Strukturni analog

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

U hemiji, strukturni analog, takođe poznat kao hemijski analog ili jednostavno analog, je jedinjenje koje ima sličnu strukturu sa nekim drugim jedinjenjem, ali se razlikuje od njega u pogledu pojedinih komponenti.[1] Ono se može razlikovati u jednom ili više atoma, funkcionalnih grupa, ili podstruktura, koji su zamenjeni sa drugim atomima, grupama, podstrukturama. Strukturni analog se može smatrati da je formiran, bar teorijski, od drugog jedinjenja.[2]

Uprkos visoke hemijske sličnosti, strukturni analozi ne moraju da budu funkcijski analozi i mogu da imaju veoma različita fizička, hemijska, biohemijska, ili farmakološka svojstva.

U razvoju lekova velike serije strukturnih analoga početnog vodećeg jedinjenja se kreiraju i testiraju kao deo studija odnosa strukture i aktivnosti (SAR).[3]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6. http://www.organic-chemistry.org/books/reviews/0198503466.shtm. 
  2. Ganellin, C. R.; Janos Fischer (2006). Analogue-based Drug Discovery. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3-527-31257-9. 
  3. Thomas L. Lemke, David A. Williams, ur. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6 izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0-7817-6879-9. http://www.lww.com/productTOC/?ISBN=978-0-7817-6879-5. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ganellin, C. R.; Janos Fischer (2006). Analogue-based Drug Discovery. Weinheim: Wiley-VCH.