Marko Leko

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Marko T. Leko (1853-1932), hemičar, rektor Velike škole, akademik, predsednik Crvenog krsta

Rođen je u Beogradu 17. septembra 1853 od oca Tome, beogradskog trgovca, i majke Aspazije rođene Pešika. Završio je Politehničku školu u Cirihu i doktorirao kod Viktora Majera 1875. Kraće vreme radio u Hofmanovoj laboratoriji. Predavao je hemiju u beogradskim gimnazijama u periodu 1880-1884 i u Vojnoj akademiji 1881-1894. Zatim je predavao hemiju na Velikoj školi 1894-1896 i 1899-1905. Od 1884. do 1920. bio je državni hemičar i upravnik Državne hemijske laboratorije u Beogradu (od 1904. do 1920.). Kao redovni profesor Velike škole bio je njen rektor 1902/03 i 1903/04. Jedan od osnivača Srpskog hemijskog društva i njegov predsednik od osnivanja (1897) do 1907.

Objavio je 52 rada pretežno iz organske i analitičke hemije. Svojom doktorskom tezom i s nekoliko radova koji su iz nje sledili, pod mentorstvom Viktora Majera, Leko je rešio jedan od tada aktuelnih problema: da li amonijum-hlorid (nišador) i njemu slična jedinjenja pripadaju jedinjenjima petovalentnog azota, NH4Cl, ili molekulskim jedinjenjima, NH3·HCl.

Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine, izabran je u zvanje vanrednog profesora. Nezadovoljan ovim on je na sopstveni zahtev otišao u penziju 26. maja 1905.

Njegov rad u analitičkoj hemiji kretao se u dva pravca: istraživanje prirodnog bogatstva zemlje (mineralnih voda, pijaćih voda i ruda) i usavršavanje i pronalaženje novih analitičkih metoda. Neki od njegovih analitičkih postupaka prihvaćeni su u Nemačkoj kao zvanične metode, a nekoliko radova se pominje u nemačkim udžbenicima. Bavio se ispitivanjem banja i lekovitih izvora itd. Po njemu izvor na Palanačkom Kiseljaku nosi ime „Marko Leko“. On je 1899. promovisao Obrenovačku banju, ostale su zabeležene njegove reči: „Obrenovac je srećno mesto jer će ovde biti banja bolja od već viđenih u Nemačkoj.“

Postao je član Srpskog učenog društva 30. januara 1884. Počasni član Srpske kraljevske akademije postao je 10. februara 1892.

Bio je ativan član društva Crvenog krsta, u njemu je kao član Glavnog odbora bio blagajnik (1915-20), potpredsednik od 1921. i predsednik od 1924. godine. Osim toga obavljao je i niz drugih društvenih funkcija, bio je predsednik Srpskog poljoprivrednog društva, član Privrednog saveta itd.

U toku života primio je sledeća odlikovanja: Takovski krst III stepena, Beli orao V stepena, Beli orao III stepena, Sveti Sava II stepena, Sveti Sava I stepena sa lentom, srpski Crveni krst, ruski Sv. Stanislav II stepena sa zvezdom, francuski Decoration de Chevalier de l'ordre National de la Legion d'Honneur, ruski Crveni krst I stepena, bugarski Crveni krst I stepena, grčki Crveni krst I stepena, grčki Veliki krst iz reda Feniksa sa lentom.

Sa suprugom Danicom, rođenom Antula, imao je jedanaestoro dece. Posvetili su veliku pažnju školovanju dece, jedan od sinova je bio pravnik, drugi hemičar, treći arhitekta, četvrti pravnik itd. Njegov sin je bio poznati hemičar Aleksandar M. Leko.

Preminuo je 4. novembra 1932. u Beogradu. Opelu u Sabornoj crkvi prisustvovali su kralj Aleksandar, članovi Kraljevske vlade, članovi Glavnog odbora Crvenog krsta i mnoga izaslanstva oblasnih odbora, predstavnici Univerziteta itd.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Snežana Bojović: „Marko Leko (1853-1932“ str. 33-64. u knjizi „Život i delo srpskih naučnika“, knj. 4, izd. SANU, Beograd 1998.