Ujak Vanja
Za ostala značenja, vidi Ujak Vanja (razvrstavanje).
Ujak Vanja ili Ujka Vanja (рус. Дядя Ваня) je tragikomedija koju je napisao ruski pisac Anton Čehov. Prvi put je objavljena 1899, a prvo prikazivanje je bilo 1900. godine pod rukovodstvom Konstantina Stanislavskog.[1]
- Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič - profesor univerziteta u penziji
- Jelena Andrejevna - njegova žena; 27 godina
- Sofija Aleksandrovna (Sonja) - njegova ćerka iz prvog braka
- Vojnicka, Marija Vasiljevna - udovica tajnog savetnika, majka profesorove prve žene
- Vojnicki, Ivan Petrovič (ujka Vanja) - njen sin
- Astrov, Mihailo Ljvovič - lekar
- Telegin, Ilja Iljič - propali spahija
- Marina - stara dadilja
- Jedan radnik
Radnja počinje pred kućom, za stolom u letnjikovcu. Vreme dešavanja radnje je oko tri sata po podne. Upoznajemo se sa porodičnom atmosferom u kući ujka Vanje kao i sa likovima. O Astrovu saznajemo: u taj kraj je došao kao lekar pre deset godina. Nezadovoljan je životom, život ga je porazio:ništa ne želi, ništa mu ne treba i nikoga ne voli. Jedino voli prirodu, šume, i kritički gleda na ruskog čoveka i njegovu zaostalost. Ujka Vanja je nekada učio i radio, sada samo spava i jede, sav je potonuo u nerad i čamotinju, iako ima samo 47 godina.
O Serebrjakovu saznajemo da je bio profesor umetnosti, iako je ne poznaje najbolje. Sada je penzioner, tvrdica i pun neke zavisti. Oženio se mladom i lepom Jelenom koja čami pored njega, utrnulih čula i uspavanih želja. Svima njima život se pokazuje kao „dosadan, glup i prljav“. Odnose u kući karakterišu: mržnja, ljubomora, zavist i međusobna netrpeljivost koja stalno varira — javlja se slabijim i jačim intenzitetom. Suštinu tih odnosa najbolje će izraziti Jelena u jednoj rečenici, obraćajući se ujka Vanji: „Nesreća je u ovoj kući. Vaša mati ne voli nikoga osim svojih brošura i profesora; profesor je nervozan, meni ne veruje, vas se boji; Sonja se srdi na oca, srdi se na mene i ne govori sa mnom, evo, već dve nedelje; vi ne trpite moga muža i otvoreno prezirete svoju majku; ja nervozna, i danas sam dvadeset puta zaplakala... Nesreća je u ovoj kući“.
Radnja se sada vezuje za unutrašnji prostor kuće Serebrjakova, a vreme dešavanja je pola jedan posle ponoći. Razgovaraju Jelena i Serebrjakov, a on se otkriva kao sujetan čovek koji voli uspeh i slavu: „Celoga života raditi za nauku, naviknuti se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove - i odjednom, neočekivano, obresti se u ovoj kosturnici, viđati svaki dan glupe ljude, slušati beznačajne razgovore... Ja hoću da živim, ja volim uspeh, volim slavu, huk, a ovde - kao na robiji“. On je obuzet samo svojom ličnošću, pa je svuda ističe i traži od drugih da ga dvore i u svemu se saživljavaju sa njim. Jelena mu ugađa i saučestvuje u njegovim staračkim patnjama i bolovima. Sonja ne voli oca, Serebrjakova, i to postaje očigledno. Ujka Vanja nezadovoljan je sobom i svojim životom, ispoveda i sebe i svoj odnos prema Serebrjakovu, ali i svoju zaljubljenost u Jelenu. Astrov postaje dominantan lik u drami. Ovde se upoznajemo sa njegovim pogledom na život, na seljake, na inteligenciju, na vlastiti život i lepotu kao najdominantniji smisao svakog trajanja: „Ostareo sam, naradio se, iskvario, osećanja mi otupela, i čini mi se da se više ne bih mogao priljubiti uz čoveka. Ja nikoga ne volim i... neću voleti. Ono što me još zagreva, je lepota. Prema lepoti nisam ravnodušan“. Razgovor između Sonje i Jelene o Astrovu nagoveštava da je Sonja zaljubljena u njega, ali da taj isti Astrov nju ne primećuje. Njegova pažnja se ustremljuje prema Jeleni, kao što je i ujka Vanja okrenut njenoj lepoti. Međutim ni jednog trenutka ne razvija se zaplet nagoveštene ljubavi Vanja — Jelena ili Sonja — Astrov, niti pak dolazi do dublje veze između Astrova i Jelene, iako se ona interesuje za njega i u njemu vidi retkog čoveka, dostojnog ljubavi.
Soba i kućna atmosfera. Vreme dešavanja radnje je jedan sat posle podne, ali je dosta vremena prošlo, jer Jelena Andrejevna, u uvodnom razgovoru sa Sonjom kaže: „Već je septembar...". U tom istom razgovoru sa Jelenom neskriveno iskazuje ljubav prema Astrovu. Astrov i Jelena razgovaraju o seljacima, o uništavanju prirode i perspektivi trajanja, ali i o ljubavi Sonje prema Astrovu. Ne krijući, Astrov govori o svojoj ravnodušnosti prema Sonji, uz napomenu „da ja je poštujem“. Naravno, on je zainteresovan za Jeleninu lepotu, ali ne sa nekim posebnim poštovanjem, jer ta lepota nije kompleksna, nema onu unutrašnju punoću, nego je u izvesnom smislu i banalizovana. Jer, kako drugačije shvatiti ove reči: „Lepa, maljava kunice... Vama su potrebne žrtve! Evo, ja već mesec dana ništa ne radim, napustio sam sve, žudno tražim vas — i vama se to strašno dopada, strašno“... U završnom delu dolazi do dijaloga i sukoba između Serebrjakova i ujka Vanje. Serebrjakov, egoističan i gramziv, hteo bi da proda i razgradi posed ujka Vanje, na šta ujka Vanja reaguje nervozno, bučno i agresivno: puca iz pištolja na njega, ali se sve dobro završava. Treći čin deluje kao opšti brodolom: Serebrjakov nije uspeo da proda imanje i da se domogne novca; ujka Vanja puca u njega, ali ga ne ubija; Sonja gubi nadu da će se udati za Astrova, a zbliženje između Astrova i Jelene prestaje onog trenutka kada je i započelo.
Radnja ovog čina događa se uveče, u isti dan kad i radnja prethodnog čina. Soba ujka Vanje. Ujka Vanja se ispoveda: „Sramota me... Kako da proživim te godine? Šta da radim, čime da ih ispunim?.. Reci mi kako da počnem, od čega da počnem?“... Astrov iznosi svoje mišljenje: „Taj život je svojim trulim isparenjem otrovao našu krv i mi smo postali onako gadni kao i svi“. Opraštajući se od Jelene, kaže joj: „Zarazili ste nas svojim besposličenjem... Kad biste ostali, zgarište bi bilo ogromno“. Jelena i Serebrjakov odlaze. Odlazi i Astrov, a ujka Vanja i Sonja ostaju sami, sa zaključkom samih aktera da će se vratiti prvobitnom životu i odmoriti od svega.
Poslednja scena zapravo prikazuje stanje u kući pre dolaska Serebrjakova i Jelene Andrejevne: ukućani rade, svako svoj posao. Ipak, dolazak i odlazak gostiju poremetili su njihovu motivaciju: drama se završava uvođenjem hrišćanskog motiva trpljenja, zarad radosti u večnom životu. Pre spuštanja zavese, Sonja (između ostalog) kaže Vojnickom: „Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš (Kroz suze). Ti u svom životu nisi znao za radosti, ali strpi se, ujka Vanja, strpi se... Odmorićemo se..."
- ↑ Napierkowski, Marie Rose (1998). "Uncle Vanya: Introduction". Drama for Students. vol. V. Detroit: Gale. Retrieved 2008-10-12.
