Visarion

Vasilije Visarion ili Bazilije Besarion (grč. Βασίλειος Βησσαρίων, oko 1403–1475), pogrešno nazivan i Ivan ili Jovan (lat. Johannes), bio je jedan od najpoznatijih vizantijskih humanista u Italiji, koji je dao snažan podstrek ponovnom izučavanju antičke književnosti, posebno grčke, u Zapadnoj Evropi 15. veka.

Rođen u Trapezuntu, Visarion je bio Pletonov učenika, a 1437. postao je arhiepiskop u Nikeji. Bio je veliki pobornik unije sa zapadnom crkvom, pa je bio i vođa "unijatske" stranke na saboru u Ferari-Firenci. Godine 1439. postao je kardinal i posle toga ostao u Rimu, gde je oko sebe okupljao italijanske humaniste. Nakon pada Carigrada, 1463. godine postao je carigradski latinski patrijarh.

Pored mnogobrojnih teoloških spisa, napisanih većinom u odbranu unije, te govora i pisama, napisao je i jedno delo upereno protiv Georgija Trapezuntskog (koji je zastupao aristotelizam protiv Pletona i Visariona) pod naslovom Protiv Platonovog kvaritelja (In calumniatorem Platonis), u kome – slično Tomi Akvinskom, koji je koristio Aristotelova dela, – uvodi Platona u službu hrišćanske vere i dogme. Treba istaći i njegov prevod Aristotelove Metafizike na latinski jezik. Visarion je imao najveću zbirku grčkih rukopisa onoga vremena (482 kodeksa), koje je zaveštao crkvi sv. Marka u Veneciji.