Armand Fallières

Izvor: Wikipedia
Armand Fallières
Armand Fallières

Mandat
18. veljače 1906. – 18. veljače 1913.
Premijer(i) Maurice Rouvier
Ferdinand Sarrien
Georges Clemenceau
Aristide Briand
Ernest Monis
Joseph Caillaux
Raymond Poincaré
Aristide Briand
Prethodnik Émile Loubet
Nasljednik Raymond Poincaré

Mandat
29. siječnja 1883. – 21. veljače 1883.
Predsjednik Jules Grévy
Prethodnik  Charles Duclerc
Nasljednik Jules Ferry

Rođenje 6. studenog 1841.
Francuska Mézin, Francuska
Smrt 22. lipnja 1931.
Francuska Lannes, Francuska
Politička stranka ARD

Kleman Arman Faler (fr. Clément Armand Fallières; 6. novembar 1841 – 22. jun 1931) je bio francuski političar i predsednik Francuske od 1906. do 1913.

Rođen je u Mezinu u departmanu Lot i Garona, Francuska. Studirao je pravo i radio advokat u Neraku, započevši političku karijeru kao opštinski odbornik (1868), a kasnije gradonačelnik (1871), i odbornik u skupštini departmana Lot i Garona (1871). Bio je žestoki republikanac, pa je izgubio poziciju u maju 1873, nakon pada Tjera, ali je u februaru 1876. izabran za odbornika u Neraku. U skupštini je bio kao republikanski levičar, potpisao je protest od 18. maja 1877, i bio reizabran pet meseci kasnije.

On je 1880. postao državni podsekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova pod ministrom Žilom Ferijem (maj 1880. do novembra 1881). Od 7. avgusta 1882. do 20. februara 1883. je bio ministar unutrašnjih poslova, a tokom mesec dana (od 29. januara 1883) je bio i premijer. Njegova vlada je morala da se suoči sa pitanjem proterivanja pretendenata na francuski tron u vezi sa proklamacijom Žeroma Napoleona Bonaparte iz januara 1883. Faler nije bio u stanju da se suoči sa pritiscima opozicije, i dao je ostavku kad je Senat odbacio njegov projekat. Narednog novembra ga je Žil Feri postavio za ministra javnog obrazovanja, i sproveo je razne reforme u školskom sistemu.

Dao je ostavku u martu 1885. Dve godine kasnije je postao ministar unutrašnjih poslova u vladi Morisa Ruvijea. Zatim je promenio resor i postao ministar pravde. Na poziciju ministra unutrašnjih poslova se vratio u februaru 1889, a konačno ponovo bio na čelu ministarstva pravde od marta 1890 do februara 1892. U junu 1890. je sa 417 glasova za i 23 glasa protiv izabran u senat kao predstavnik svog departmana (Lot i Garona). U senatu se nije mešao u međupartijske razmirice, ali je zadržavao svoj uticaj među republikancima.

U martu 1899. je izabran za predsednika senata, i zadržao je tu poziciju do januara 1906, kada je izabran od strane saveza levičarskih grupa iz oba doma kao kandidat za predsednika republike. Izbore je dobio u prvom krugu sa 499 glasova protiv 371 glasa za njegovog protivnika Pola Dumera. Faler je bio žestoki protivnik smrtne kazne i pomilovao je mnoge zatvorenike osuđene na smrt.

Reference[uredi - уреди]