Stefan Uroš V

Свети Урош, цар српски(1336-1371)

Историјски контекст

Стефан Урош је једини син цара Душана Силног и царице Јелене, рођен 1336. За краља је крунисан 1346. године, истог дана када је његов отац постао српски цар. Био је ожењен Аном ћерком влашког војводе Александра Бесарабе која се касније замонашила под именом Јелена.

Са осамнаест година Урош је наследио огромну, али недовољно повезану и обједињену територију Српског Царства. Непосредно по смрти цара Душана и његовог војсковође и намесника у Тесалији, деспот Нићифор Орсини је освојио Тесалију и Јужни Епир. Прогнани српски намесник и деспот Симеон, Душанов полубрат, повукли су се из Епира на север. Освојивши Костур и околину, Симеон се прогласио за цара.

На државном сабору у Скопљу, априла 1357. године, властела је дала подршку законитом Душановом наследнику, Стефану Урошу . Као одговор на то, Симеон је 1359. године завладао Епиром и Тесалијом, где је образовао нову самосталну државу. Њом је владао до 1370. године када му се губи траг.

Цар Урош је 1365. године добио савладара, краља Вукашина Мрњавчевића. Исте године Вукашинов брат Угљеша, који је носио деспотску титулу, преузео је од Урошеве мајке власт у Серу. Период савладарства значио је даљи пад централне власти и слабљење одбрамбене моћи државе, и то у време када Турци постепено освајају источне делове балканског полуострва. Озбиљно су угрозили и серску област, али српске снаге, због неслоге властеле, нису успеле да се обједине за борбу против њих. У ту борбу су сами кренули браћа Мрњавчевићи, са својим војскама. Обојица су погинула у чувеној бици на Марици, 26. септембра 1371. године.

Цар Урош је незнатно надживео свог савладара. Умро је 2. или 4. децембра 1371. године а са њим престаје да постоји и држава Немањића. Његова смрт је данас предмет различитих тумачења. Иако је по неким изворима Упош отрован, у посмртним остацима нису нађени докази о насилним узроцима смрти. У историји се често помиње као цар Урош “нејаки”, због своје благости и немогућности да се одупре силницима у турбулентном времену у коме је живео на богоугодан начин.

Верски контекст

Житије цару Урошу је написао патријарх Пајсије 1642. године. Ту Пајсије објашњава како му се Свети цар Урош јавио у сну и захтевао да му архиепископ напише житије, јер су га сви заборавили. Пајсије није ништа знао о његовом животу, па је сакупио податке из летописа, родослова и Пећке хрисовуље, као и из традиције коју је чуо од црквених лица.

Одатле је сазнао да је Урош са својом мајком завршио манастир Матеич и подигао цркву Св. Тројице у Скопљу. Пајсије затим износи како је краљ Вукашин наредио да се убије Урош и како је царево тело тајно сахрањено у унутрашњости цркве Успења Богородице у Неродимљу код Урошевца. Пајсије подробно објашњава како се 211 година по смрти цар Урош "објавио". Јавио се неком пастиру са Овчег Поља, који је са народом одмах извадио цареве мошти из земље. Тада су људи са свих страна почели да долазе на поклоњење и исцељење. О томе је обавештен и надлежни епископ Василије, новобрдски митрополит у Грачаници, који је потом и сам дошао на поклоњење.

Култ цара Уроша је нарочито раширен на Косову и у Фрушкој Гори, где су дуже времена почивале његове мошти. Није познато да су св. цару Урошу посвећиване цркве.

Служба цару Урошу има у типику знак црвеног крста са црвеним полукругом одоздо.

Свети vladika Николај о овом свецу у “Охридском Прологу” пише следеће:

 “…Св. Урош цар Српски. Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског.
Кротак, побожан и благ он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је
најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2.
децембра 1367. год. У својој 31. години. Од људи убијен он би од бога прослављен. Његове
чудотворне мошти почивале су у манастиру Јазику у Фрушкој Гори, одакле су за време другог
светског рата (1942 г.) пренете у Београд и положене у саборну цркву поред тела кнеза Лазара
и деспота Стефана Шиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир св. Наум на
Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.”

Одавде видимо да постоје одређена неслагања око године смрти, али се углавном узима 1371.