Osački jezik

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Osački jezik
Govori se u drevna Italija: Samnij, Kampanija, Lukanija, Kalabrija i Picenum
Region južna i centralna Italija
Ukupno govornici izumro u 1. veku pne.
Jezička porodica


>Italski
->Osačko-umbrijski (sabelski)
-->

Jezički kodovi
ISO 639-1 Nema
ISO 639-2
ISO 639-3 osc
Približni raspored jezika u Italiji u železno doba (6. vek pne.)
Srebrni denarij, novac koji je tokom savezničkog rata (91–88. pne.) kovala italska konfederacija na čelu s Marsima. Zrcalni tekst (UILETIV [víteliú = Italia][1]) je na osačkom jeziku.
Osački jezik u 5. veku pne.
Slovo heta u osačkom pismu.

Osački jezik, danas izumrli, bio je jedan od italskih dijalekata kojim su govorili drevni Osci. Taj je jezik s umbrijskim, marsijskim i drugim dijalektima činio osačko-umbrijsku jezičku grupu u okviru italskih jezika, a govorio se u južnim i centralnim oblastima drevne Italije.[2]

Osačkim jezikom govorili su Samniti,[3] Aurunci (Auzonci) i Sidicini, od kojih su se ova poslednja dva plemena često označavala zajedničkim nazivom "Osci". Osački jezik deo je osačko-umbrijske porodice (ili sabelske, kako se takođe naziva) i uključuje tri varijante (herničku, marucinsku i pelignijsku) koje su poznate po natpisima koje su iza sebe ostavili Hernici, Marucini i Peligni, manja plemena istočnih oblasti centralne Italije. Osački se govorio otprilike u periodu između 500. i 100. pne.[4]

Natpisi[uredi - уреди | uredi izvor]

Osački je poznat sa natpisa, od kojih najstariji potiču iz 5. veka pne. Najvažniji osački natpisi jesu Tabula Bantina, Tabula Osca (3. vek pne.)[5] i Cippus Abellanus (2. vek pne.).[6]

Primer teksta na osačkom s Abelanskog međaša:[2][6]

Osački Prevod na latinski Prevod na srpskohrvatski
avt

púst feíhúís pús fisnam am-
fret eíseí tercí nep abel-
lanús nep núvlanús pídum
tríbarakattins.

At

pone parietes qui aedem circum-
dant in eo spatio nec Abel-
lani nec Nolani quicquam
aedificent.

A

iza zidova koje hram okru-
žuju na tom prostoru ni Abe-
lanci ni Nolanci ništa
neka ne grade.

Opšte odlike[uredi - уреди | uredi izvor]

Osački je imao mnogo toga zajedničkog s latinskim jezikom, no postoje i značajne razlike, pa u osačkom nema ni mnogih reči koje su vrlo česte u latinskom. Na primer, latinki glagol volo, velle, volui i drugi oblici koji potiču iz indoevropskog korena *wel- ("hteti") u osačkom su predstavljeni rečima koji potiču iz korena *gher ("želeti"): osački herest ("želeće, hteće") nasuprot lazinskom vult. Umesto latinskog locus ("mesto") u osačkom nalazimo hapax slaagid ("mesto"), za koje italijanski lingvista Alberto Manco smatra da se radi o nekom lokalnom toponimu.[7]

I u fonologiji osački pokazuje neke razlike u odnosu na latinski: osačko p umesto latinskog qu (osk. pis, lat. quis), b umesto latinskog v; medijalno f za razliku od latinskog b ili d (osk. mefiai, lat. mediae). Sa umbrijskim, na primer, osački deli oblik nominativa množine na -ús, koji je u imenicama nasleđen, a odatle je prešao i u zamenice (pús).[2]

Osački se smatra najkonzervativnijim od svih posvedočenih italskih jezika, a među drugim zabeleženim indoevropskim jezicima može se uporediti samo s grčkim u pogledu zadržavanja nasleđenog sistema vokala s nepromenjenim diftonzima.

Pismo[uredi - уреди | uredi izvor]

Osački je zapisivan latinskim i grčkim pismom, kao i jednom varijantom drevnog italskog pisma.

Domaće osačko pismo, s transliteracijom, izgleda ovako:

𐌀 𐌁 𐌂 𐌃 𐌄 𐌅 𐌆 𐌇 𐌉 𐌊 𐌋 𐌌 𐌍 𐌐 𐌑 𐌓 𐌔 𐌕 𐌖 𐌚 𐌞 𐌝
A B G D E V Z H I K L M N P Ś R S T U F Ú Í

Slovo Z izgovara se [ts]. Slova Ú i Í grafički su izvedeni iz U i I i ne pojavljuju se u najstarijim zapisima. Slovo Ú predstavlja glas sličan glasu o, dok slovo Í predstavlja zatvoreno [ẹ]. Udvostručavanjem vokala u pisanju označavana je dužina; izuzetak je dugo I, za koje se koristila grafija .

Na nekim natpisima osački je pisan latinskim ili grčkim pismom. Kad je pisan latinskim, onda slovo Z nije predstavljalo glas [ts] nego glas [z], koje se u domaćem osačkom pismu pisalo slovom [s]. Kad je osački pisan grčkim pismom, koristio se uobičajeni grčki alfabet, ali s dodatkom slova heta za glas [h] i još jednog slova za glas koji se u domaćem osačkom alfabetu zapisivao slovom V. Slova η i ω ne označavaju dužinu. Ponekada grupe ηι i ωϝ označavaju diftonge /ei/ i /ou/, dok ει i služe samo za zapisivanje monoftonga /iː/ i /uː/ u domaćem pismu. Ponekad ει i označavaju diftonge, i u tom slučaju o služi za zapisivanje glasa /uː/.

Fonetika[uredi - уреди | uredi izvor]

Vokali se u načelu produžuju ispred grupa ns i nct (u ovom drugom slučaju dolazi i do ispadanja slova n), a možda i ispred nf i nx. Često dolazi i do razvoja vokala između likvide ili nazala i drugog konsonanta.

  • A. Kratko italsko ă čuva se u svim pozicijama. Dugo ā zadržava se na početku i u sredini reči, a završno ā zvuči slično glasu [ɔː], pa se piše kao ú ili, ređe, kao u.
  • E. Kratko ĕ u načelu ostaje nepromenjeno. Ispred labijala u sredini reči ĕ prelazi u u ili i. Ispred drugog vokala ĕ postaje í. Dugo ē prelazi u glas í ili íí.
  • I. Kratko ĭ prelazi u glas í. Dugo ī ostaje nepromenjeno i piše se i.
  • O. Kratko ŏ uglavnom ostaje nepromenjeno i piše se ú. Ispred završnog -m, o prelazi u glas sličan glasu u. Dugo ō prelazi u glas u ili uu.
  • U. Kratko ŭ ostaje većinom nepromenjeno. Iza t, d, n, glas prelazi u iu. Dugo ū ostaje uglavnom nepromenjeno. Možda je u završnom slogu prelazilo u glas ī.

Diftonzi ostaju nepromenjeni.

Veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Za fonetsku transkripciju sa osačkog na latinsko pismo, v. ovu ili ovu stranicu. Pri tom treba imati u vidu da je tekst na novcu koji su kovali Osci uvek pisan kao u ogledalu.
  2. 2,0 2,1 2,2 Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. "Oscan and Umbrian".
  3. Davide Monaco. "Samnites The People". Sanniti.info. http://www.sanniti.info/smpeople.html. pristupljeno 04.11.2011. 
  4. "Oscan". Ancient Scripts. http://www.ancientscripts.com/oscan.html. pristupljeno 04.11.2011. 
  5. The Oscan Tablet ("Osačka tablica")
  6. 6,0 6,1 Adriano La Regina, Il cippo abellano ("Abelanski međaš").
  7. Alberto Manco, "Sull'osco *slagi-", AIΩN Linguistica 28, 2006.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]