Realni aikido
Realni aikido je borilačka veština odnosno stil aikidoa koji je nastao u bivšoj Jugoslaviji.
Tehnike su godinama istraživane i prilagođavane „realnim”, konkretnim i životnim situacijama. Upotrebljivost tehnike i kretanja je isprobavana u obuci različitih vojnih i policijskih struktura u zemlji i inostranstvu, kako od strane majstora Vračarevića, tako i od njegovih najboljih učenika.
Od 2003. godine je zvanično registrovan u međunarodnoj USMA klasifikaciji borilačkih veština. Predstavlja defanzivan, izuzetno fleksibilan sistem odbrambenih tehnika, čije su osnovne karakteristike brzina i pravovremenost reagovanja, uklapanje u protivnikov napad, kontinuitet izvođenja tehnike i potpuna završna kontrola napadača, pomoću specifičnih poluga.
Tvorac realnog aikidoa je Ljubomir Vračarević, 10. dan – soke, koji se borilačkim veštinama bavi od 1969. godine. Nezadovoljan tradicionalnim japanskim aikido, baziranom na tradiciji i filozofiji koje su, po Vračareviću, jednom evropskom čoveku dosta strane, modifikovao je tehnike, korigujući ih sve dok nije za svoj pojam došao do optimalnih rešenja – kako najbrže, najefikasnije i najekonomičnije onesposobiti napadača. Realni aikido je prisutan u obuci telohranitelja i specijalnih jedinica vojske i policije, ali i u rekreativnom treniranju dece i odraslih.
Kao veština samoodbrane bez udaraca i borbe, veoma je primeren deci. U školama realnog aikidoa sa decom od 5-12 godina radi se po posebnom programu «Kroz igru do majstorstva» koji je baziran na razvoju psihofizičkih osobina dece. Vežbe zagrevanja deluju korektivno na držanje i kičmeni stub, poboljšavaju sinhronizaciju pokreta i ukupnu motoriku deteta. Tehnike samoodbrane su prilagođene dečjim mogućnostima, bez teških zahvata koji bi mogli dovesti do povređivanja. Popularnost realnog aikidoa u svetu i otvaranje velikog broja klubova uslovili su osnivanje Svetskog centra realnog aikidoa u Beogradu, 1993. godine koji koordinira rad svih klubova i federacija realnog aikidoa u svetu.