Prvi trijumvirat

Izvor: Wikipedia

Prvi trijumvirat je naziv nezvaničnog političkog saveza Gaja Julija Cezara, Marka Licinija Krasa i Gneja Pompeja Velikog. Za razliku od drugog trijumvirata, prvi trijumfirat nije imao nikakav zvaničan status, a neko vreme je bila je i tajni savez kao deo političkih mahinacija samog Trijumvirata. Trijumvirat je osnovan 60. st. e. i postojao je do Krasove pogibije 53. st. e.

Dve decenije nakon Suline diktature bile su obeležene surovim političkim borbama u samom Rimu, pokušajem propalog nobila Katiline da se putem zavere dokopa vlasti, ustankom robova pod vođstvom Spartaka, te uspešnim Pompejevim osvajanjima na istoku. Konačno su 60. st. e. tri najmoćnija čoveka toga doba ― Cezar, Kras i Pompej ― sklopili savez i obavezali da će pomagati jedan drugoga. Taj neformalni savez, koji nikada nije bio ozvaničen, naziva se danas »prvim trijumviratom«. Senat je bio nemoćan, pa su trijumviri sproveli kroz skupštine nekoliko zakona sebi u prilog. Po tim zakonima, Cezar je uzeo na upravu Cisalpijsku Galiju, Transalpijsku Galiju i Ilirik, s rokom od pet godina i vanrednim ovlašćenjima. Trijumvirat je bio ojačan i bračnim vezama, od kojih je najvažnija Pompejeva ženidba za Cezarovu kćerku Juliju. Cezar je otišao u Galiju, ali nad Rim se nadnela senka trijumvirata, koja je ometala uobičajeni politički život. Uskoro je i Ciceron osuđen na progonstvo iz Rima. Trijumvirat je ponovo učvršćen 56. st. e, kada su se trijumviri sastali u gradu Luki i kada je Cezaru produžen rok upravljanja Galijom za još pet godina, a utvrđeno je i da Kras i Pompej budu konzuli 55. godine, posle čega bi Pompej upravljao Hispanijom, a Kras Sirijom, koja ga je privlačila mogućnošću da stekne ratnu slavu u borbi s tamošnjim Partima. Cezaru je odobreno da se kasnije u odsustvu kandiduje za konzula, što je bilo suprotno ustavnim običajima.

Parćanska država na vrhuncu moći oko 60. st. e.

Kras je 52. st. e. poginuo u pohodu protiv Parta, tokom kojeg su u ruke Parta pali i rimski bojni znakovi, čiji će povratak kasnije postati jedno od Oktavijanovih propagandnih sredstava u učvršćivanju njegove vlasti. Trijumvirat je tako, smrću jednog svog člana, prestao da postoji, a u to je vreme umrla i Julija, čime je nestalo i ličnih veza između Cezara i Pompeja. Cezar se, osvojivši celu Galiju, izjednačio sa Pompejem po ugledu i po bogatstvu. U tom je trenutku Pompej ponudio svoju podršku senatu, koji mu je mogao obezbediti kontrolu nad državnom upravom, ugled i legitimitet u vlasti. Tako je Pompej 52. st. e. mimo običaja postao konzul bez kolege. On je pozvao Cicerona da se vrati u Rim iz progonstva, a doneo je i zakone koji su otežavali produženje Cezarovih ovlašćenja i njegov izbor u odsustvu za konzula u 48. godini st. e. (što je bilo predviđeno sporazumom u Luki). Međutim, Cezar nije bio bezbedan da kao privatno lice dođe u Rim i postavi svoju kandidaturu. Počeli su da se šire glasovi da Cezar ide na Italiju, pa je senat poverio Pompeju komandu nad vojskom. Cezar se tada s jednom legijom nalazio u Cisalpijskoj Galiji, starajući se da pokaže kako ne želi rat. Predložio je senatu da mu ostavi upravu nad Galijom i Ilirikom, a kada je to odbačeno, pristajao je da raspusti svoju vojsku pod uslovom da i Pompej uradi isto. Senat je o tome raspravljao januara 49. god. st. e., ali je najzad odlučio da Cezaru oduzme ovlašćenja i odredio mu zamenika.

Usledio je građanski rat između Pompeja i Cezara.

Vanjski linkovi[uredi - уреди]