Mihajlo Mitrović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Mihajlo Mitrović je jugoslavenski arhitekta.

Rođen je 1. septembra 1922. u Čačku. Diplomirao je 1948. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je stipendista Ujedinjenih nacija u Francuskoj i Danskoj 1950. Radio je u Urbanističkom zavodu Srbije, i uradio je generalne urbanističke planove za Zaječar, Trstenik, Pirot, Niš, Banju Koviljaču, Lazarevac, Vrnjačku Banju. Bio je direktor „Projektbiroa“ (1961-81). Od 1980. je redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Bio je generalni sekretar Saveza arhitekata Jugoslavije, predsednik Saveza arhitekata Srbije. Za počasnog doktora Beogradskog univerziteta promovisan 1999. Za predsednika Akademije arhitekture izabran 1999. godine. Tu funkciju obavlja i danas. Izabran je za inostranog člana Ruske akademije arhitekture i graditeljskih nauka (osnovane ukazom Katarine Velike 1764).

Saveznu nagradu za arhitekturu Borba, najprestižnije arhitektonsko priznanje u socijalističkoj Jugoslaviji dobio je za projekat Geneksove kule.

Bavi se arhitektonskom publicistikom i kritikom.[1] U zagrebačkom „Oku“ imao je svoju kolumnu (1983-89), pisao je za NIN od 1974. do 1983. godine. U „Politici“ neprekidno piše kolumnu o arhitekturi 42 godine. Autor je knjiga „Novija arhitektura Beograda“, „Sve je arhitektura“ i „Na kraju veka“.

Ostvarenja[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Odmaralište „Narcis“ na Zlatiboru,
  • Stacionar OUN u Banji Koviljači,
  • Hotel „Putnik“,
  • Geneksove kule (Zapadna kapija),
  • Hram Sv. Vasilija Ostroškog u Beogradu;
  • Vrnjački ciklus: topla voda Snežnik, Slatina, Rimski izvor, Jezero;
  • Projektovao je i jednu zgradu u Parizu.

Priznanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]