Dabog

Izvor: Wikipedia
M. Presnjakov. Dabog. 1998.

Dabog (Dajbog, Dažbog, Daždbog) je slovenski bog koji daje život Zemlji, jer je istovremeno bog Sunca (sunčeve toplote) i kiše koji su najvažniji uslovi za opstanak ljudi. On je istovremeno i bog podzemnog sveta i rodonačelnik Slovena (ljudi). Dabog je prema usamljenom tumačenju Veselina Čajkanovića bio i vrhovni bog Srba.

Imena[uredi - уреди]

Pojavljuje se veći broj varijacija njegovog imena, ali se većina naučnika slaže da sva ta imena ukazuju na istog boga.

  • Dajbog - Daj Bože.
  • Dažbog, Daždbog - od staroslovenske reči dažd tj. kiša (npr. daždevnjak).

Smatra se da su od njegovog imena nastali likovi Dabo, Daba i Hromi Daba iz narodnih predanja koja označavaju zle ljude odnosno đavole[1].

Današnje južnoslovensko muško ime Davor poteklo je od Daboga.

Osobine[uredi - уреди]

Bog Sunca[uredi - уреди]

Dabogu se pripisuje uloga boga Sunca jer se u mnogim slovenskim prevodima grčkih spisa tokom srednjeg veka ime boga Heliosa (grčki bog Sunca) prevodilo imenom Dabog.

Daboga ne treba strogo tumačiti kao boga Sunca već više kao boga sunčeve toplote koja daje život Zemlji (i samim tim blagostanje), zbog čega mu se pripisuje i da je bog vatre.

Bog Kiše[uredi - уреди]

Ova uloga proizilazi iz jedne od varijacija njegovog imena (Daždbog).

Bog Podzemnog sveta i Vrhovni Bog Srba[uredi - уреди]

Veselin Čajkanović je u prvoj polovini XX veka izneo ovu vrlo hrabru tezu kojom se nakon njega niko nije bavio niti je pokušao da je uklopi sa ostalim tezama.

Čajkanović iz obilja narodnih predanja i verovanja jasno izvlači da se ime Dabog skoro uvek koristi za neko zlo biće, a često i za samog đavola (Dabog se navodi i kao kralj đavola) dolazi do dva moguća zaključka:

Analizirajući njegove osobine u narodnim predanjima (vidi: Izgled Daboga), Čajkanović zaključuje da je on bez sumnje htonsko božanstvo, na osnovu čega ga poistovećuje sa slovenskim bogom mrtvih.

Posmatrajući srpsku narodnu veru, Čajkanović zaključuje da je ona pretežno htonska (Krsna Slava, običaji oko Božića, padanje svetog Nikole i svetog Save u zimu...) što bi moralo da znači da je i vrhovni bog htonsko božanstvo, pa bi to onda morao biti Dabog.

Rodonačelnik Slovena[uredi - уреди]

U mnogim spisima se Sloveni nazivaju Dabogovim unucima, što bi značilo da vode poreklo od Daboga, jer je u to doba bilo vrlo retko da unuk upozna dedu i to je izgledalo kao veoma dug vremenski period.

Iz Slova o polku Igorovu:

Tad za doba Oljega Zloslavića
sejala se i bujala kavga svuda,
ginu blago Dažbogovih potomaka,
u bunama kneževskim vek se ljudski poskraćiva

Iz Velesove knjige*:

Jer od Dajboga proishodimo i postasmo slavni
  • za koju germanski orjentisani istoričari tvrde da je falsifikat jer zaboga Sloveni nisu imali pismo pre sv. Braće što je apsurd i jer je Crnorizac Hrabar svojevremeno zapisao da su se pre nego što su sv. Braća sastavila glagoljicu Sloveni za pisanje koristili „črtama i rezama“,a sem toga germanski hroničar Titmar navodi da su na Slovenskim idolima bila urezana njihova imena.

Izgled Daboga[uredi - уреди]

Dabog je zamišljan kao starac, odeven u medveđu ili neku drugu životinjsku kožu (kako je tada većina bila odevena), sa štapom u ruci kojim pomaže zato što je hrom. Najčešće je u pratnji crnog psa odnosno vuka koji je takođe hrom, a često je i na belom konju.

Ponekad su i on i vuk bili slepi na po jedno oko, zbog poistovećivanja sa bogom Velesom.

Vuk odnosno pas predstavlja njegov prvobitni tj. životinjski oblik koji je nakon prelaska na antropomorfni izgled boga nastavio da postoji zajedno sa novim oblik kao najbliži sluga, a ne retko i kao izaslanik.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Veselin Čajkanović, „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji“, Beograd 1994. ISBN 86-379-0282-0

Šablon:SSV