenthume Serbien), 1842
  • Slavenska vila, 1849
  • autor-prevodilac Pesama Birgera 1849
  • Pisma iz Severne Nemačke, 1850
  • prevodilac Diminog "Napoleona Bonaparte" 1850
  • Srpska istorija (Србска исторія : за основне србске школе), 1850
  • Pisma iz Švajcarske, 1852
  • jedan od autora: Beogradski veliki kalendar za 1853.
  • Šumadinče, 2 sveske 1852 i 1853
  • autor dodatnog teksta-izdavač Čokeovog "Dioklecijana u Saloni" 1853
  • prerađivač - izdavač Njegoševog dela Slobodijada 1854
  • jedan od autora: Godišnjak: veliki kalendar srpski (Годишняк : велики календар србски) 1854
  • urednik - autor dodatnog teksta: Prilozi za srpsku istoriju (Прилози за србску исторію) 1858
  • autor-prevodilac Pesama Birgera, Šilera i Bajrona 1860
  • Doîčinović Voin : spěv u VI pěsama, 1861
  • Sveštenstvo i ratarstvo, 1863
  • Pisma iz Italije, 1868
  • Sabrana dela, 18 tomova, 1881-85
  • Celokupna dela, 20 tomova, 1892-95

Vanjske veze[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Уставобранитељи и њихова влада : (1838-1858), pp. 105-107, Slobodan Jovanović (Digitalna Narodna biblioteka Srbije)
  2. Katalog NBS - Ljubomir P. Nenadović