Razgovor:Bajkalsko jezero
| Ovo je stranica za razgovor za raspravu o poboljšanjima na članku Bajkalsko jezero. | |||
|---|---|---|---|
| |||
Dolje navedeni tekst eventualno može poslužiti kao osnova za članak, s obzirom da u potpunosti ne zadovoljava vikipedijske kriterije. --OC Ripper 09:25, 20 april-травањ 2007 (CEST)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Seminarski iz Hidrologije za 4. godinu studija za Profesora Geografije napisao Nikola Trifunović, Niš, Srbija, 20.04.2007.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Bajkalsko jezero
1) Dimenzije Bajkala
2) Postanak jezera
3) Ostrva
4) Hidrografske i klimatske karakteristike
5) Stanovništvo
6) Biljni i životinjski svet
7) Saobraćaj
8) Privreda
9) Irkutsk
10) Turizam na Bajkalskom jezeru
11) Ostrvo Oljhon
12) “Malo more“
U v o d
Prostrana zemlja Sibirska, bogata i siromašna, nizijska i planinska, bogata rekama, močvarama i planinama, krije u sebi plavu lepoticu, dragulj Sibira, prostrano i bistro Bajkalsko jezero. Rusi iz raznih krajeva smatraju ga za sveto more i za najveće prirodno čudo u svojoj ogromnoj zemlji. Bajkalsko jezero je simbol Rusije kao što su bele obalske stene Dovera simbol Velike Britanije, a Veliki kanjon SAD.
Bajkalsko jezero, jedno od najpoznatijih jezera na Zemlji, od davnina je privlačilo pažnju geografa, hidrologa, hidrobiologa, geologa i drugih istraživača. O jezeru je mnogo napisano i ono spada u najbolje proučena jezera na svetu (veliku zaslugu za to ima Gleb Jurij Vereščagin osnivač bajkalske limnološke stanice 1928. i autor više knjiga o Bajkalu, a izmedju ostalog i “Bajkal u pitnajima i odgovorima”). Smatra se da Bajkal znači “mnogo vode” na jeziku naroda Kurikan, koji je ovde živeo pre 1300 godina.
1. Dimenzije Bajkala
Bajkalsko jezero leži u planinskom delu itočnog Sibira. Pripada slivu reke Jenjisej sa kojom je povezano otokom Angarom. Nadmorska visina jezera je 454,5 m i sa svih strana je okruženo visokim planinama (Bajkalski venac, Hamar Daban, Ulan Burgasi).
Površina jezera je 31.500 km2, što je 2,2 puta veće od površine Crne Gore, a od Ohridskog jezera (348 km2), čak 90,5 puta. Veću površinu od Bajkalskoj jezera ima samo 7 jezera u svetu (Kaspijsko, Gornje, Viktorija, Aralsko, Hjuron, Mičigen i Tanganjika). Izduženo je od jugozapada ka severoistoku. Najveća dužina mu je 636 km (preneto na balkanske prostore odgovara vazdušnom rastojanju od Subotice do Đevđelije) i ima oblik polumeseca. Prosečna širina mu je 48 km, a najveća 79,4 km. Ukupna dužina obala Bajkalskog jezera je oko 2000 km.
Ima različitih podataka o najvećoj dubini Bajkala. Po starim iznosi 1.629 m, a po novim 1.742 m. Bajkalsko jezero je najdublje na svetu. Kako mu je nadmorska visina na 454,5 m, a dno jezera na mestu najveće dubine se spušta do 1.287,5 m ispod površine svetskog mora, to znači da Bajkal predstavlja najdublju kriptodepresiju na kopnu. Prosečna dubina Bajkala iznosi 730 m. Najveća dubina severnog dela je 953 m, a južnog 1.430 m. Tačka najveće dubine nalazi se u centralnom delu jezera, istočno od ostrva Oljhon.
U dubokom Bajkalskom jezeru akumulirano je 23.389 kubnih kilometara vode. Po zapremini Bajkal je odmah iza Kaspijskog jezera iako ima čak 11,4 puta manju površinu od njega. Zapremina Bajkala odgovra jednoj petini celokupne slatke vode na kopnu.
2. Postanak jezera
Bajkal je jedno od najstarijih jezera na svetu - nastalo je pre 15-25 miliona godina posle formiranja velikog rova duž raseda u Zemljinoj kori, na mestu na kojem se Azija polako razdvaja. Rov je prvobitno bio dubok 8 ili više kilometara, ali se s vremenom u njemu nakupio mulj. Fosilni ostaci sitnih životinja koji su se nataložili u mulju ukazuju na starost jezera.
Po načinu postanka Bajkalsko jezero pripada grupi tektonskih jezera. Jezerski basen je nastao spuštanjem terena duž velikih raseda (ispunjava najdublji tektonski rased u pramasi Angare). Smatra se da je Bajkalsko jezero nastalo na mestu gde su potonule dve litosferne ploče. Nastalo je pre 15-25 miliona godina posle formiranja velikog rova duž raseda u Zemljinoj kori, na mestu na kojem se Azija polako razdvaja. Rov je prvobitno bio dubok 8 ili više kilometara, ali se s vremenom u njemu nakupio mulj. Fosilni ostaci sitnih životinja koji su se nataložili u mulju ukazuju na starost jezera. Tektonski procesi koji su uslovili stvaranje basena još nisu završeni. Najbolji dokaz toga su česti zemljotresi i termalni izvori pored obale. Na području Bajkala ima svake godine do 2000 potresa. Godine 1892. urušilo se potresom oko 200 km obale, a 1959. dno se spustilo za 15 m.
Jezerski basen je nastao sredinom tercijara. Najpre su postojale tri potoline koje su se međusobno spojile u kvartaru. Jezero je tada bilo veće i dublje od današnjeg. Na planinskim stranama okrenutim jezeru, na 500 i više metara iznad sadašnjeg nivoa, zapažaju se jezerske terase sa fosilima bajkalske faune. Najniže jezerske terase imaju visine od 2 do 58 m. Nastale su usled spuštanja nivoa jezera posle formiranja jezerske otoke. Bajkal i njegova okolina izloženi su laganim epirogenim pokretima. Različite visine terasa iste starosti u pojedinim delovima to najbolje potvrđuju. Dugogodišnjim osmatranjem utvrđeno je da se jugozapadni deo obale lagano izdiže, a severoistočni spušta. Za razliku od drugih jezera, Bajkalsko jezero se produbljuje stalnim gibanjima terena. Bazen jezera širi se za 2 cm godišnje.
Za vreme ledenog doba u ovom delu Sibira bilo je mnogo lednika. Neki od njih kretali su se ka Bajkalskom jezeru, lomili se i pretvarali u ledene bregove. Njih je najviše bilo u severnom delu, koji je zbog toga bio hladniji od južnog. Niske temperature ya vreme ledenog doba, ledeni pokriva[ i ledeni nisu uništili živi svet u Bajkalu. U dubokim vodama Bajkala ostale su u životu mnoge biljne i životinjske vrste, koje danas predstavljaju endemite ovog jezera.
Basen Bajkalskog jezera sastoji se iz tri velike potoline. Južna zahvata deo jezera južno od ušća Selenge. Središnja se pruža od ušća Selenge do podvodnog Akademskog bila i ostrva Veliki Uškanij. Od ove granice do krajnjeg severoistoka pruža se severna – najplića potolina.
Centralna jezerska ravan pokrivena je dijatometejskim muljem, koji je bogat gvožđem i silicijumom. Sreću se ogromne količine morenskog materijala, koji je ovde dospeo ledenim bregovima. Pravac pružanja jezera odreen je pravcem pružanja okolnih planinskih venaca. Na delovima jezera gde se pravac pružanja obale poklapa sa pravcem pružanja planinskih venaca, razuđenost je neznatna. Na mestima gde je obala upravna na pravac pružanja planinskih venaca, razuđenost je velika. Najviše je razuđena obala središnjeg dela jezera gde se nalaze tri velika zaliva: Malo more (između kopna i ostrva Oljhon), Čivirkujski zaliv (između kopna i severo-istočnog dela poluostrva Sveti nos) i Barguzinski zaliv (između zapadne strane pomenutog poluostrva i kopna). Severno od delte Selenge je zaliv Proval. On je nastao 1861. godine iznenadnim spuštanjem 50 km2 kopna ispod nivoa jezera, zajedno sa nomadima koji su tu napasali svoja stada. Iznenadno spuštanje terena ispod nivoa Najkalskog jezera pokazuje da formiranje reljefa u ovom delu Sibira još uvek nije do kraja završeno.
3. Ostrva
Bajkalsko jezero ima 45 ostrva. Najviše je onih koja su izgrađena od peska i nalaze se na ušćima velikih reka.Neka od njih pojavljuju se samo za vreme niskih vodostaja i predstavljaju beživotne sprudove. Ukupna površina svih ostrva na Bajkalskom jezeru je 742 km2. Najveće ostrvo je Oljhon (625 km2). Na Oljhonu postoji ribarsko naselje Hužir. Drugo veće ostrvo je Veliki Uškanij. Nalazi se severno od Oljhona.
4. Hidrografske i klimatske karakteristike
Bajkalsko jezero je najveći rezervoar slatke vode na svetu. Površina sliva sa kojeg mu pritiče voda iznosi 557.000 km2. U Bajkalsko jezero utiče 336 reka i pritoka (po novim podacima 520). Najveće pritoke su Selenga (1.480 km), Gornja Angara (452 km), Barguzin (416 km), Turka, Tompuda, Sarma, Kičera, Floriha, Goloustnaja i druge. Sve pritoke donose jezeru 41,16 km3 vode godišnje. Pored toga, jezero se hrani i vodom padavina koje se izluče neposredno na njegovu površinu (9,38 km3 godišnje). Bajkal gubi vodu otokoma Angarom. Njome tokom godine otekne iz jezera 53,48 km3 vode. Sa površine jezera ispari 3,06 km3 vode godišnje. Kolebanje jezersog nivoa tokom godine iznosi 20 do 144 cm. najviši nivo vode je u jesen, a najniži krajem zime. Godine 1932. zabeležen je dosotaj 2,5 m viši od srednjeg. Tom prilikom voda je nanela znatne štete železničkoj pruzi pored jugoistočne obale i nekim naseljima.
Na izduženom Bajkalskom jezeru zapažena je pojava seša. Jaki vetrovi iz doline reke Sarme podižu talase visoke 2,6 m. U Barguzinskom zalivu zapažaju se slabe jezerske struje, suprotnog pravca od kretanja kazaljke na satu. Boja jezerske vode pored obale je zelenkasto siva. Dalje od obale je plava i ne razlikuje se od boje okeana na pučini. Tonovi lave boje preovlađuju u toplijoj, a zelene u hladnijoj polovini godine. Providnost jezerske vode na pučini dostiže 40,2 m i najveća je u julu i decembru. Zbog obilja nanosa na ušću Selenge providnost jezerske vode iznosi svega 2 do 5 m. Slično stanje je i na ušćima drugih velikih pritoka, naročito u vreme prolećnih kiša i otapanja snega. Sliv Bajkala je dobro pošumljen tako da je erozivnih terena srazmerno malo pa je i zasipanje basena neznatno. Kaže se da nema ukusnije vode od Bajkalske i to ne samo zato što je tako čista, već prvenstveno što je u njoj vrlo malo soli i minerala – manje od desetine grama po litru vode.
Termički režim jezerske vode ima odlike umerenog tipa. To znači da na Bajkalu leti postoji direktna termička stratifikacija vode, zimi indirektna stratifikacija vode, uz pojavu leda. Za prelzna godišnja doba, proleće i jesen, karakteristična je kratkotrajna izotermija, ista temperatura vode od površine do dubljih delova basena.
Godišnje promene temperature osećaju se do dubine od 250 m. U najvećim dubinama temperatura vode je konstantna (3,1 °C). Srednja godišnja temperatura vode na pučini iznosi 3,4°C, srednja januarska je 0,1°C, a srednja avgustovska 9°C. U toku letnjih meseci površinski sloj vode pored jugozapadne obale zagreje se do 20°C. Zbog velike količine vode i tokom leta akumulirane toplote, Bajkalsko jezero se ledi tek krajem decembra i početkom januara. Debljina leda iznosi 70 do 140 cm.
Led se naglo otapa u maju, a sante dugo plivaju po jezeru. Velika količina vode Bajkala od značaja je za klimu okoline. Ona se sporije zagreva i hladi od okolnog kopna. Zbog toga Bajkal leti rashlađuje oklinu. Julske izoterme u blizini jezera povijaju prema jugu. U toku zime Bajkal zagreva rashlađene vazdušne mase u svojoj okolini. Temperatura vazduha nad jezerom tada iznosi -10 do -18°C, a nad kopnom udaljenom 340 km od jezera, živa u termometru spušta se do -28°C. Bajkalsko jezero utiče na smanjenje godišnje i dnevne amplitude temperature vazduha. Godišnja amplituda u gradu Ulan Ude je 45,9°C, a u Listvjanki (na obali jezera) 30°C. Dnevna amplituda temperature vazduha u Irkutsku (64 km dalje od jezera) je 13°C, a na Bajkalu 2,6 do 4,9°C.
5. Stanovništvo
Prvobitni stanovnici Bajkala bila su plemena koja su naseljavala Sibir, ili su se doseljavala iz mongolskih i turkijskih pustara. Neki i sada žive u plemenskim zajednicama, a najbrojniji je narod Burijata, koji je u većini na istočnoj obali Bajkala, i stoga se taj deo priobalja administrativno tretira kao Autonomna oblast Burijata, koja se graniči sa Mongolijom.
6. Biljni i životinjski svet
Posebna odlika Bajkalskog jezera je njegov biljni i životinjski svet. Najveći broj biljnih i životinjskih vrsta, koje danas žive u jezeru, naselio se vrlo davno i tu uspeo da očuva. U Bajkalskom jezeru žive 773 vrste bilja i 1.219 vrsta životinja. Od ukupnog broja biljnih i životinjskih vrsta 58% čine endemiti. To su takve vrste kojih više nema ni u jednom jezeru na Zemlji. Izvan Bajkala neke od ovih vrsta mogu se naći samo u fosilnom stanju. Najveći broj endemičnih vrsta živi na dubini od 8 do 200 m. Najveći broj životinjskih vrsta živi na pučini i ne sreće se u priobalnim vodama. Posebno interesantna vrsta je bajkalska foka (vrsta tuljana) koja živi u severnom delu jezera. Naučnici još uvek nisu utvrdili zagonetku nepre-bajkalske foke (morska životinja), koja dostiže težinu od 50 do 100 kg. Jedinstven sisar Bajkalskog jezera zimi se može naći na ledenom pokrivaču, na mestima gde je on izbušen na desetine mesta, jer se tako lakše diše. Od riba ističe se golomjanka koja rađa žive mladunce. Živi na dubinama od 300 do 500 m.
Najveća zagonetka i specifičnost života u Bajkalskom jezeru je vrsta kolutastog tuljana. To je verovatno jedini tuljan koji živi u slatkoj vodi. Pretpostavlja se da su se tuljani doselili u jezero za vreme ledenog doba, gde su se tokom vremena uspeli prilagoditi potpuno drugačijim životnim uslovima.
Životinjski svet kopna obiluje svim vrstama velikih i malih ptica i zverinja; od ptica tu su različite vrste orlova, sokolova, ždralova, čaplji, kormorana i gusaka - pri obali; a u šumama i tundrama (pojas visoravni iznad šuma) oko jezera žive losovi, severni jeleni, sibirske košute i veliki medvedi, zatim lisice, vidre, risovi i drugo.
Glavna privredna grana na Bajkalskom jezeru je ribolov. Najviše se lovi riba omulj. Ona daje 60% do 80% od ukupnog ulova. Lovi se u proleće, kada prilazi obalama i u jesen, kada zalazi u reke da baci ikru.
Postoje dve jedinstvene endemske životinjske vrste. Prozirna ribica golomjanka, koja podseća na vrstu "čovečje ribice", iz pećina balkanskog prostora, jer je potpuno prozračna. Naravno da je jezero prebogato i ostalim ribama najrazličitijih vrsta koje se koriste u ljudskoj ishrani. Prastanovnici ovih predela, kao i današnji pripadnici burijatskog naroda, uglavnom žive od ribolova, a u sovjetskom periodu je bila veoma razvijena industrija prerade ribe, koja sada propada. Najukusnija riba za ljudsku ishranu jeste vrsta omulj (slična šaranu), koja ima pet podvrsta.
Međutim, najveća atrakcija na jezeru su slatkovodne foke ili nerpae, kako ih zovu stanovnici priobalja. To je endemska vrsta koja opstaje jer se hrani isključivo golomjankama. U odnosu na morske i okeanske foke, bajkalske su znatno manjeg rasta (najviše do 130 cm), sa predivnim belim krznom. Zbog njega su u prošlosti nemilosrdno ubijane, što je, u jednom trenutku, pretilo izumiranju vrste. Potom su preduzete energične mere zaštite, i sada se njihov broj znatno uvećao. Njih je veoma teško videti u prirodnom staništu, jer su veoma plašljive i oprezne; obitavaju na veoma usamljenim mestima, izvan uobičajenih vodenih trasa kojima saobraćaju brodovi i ribari, ali se mogu videti preparirane u Prirodnjačkom muzeju Bajkala, u mestu Listvjanka, gde se nalazi Naučni institut Ruske akademije nauka, koji se bavi proučavanjem prirodnih fenomena Bajkala.
7. Saobraćaj
Saobraćaj na Bajkalu ima uglavnom lokalni značaj. Služi za povezivanje većeg broja priobalnih naselja. U severnom delu jezera, zbog duže zaleđenosti, plovidba se odvija prosečno 169 dana u godini, a u južnom 293 dana. Razlog slabog razvijenog saobraćaja je slaba naseljenost priobalnog pojasa. Na jezeru i nekim njegovim pritokama razvijeno je splavarenje. Izgradnja fabrika celuloze u slivu Bajkala izazvalo je burne reakcije zbog mogućnosti velikog zagađenja ovog najvećeg prirodnog rezervata slatke vode.
8. Privreda
Veliko šumsko bogatstvo Bajkalskog jezera čini osnovu za razvoj drvne industrije (u skoro svim većim mestima na obali Bajkala postoje strugare i manji objekti za mehaničku preradu drveta) i celuloze. U nižim delovima, do 600 m, rašireni su ariš i bor. Na većim visinama jela i sibirski kedar. Njihovo kvalitetno drvo podstaklo je razvoj industrije celuloze, čiji su se pogoni locirali u mestima na obali jezera. U skoro svim većim mestima na obali Bajkala postoje strugare i manji objekti za mehaničku preradu drveta.Ubrzo je ekološka ravnoteža bila ozbiljno ugrožena. Ipak, nastojanjem odgovornih ljudi i naučnika, Bajkalsko jezero proglašeno je nacionalnim parkom. Na 5-10 km od njegovih obala zabranjena je seča šuma, a industrijski pogoni morali su ugraditi prečišćivače, tako da se voda koja se kroz njih vraća u Bajkal može piti. Tako je, velikom upornošću domaćeg stanovništva i naučnika, najveći i najčišći rezervoar slatke vode na svetu postao uzorak očuvanja okoline u tom delu sveta. (Stanovnici četrdesetak gradića uz obalu nekada su iz jezera pili vodu jer je, zahvaljujući sićušnim račićima koji se iz njega hrane algama, izuzetno čista).
Za privredu okoline Bajkala od značaja su i prostrani pašnjaci, na kojima se gaji stoka. U prostranim šumama obavlja se lov raznovrsne divljači. Velika nalazišta liskuna već se intenzivno eksploatišu- Železnička pruga koja iz zapadnog dela Rusije, preko Irkutska, vodi za Ulan Ude i dalje na istok, od velikog je značaja za transport sirovina i gotovih proizvoda iz ovog rejona u sve delove prostrane države. Pre izgradnje železničke pruge oko južnog dela jezera, kompozicije preko jezera prevožene su brodom – trajektom Angara. Iako je rastojanje skraćivanje, putovanje je bilo dugo. Izgrađenom prugom putuje se ka Vladivostoku, Mongoliji i Kini, prostranstvima Dalekog Istoka.
Poseban privredni značaj Bajkala predstavlja korišćenje njegovog velikog hidroenergetskog potencijala. Na otoci Bajkala – Angari, kod mesta Bratsk, izgrađena je jedna od najvećih brana i hidrocentrala na svetu.U Bratskoj hidrocentrali – energetskom divu Sibira, vode Angare, odnosno Bajkala, pretvaraju se u hiljade kilovata električne energije.
9. Irkutsk
Irkutsk je ekonomsko i obrazovno-kulturno središte Sibira, sa 595.000 stanovnika. Sa njim je povezano rusko "otkriće", a potom i kolonizacija tog dela Sibira. Prvi ruski pohod, koji je doveo do nastanka naselja na obalama reke Angare, vezuje se za kozaka Kurbata Ivanova, koji je 1643. predvodio prvu ekspediciju za Bajkal i kome je podignut spomenik u centru grada. Prvobitno naselje je u celini bilo od drveta. Naselje je bilo ograđeno visokom drvenom ogradom, a unutra su se nalazile brvnare za stanovanje (sa karakterističnom ruskom rezbarijom), javni trg popločan drvenim oblicama i, naravno, veoma lepa i visoka drvena crkva. Svi ovi objekti mogu se danas videti u Etnografskom muzeju Irkutska, na otvorenom prostoru, u mestu Taljinci, 20 km udaljenom od grada, koji je otvoren 1980. i zauzima 52 hektara. Tu su izložene originalne, sačuvane građevine iz prvobitnog perioda grada, od kojih je najvažnija drvena ulazna kapija u tvrđavu i veoma lepa i bogato, intarzijama u drvetu, ukrašena crkva. Tu su, zatim, objekti u kojima su izloženi primitivni zanati, kojima se bavilo stanovništvo prvobitne naseobine (kolarstvo, grnčarstvo, staklarstvo, proizvodnja posuđa, nameštaja itd.), kao i originalni prehrambeni proizvodi, koji se mogu i probati (hleb, piće, voće itd ).
Naročito je intenzivna bila migracija ruskog seljaštva ka Sibiru i Bajkalu od druge polovine 18. veka, kada Irkutsk od male vojno-trgovačke postaje prerasta u pravi grad, sa oko 20.000 stanovnika. Sa razvojem i istorijom Irkutska, tesno je povezana jedna veoma značajna epizoda u istoriji carske Rusije, a to je pobuna "dekabrista", 1825. godine.
Irkutsk, iako spolja gledano nije nimalo lep (njegov veći deo čine nezgrapne, ružne, zubom vremena potpuno uništene fasade ogromnih realsocijalističkih stambenih blokova, neuređenih, zakrpljenih ulica, a drugi, manji i stariji - veoma lepe dvospratne zgrade u baroknom i neoklasicističkom stilu, ali sa potpuno propalim fasadama i gotovo urušenim krovovima), jeste grad u kome buja kulturno-umetnički i intelektualni život. U gradu ima oko 20 pozorišnih i koncertnih zgrada i sala. Tu su: opera, nacionalni teatar, nacionalna drama, komedija, dve filharmonije, baletska kuća, folklorni ansambli raznih nacionalnosti i ono na šta je grad posebno ponosan - slikarska galerija "Sukačov" (Sukachev's Fine Arts Museum), koja je treća po veličini i važnosti kolekcija domaćeg i inostranog slikarstva u Rusiji (posle čuvenog Ermitaža i Tretjakovske galerije) i, naravno, veoma veliki univerzitet, na kome se školuju stručnjaci i intelektualci svih profila, od kojih su mnogi proneli slavu Sibira širom Rusije i sveta. I sav taj veoma trudoljubiv, talentovan, visoko obučen i neverovatno sofisticiran umetnički i intelektualni svet Irkutska živi od tako malih zarada da se to prosto ne može staviti ni u kakav savremeni kontekst, ne svetski nego ni naš! A ipak, oni se sa najvećim entuzijazmom predaju svom poslu, sami brinu za kulturno nasleđe grada, čuvaju tradiciju i razvijaju i šire umetnički duh svoje sredine.
10. Turizam na Bajkalskom jezeru
Turističke brodske maršrute po Bajkalskom jezeru podešene su da traju pet do šest dana maksimalno, jer toliko mogu da izdrže brodske rezerve namirnica (voda tamo nije problem), pošto, osim u polaznoj luci, nigde ne postoji mogućnost snabdevanja, odnosno obnavljanja rezervi namirnica. Drugo, rezervoari ispod broda u kojima se deponuju upotrebljene nečiste vode i otpaci svih vrsta sa broda, mogu takođe maksimalno da izdrže do šest dana, s obzirom na tonažu brodova i broj putnika na njima. Naime, postoji veoma strog režim ekološke zaštite jezera, kojeg se svi veoma pridržavaju. To znači da brod, pre nego što uplovi u Bajkalsko jezero, u jednoj posebno namenjenoj luci (koja je nekada služila kao glavna istovarna luka), mora pod kontrolom lučkih vlasti da iz svojih deponija izbaci (u namenske kontejnere u luci) sve nečistoće koje nosi iz prethodne plovidbe. Kada to uradi, a nakon što kapetanija izvrši pregled tih rezervoara na brodu, izdaje se dozvola za ponovno uplovljavanje u jezero. Tako brod praktično ne ostavlja nikakvo zagađenje u jezeru, izuzev onog koje dolazi od mazuta i nafte, koji se koriste za njegov pogon. Ali, to je ipak neznatno.
11. Ostrvo Oljhon
Kao i svako "more", tako i ovo ima ostrva. Većina su pre kameni sprudovi koji vire iz vode, ali ima i malo većih konfiguracija. Ostrvo Oljhon je najveće. Sa jezera izgleda kao jedna ogromna peščana gromada, koja se u visini od nekih 30 m uzdiže iznad nivoa jezera. Kada se, posle iskrcavanja na peščanoj plaži popne na ostrvsku visoravan, ugleda se nekoliko nizova uredno ušorenih drvenih kućica, koje čine glavno mesto i grad na ostrvu, koje se zove Hužir. Ostrvo nastanjuju uglavnom Burijati, koji se bave ribarstvom. Ima i Rusa, kao i pripadnika manjina. Ostrvo nije sasvim golo, jer se na jednom njegovom udaljenom kraju nalaze šume kedrovine, po čemu je ono i dobilo naziv (na burijatskom jeziku). Ostrvo je ranije bilo šumovitije, ali je usled seče šuma zbog izgradnje kuća i ogreva došlo do erozije tako da veći deo ostrva danas ima izgled kao pustinjski pejzaž.
Na ostrvu, u skladu sa novim demokratskim tranzicijskim načelima, putnik-namernik dobija dve dobrodošlice. Prvo tradicionalnu, rusku - devojka sa hlebom i solju, i lokalni "lider" koji pozdravlja goste. Potom drugu, na obližnjem kamenitom vrhu ostrva, gde, sa svojom raskošnom perjanom i krznenom odorom, goste u stavu nezainteresovanosti i udubljenosti u daleke horizonte dočekuje šamanski poglavar mesta. On najpre recituje dobrodošlicu na burijatskom jeziku, a potom, na engleskom, priča o narodu koji je izgubio svoju istoriju, svoja znamenja i svoju veru, narodu koji je pokoren i koji treba da se ponovo vrati svom prvobitnom načinu života. Potom, za kraj, šaman počinje da udara u svoje timpane i da izgovara reči molitve, uz ritualno pružanje posude u koju posmatrači treba da stave svoje uzdarje u novcu.
Šamanizam je religija različitih naroda i plemena u Sibiru, a sastoji se u verovanju u duhove, dobre i zle, koji nastanjuju ljude, stvari, životinje i biljke. Šamani su vrači koji, kroz svoje specijalne rituale, imaju moć da utiču na te duhove, da ih po potrebi smiruju ili raspaljuju njihove zle strasti. Na Bajkalu ima dosta obrednih mesta koja se zovu "šaman-kamen", a koja su služila kao ritualni prostor, za zaposedanje duhova od strane šamana. Takvo mesto postoji i na ostrvu Oljhon.
12. “Malo more”
Deo jezera između istočne obale i ostrva Oljhon zove se Malo more. U ovom delu Bajkala, i "na moru", kao i na kopnu, mogu se leti sresti gužve turista i ljubitelja avantura. Ima ih iz raznih evropskih zemalja, ali najviše Nemaca i Nordijaca, u najčudnijim plovnim objektima. Svi su bili na okupu u tzv. Zmijskom zalivu (Zmejnji zaljiv). Voda je tu tamnozelena, jer drveće dolazi do same obale jezera. Mesto izgleda dosta nepristupačno i neprivlačno, pa se ne zna, u prvi mah, šta je razlog tolike gužve i galame u, inače tišinom obavijenim bajkalskim predelima. Kada se priđe bliže, onda se, na samoj obali, naziru, gotovo u vodi, neke crne rupe iz kojih izlaze bela isparenja. Reč je o velikom broju izvora sa toplom sumporovitom vodom, u kojima temperatura ponegde dostiže i čitavih 500 °C. Zbog gužve na malom prostoru, prava je umetnost naći mesto u nekoj od tih rupa, ali najveće zadovoljstvo predstavlja trenutak kada se, posle "cvrčanja" u sumporovitoj rupi, baci u hladnu vodu jezera. Posle nekoliko takvih kupki, oseća se potpuna psihička i fizička opuštenost i razgibanost.
Drugo mesto na jezeru koje karakteriše povećano prisustvo ljudi, jeste čuvena peskovita uvala Pesčanaja. Uvala je zaklonjena od pogleda sa jezera sa dva rta, koji je dele od ostatka kopna. Dugačka je pet kilometara i pokrivena najfinijim žutim peskom, a prema kopnu je ograđena gustom šumom starih ariša. Pogled na uvalu sa visine odaje utisak neke plaže na pacifičkim ostrvima - žut pesak i modroplavo more, samo što umesto drveća palmi ovde imamo bujno zelenilo kedrova.
Zaključak
“Susret sa Bajkalom ostaje nezaboravan. Sigurno ga priželjkuje svaki hidrolog, svaki geograf. Približavamo se izlazu Angare iz jezera. Put vodi u Listvjanku, slikovito naselje izgrađeno kraj jezera. Brvnare ukrašenih vrata, prozora i fasada, kakve se vide samo u filmovima, sada su na dohvat ruke. Ambijent sibirski, a mirna površina Bajkala, poput mora, pruža se u nedogled iukazuje na neshvatljive dimenzije. Dugo šetamo kraj jezera. Ulazimo u vodu. Hladna je ali pitka... U Irkutsk se vraćamo hidrogliserom. Čekajući ga na pristaništu u Listvjanki, pratimo zalazak Sunca za zapadnim planinskim grebenom bajkalske kotline, koji se ogleda u jezerskoj vodi, prelamajući se u bezbroj treptavih iskri na finim naborima jezerske površine, što ih stvara lagani povetarac.”
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Seminarski iz Hidrologije za 4. godinu studija za Profesora Geografije napisao Nikola Trifunović, Niš, Srbija, 20.04.2007.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -