Ludwig II Bavarski
„Ludwig II” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. Ludwig II (razvrstavanje).| Ludwig II | |
|---|---|
| Kralj Bavarske | |
| |
| Vladavina | 10. mart, 1864. – 13. jun, 1886. (22 godina, 95 dana) |
| Puno ime | Ludwig Otto Friedrich Wilhelm |
| Sahranjen/a | Crkva St. Michaela, Minhen |
| Prethodnik | Maximilian II |
| Nasljednik | Otto |
| Kraljevska kuća | House of Wittelsbach |
| Otac | Maximilian II |
| Majka | Marie od Prusije |
Ludwig II (Ludwig Otto Friedrich Wilhelm[1]; 25. avgusta, 1845.[2] – 13. juna, 1886.) bio je kralj Bavarske od 1864. pa skoro do svoje smrti. U literaturi ga ponekada nazivaju Labuđi kralj ili der Märchenkönig (Kralj bajke). Osim kraljevske, nosio je i druge titule, kao što su Pfalzgraff od Rhine, Vojvoda Bavarije, Frankonije i u Švabiji.[3]
Ludwig se ponekada naziva i "Ludi kralj", prema da se ispravnost ovakvog naziva ponekada osporava. Zbog toga što je kralj Ludwig svrgnut s vlasti zbog njegove mentalne bolesti bez ikakvog medicinskog pregleda, i pošto je nađen mrtav odmah sledećeg dana u nerazjašnjenim okolnostima, pitanje o ispravnosti ovakve "dijagnoze" ostaje kontroverzno.[4] Jedan od njegovih najčešće pominjanih citata je "Želim da ostanem večna enigma sebi i drugima."[5]
Ludwig je najpoznatiji kao ekscentrik, čija zaostavština se prepliće sa istorijom umetnosti i arhitekture, pošto je izgradio nekoliko ekstravagantnih fantastičnih zamaka (od kojih je najpotznatiji Neuschwanstein) i bio je mecena kompozitora Richarda Wagnera. Kralj Ludwig je generalno voljen u Bavarskoj danas, a građevine koje je ostavio su značajne turisticke atrakcije.
Rođen je u palati Nymphenburg (danas u predgrađu Minhena), kao najstariji sin Maximiliana i njegove žene Princeze Marie od Prusije. Njegovi roditelji su želeli da ga nazovu Otto, ali je njegov deda, kralj Ludwig I Bavarski insistirao da dobije ime po njemu, jer su rođeni na isti dan i zato što je to dan Svetog Ludwiga, zaštitnika Bavarske. Njegov mlađi brat, koji je rođen tri godine kasnije, nazvan je Otto.
Kao i većina mladih naslednika u vreme kada su kraljevi vladali većim delom Evrope, Ludwig je tokom detinjstva stalno podsećan na kraljevski status. Kralj Maximilian je želeo da nauči oba sina težini kraljevskih dužnosti još od rane mladosti.[6] Lidwigu su tutori udovoljavali, ali su ga i strogo kontrolisali i podvrgavali striktnom režimu učenja i vežbi. Postoje autori koji smatraju da je ovakav stres tokom detinjstva izazvao njegovo čudno ponašanje tokom kasnijeg života. Ludwig nije bio blizak ni sa ocem ni sa majkom. Savetnici kralja Maximiliana su mu predložili da mu se u šetnjama ponekad pridruži naslednik, na šta je kralj odgovorio: "Ali šta bi trebalo da mu kažem? Osim toga, mog sina ne interesuje šta mu drugi govore."[7] Ludwig je svoju majku nazivao "kraljica-supruga mog prethodnika".[7] Bio je mnogo bliži sa svojim dedom, svrgnutim i izvikanim kraljem Ludwigom I, koji je dolazio iz porodice ekscentrika.
Ludwigovo detinjstvo je imalo i srećne trenutke. Veći deo vremena je proveo u dvorcu Hohenschwangauu, fantastičnom zamku koji je njegov otac sagradio u blizini Schwanseea, pored Füssena. Bio je ukrašen u gotskom stilu sa brojnim freskama koje su prikazivale heroje iz nemačkih saga. Posećivao je i jezero Starnberg sa svojom porodicom. Kao adolescent postao je najbolji prijatelj sa svojim adjutantom, vojvodom Paul Maximilian Lamoral od Thurn i Taxisa iz bogate bavarske porodice Thurn und Taxis. Njih dvojica su zajedno jahali, čitali poeziju i izvodili scene iz romatničarskih opera Richarda Wagnera. Njihovo prijateljstvo je okončano kada se Paul verio 1866. godine. Tokom svoje mladosti Ludwig je postao prijatelj sa svojom rođakom, Vojvotkinjom Elisabeth u Bavarskoj, kasnije Caricom Austrije. Njih dvoje su voleli poeziju i prirodu; Elisabeth ga je zvala "orao", a on nju "golubica".
Ludwig je tek napunio 18 godina kada je Maximilian II umro nakon trodnevne bolesti i krunski princ je seo na bavarski tron.[7] Premda nije bio u potpunosti pripremljen za visoku funkciju, njegova mladost i zamišljeni, lepi izgled učinili su ga popularnim u Bavarskoj i šire. Jedan od prvih akata njegove vladavine bio je poziv Ruchardu Wagneru da dođe na dvor.[8] Wagner je imao lošu reputaciju kao revolucionar i osoba u stalnom bekstvu zbog dugova. Ali Ludwig mu se divio još od kada je slušao njegovu operu Lohengrin sa 15 godina, februara, 1861., a zatim i Tannhäuser u decembru. Wagnerove opere su se dopadale kraljevoj imaginaciji ispunjenoj fantazijom i emocionalnom prazninom. Maja, 1864. Wagner je u svojoj pedeset i prvoj godini posetio kralja. Kasnije je pisao o tom susretu: "Avaj, on je tako zgodan i mudar, duševan i ljubak, da se plašim da će se njegov život otopiti u ovom vulgarnom svetu kao kratak san bogova."[8] Vrlo je verovatno da je kralj spasio Wagnerovu karijeru. Bez Ludwiga, Wagnerove kasnije opere verovatno ne bi bile napisane, a još je manje verovatno da bi imale prestižnu premijeru u Kraljevskom pozorištu u Minhenu (danas Bavarskoj operi).
Godinu dana nakon susreta, Wagner je predstavio kralju svoje novo delo, Tristan und Isolde, koje je dobilo odlične kritike. Međutim, kompozitorovo ekstravagantno ponašanje koje je izašlo na loš glas, uznemiravalo je konzervativne ljude u Bavarskoj i kralj je morao da ga zamoli da napusti grad šest meseci kasnije, decembra, 1865.
Ludwigovo interesovanje za pozorište nije bilo organičeno samo na Wagnera. Godine 1864. postavio je temelje novom Dvorskom pozorištu. Danas se ovo pozorište zove Staatstheater am Gärtnerplatz (Gärtnerplatz-Theater). Godine 1867. imenovao je Karla von Perfalla za upravnika novog pozorišta. Ludwig je želeo da minhenskim posetiocima pozorišta predstavi najbolje od evropske drame. Perfall, pod Ludwigovom supervizijom, postavio je autore kao što su Shakespeare, Calderón, Mozart, Gluck, Ibsen, Weber i mnogi drugi. Takođe, podigao je standard u interpretacijama Schillera, Molièrea, Corneillea[9].
Između 1872. i 1885. kralj je odgledao 209 privatnih nastupa (Separatvostellungen) koji su igrani samo za njega, ponekad i za njegove goste, u dva dvorska pozorišta. Tu brojku su činile 44 opere (od kojih je 29 bilo Wagnerovih, uključujući osam predstava Parsifala), 11 baleta i 154 predstave; što je koštalo 97,300 maraka.[10] Ovi privatni nastupi nisu igrani zbog kraljeve mizantropije, već zato što, kako se kralj žalio glumcu i menadžeru, Ernstu Possartu: "Ne mogu da steknem utisak iluzije u pozorištu dok ljudi zure u mene i prate svoji moj izraz preko svojih dvogleda. Ja želim da posmatram, a ne da budem spektakl za mase". Ovi nastupi se možda mogu porediti sa današnjim gledanjem televizije ili odlaskom u bioskop.
Najveći stres koji je stavljen na Ludwiga u prvim godinama bio je da da naslednika, kao i odnosi sa Prusijom. Oba pitanja su se otvorila 1867. godine.
Ludwig je bio veren sa Vojvotkinjom Sophie, svojom rođakom i mlađom sestrom svoje prijateljice, carice Elisabeth. Veridba je bila objavljena 22. januara, 1867. godine, ali nakon nekoliko odlaganja datuma venčanja, Ludwig je konačno raskinuo veridbu oktobra iste godine. Nekoliko dana pre objavljivanja veridbe Ludwig joj je poslao pismo u kome kaže da joj je već poznato da: "Glavni sastojak naše veze je uvek bio [...] Wagnerova znamenita i veoma dirljiva sudbina."[11] Nakon raskidanja veridbe, Ludwig je pisao bivšoj verenici, "Moja voljena Elsa! Tvoj surovi otac nas je rastavio. Večno tvoj, Heinrich" (imena Elsa i Heinrich dolaze od likova iz Wagnerovih opera)[11] Ludwig se nikada nije oženio, a Sophie se udala kasnije za Ferdinanda d'Orléans (1844–1910).
Tokom svoje vladavine, Ludwig je imao niz bliskih odnosa sa muškarcima, uključujući čuvara kraljevskih konja, Richarda Horniga (1843–1911), mađarskog pozorišnog glumca, Josef Kainza i dvorjanina Alfonsa Webera (rođen oko 1862). Počeo je da vodi dnevnik u kome je beležio svoja razmišljanja i svoje pokušaje da obuzda seksualne želje i da ostane veran svojoj katoličkoj veri. Njegovi originalni dnevnici iz 1869. su izgubljeni tokom Drugog svetskog rata i sačuvani su samo ostaci prepisa tokom zavere protiv njega iz 1886. godine. Ovi prepisi, kao i privatna pisma i drugi preživeli privatni dokumenti otkrivaju da je Ludwig bio homoseksualac i da se borio sa svojom seksualnom orijentacijom tokom života. [12] (Homoseksualnost nije bila krivično delo u Bavarskoj od 1813. godine.[13]) Neki raniji dnevnički zapisi su sačuvani u Geheimes Hausarchivu u Minhenu, a odlomci iz 1858. su objavljeni 1986.[14]
Odnosi sa Prusijom su postali centralno pitanje 1866. godine. Tokom Sedmonedeljnog rata, koji je počeo jula, Ludwig je, kao i nekoliko drugih nemačkih vojvodstava, stao u stranu Austrije protiv Prusije. Kada su obe strane pregovarale o kraju rata, uslovi su zahtevali da Ludwig potpiše pakt o međusobnoj zaštiti sa Prusijom.
Ovaj sporazum je Bavarsku vratio u ratno stanje tri godine kasnije, kada je izbio Francusko-pruski rat. Prusija i njene saveznice su pobedile u ovom konfliktu, što je omogućilo Prusiji da završi svoju kampanju ujedinjenja malih nemačkih kraljevstava u jedno Nemačko carstvo pod vladavinom kralja Wilhelma I Pruskog, koji se proglasio ca cara, odnosno, Kaisera.
Po zahtevu pruskog premijera, Bismarcka (i u zamenu za neke finansijske koncesije), Ludwig je napisao pismo (takozvano Kaiserbrief) decembra, 1870. u kome podržava stvaranje Nemačkog carstva. Stvaranjem carstva, Bavarska je izgubila svoj status samostalnog kraljevstva i postala je samo jedna od država unutar carstva. Ludwig je pokušao da protestvuje protiv ovih promena i odbio je da prisustvuje krunisanju Wilhelma I za Kaisera.[15]
Nakon stvaranja velike Nemačke, Ludwig se sve više povlačio iz politike i posvetio se svojim ličnim kreativnim projektima, od kojih su najčuveniji njegovi dvorovi, u kojima je lično odoboravao svaki detalj arhitekture, dekoracije i nameštaja.
Ludwig je bio ekscentričan na način koji je učinio njegovu ulogu poglavara Bavarske problematičnom. Mrzeo je velike javne manifestacije i izbegavao je formalna društvena dešavanja uvek kada je to bilo moguće i više je voleo svoj svet fantazije. Poslednji put je nadgledao vojnu paradu avgusta, 1875. a poslednji dvorski prijem je organizovao februara, 1876. godine.[16] Ovakav način života je stvorilo tenzije između kralja i njegovih ministara, ali ga nije koštalo popularnosti kod običnih Bavaraca. Kralj je uživao da putuje kroz bavarski okoliš i da razgovara sa zemljoradnicima i radnicima koje je sretao na putu. Takođe je bogato nagrađivao sve koji bi mu ukazali gostoprimstvo na putovanjima. U Bavariji je i dalje pamćen kao "Unser Kini", iliti "naš dragi kralj" na dijalektu.
Ludwig je koristio svoje lično bogatstvo za izgradnju niza veoma složenih i doteranih zamkova. Godine 1867. posetio je rad Viollet-le-Duca na Pierrefondsu i palatu u Versaillesu, kao i Wartburg u blizini Eisenacha u Thüringenu, koji su umnogome uticali na njegove ideje. Ovi graditeljski projekti su angažovali više stotina radnika i doneli značajne prihode u siromašne delove, gde su bili građeni. Cifre totalnih troškova izgradnje i opremanja zamkova između 1869. i 1886. objavljeni su 1968. godine: Schloß Neuschwanstein 6,180,047 maraka; Schloß Linderhof 8,460,937 maraka (veliki deo troškova je otišao na Venus Grotto); Schloß Herrenchiemsee (od 1873.) 16,579,674 maraka.[17]
Godine 1868. Ludwig je naručio prve nacrte za dve zgrade. Prva je bila Schloss Neuschwanstein, dramatični tvrđava u romanskom stilu sa bakovitim kulama. Drugi je bio Herrenchiemsee, replika centralnog dela palate u Versaillesu.
Naredne godine je završio izgradnju kraljevskog apartmana u palati Residenz u Minhenu, kome je dodao zimsku baštu na krovu. U početku je to bila mala građevina, koja je nakon proširenja 1868. i 1871. narasla u građevinu od 69.5m x 17.2m x 9.5m visine. Sadržala je ukrasno jezero sa malim čamcem, nacrtanu panoramu Himalaja u pozadini i nekoliko različitih egzotičnih koliba. Krov je bio napravljen od tehnološki napredne kombinacije metala i stakla. Zimska bašta je zatvorena 1886. godine i porušena 1897.[18][19]
Godine 1869. Ludwig je nadgledao postavljanje temeljca za Schloss Neuschwanstein na zadivljućim padinama planina koje su se dizale iznad palate Hohenschwangau, gde je proveo detinjstvo. Zidovi zamka su oslikani freskama sa scenama koje prikazuju legende korišćene u Wagnerovim operama, ali ne i scene iz samih opera.[20]
Nakon što su planovi za monumentalni teatar za Wagnerove opere u Minhenu osujećeni od strane dvorske opozicije, podržao je izgradnju Festspielhausa u gradu Bayreuthu, gde je posetio probu u kostimima i treći javni nastup celog ciklusa Der Ring des Nibelungen, 1876. godine. Godine 1878. završena je gradnja Schloss Linderhofa, okićenog zamka u neo-francuskom rokoko stilu, sa formalističkim baštama. Zamak je sadržao i Venus Grotto (Venerinu pećinu iz prve scene Wagnerovog Tannhäusera), osvetljenu elektičnom energijom, gde je Ludwig veslao u čamcu u obliku školjke. Nakon gledanja opere Die Walküre, sagradio je i Hundinghütte, sa veštačim drvetom i mačem u njemu. Ovo je razrušeno 1945. ali je replika podignuta 1990. godine. Unutar palate ikonografija je oslikavala Ludwigovu fascinaciju apsolutističkom vladavinom francuskog Ancien Régime-a. Ludwig je sebe video kao "Kralja Meseca", romantičnu senku ranijeg Kralja Sunca. Godine 1878. počela je i konstrukcija Versaillesom inspirisanog dvorca Herrenchiemsee.
Premda je kralj plaćao svoje projekte iz svojih fondova, a ne iz državne kase[21], ovo je, ipak, imalo uticaja na finansije u Bavarskoj. Do 1885. kralj je dugovao 14 miliona maraka i pozajmljivao je pare od svoje porodice, radije nego da prištedi, kao što su mu savetovali, i nastavljao je projekte bez pauze. Tražio je zajmove od svih evropskih dvorova i bio je odvojen od državnih poslova. Osećajući se da ga ministri guše i nerviraju, razmišljao je da promeni ceo kabinet. Kabinet je, međutim, rešio prvi da reaguje.
Tražeći ustavne razloge da zbace Ludwiga, ministri su se rešili da ga proglase ludim i nesposobnim za vladavinu. Pitali su njegovog ujaka Princa Luitpolda da dođe na mesto kralja, na šta je Luitpold pristao pod uslovom da se podnesu dokazi o tome da je kralj nepovratno lud.
Između januara i marta, 1886. godine, zaverenici su sastavili Arztliches Gutachten (medicinski izveštaj) o Ludwigovoj sposobnosti da vlada. Većinu detalja izveštaja je sastavio grof von Holnstein, koji je bio opsednut Ludwigom i aktivno se zalagao za njegovo svrgavanje. Holnstein je koristio svoj rang za prikupljanje duge liste žalbi, primedbi i tračeva o Ludwigu među kraljevim slugama. Navođenje bizarnog ponašanja kralja uključivalo je i njegovu patološku stidljivost, izbegavanje državničkih poslova, njegovu složenu i skupu maštu, izlete po mesečini, pri kojima se tvrdilo da su njegovi pratioci skidali odeću i igrali goli, razgovori sa izmišljenim osobama, nepristojno i detinje ponašanje za stolom, slanje slugu na duga i skupa putovanja radi prikupljanja detalja o arhitektonskim detaljima u stranim državama, kao i nasilno ponašanje prema slugama.
Premda su neke od ovih optužbi možda istinite, nepoznato je koje i do koje mere su tačne. One su, svejedno, bile dovoljne da se princ Luitpold ubedi da sarađuje. Zaverenicima se pridružio i pruski premijer, Otto von Bismarck, koji je sumnjao u verodostojnost izveštaja, ali nije sprečio ministre da sprovedu svoj plan.
Početkom juna izveštaj je bio gotov i potpisan od strane četiri psihijatra: Dr. Bernhard von Guddena, upravnika minhenskog azila; Dr Hubert von Grasheya (koji je bio Guddenov zet); i dvojice njihovih kolega, izvesnog Dr. Hagena i Dr. Hubricha. Izveštaj je donosio zaključak da kralj boluje od paranoje i zaključuje: "Bolujući od takvog poremećaja, sloboda delovanja se više ne može dozvoliti i Vaša Visost je proglašena nesposobnom za vladavinu, čija nesposobnost nije samo u trajanju od nedelju dana, već do kraja života Vaše Visosti". Ovi psihijatri nikada nisu sreli kralja, niti su ga ispitivali.
U 4 sata ujutru, 10. juna, 1886. vladino poslanstvo, uključujući i Holnsteina i von Guddena, stiglo je u Neuschwanstein da formalno uruči dokument o svrgavanju kralja i njegovom smeštanju pod staranje. Upozoren sat ili dva ranije od strane vernog sluge, njegovog kočijaša, Fritza Osterholzera, Ludwig je naredio lokalnoj policiji da ga štiti i poslanstvo je vraćeno sa kapija uz pretnju oružjem. Tu se dogodila i veoma poznata scena u kojoj je lokalna baronica, od 47 godina (Spera von Truchseß[22]), odana kralju, napala poslanstvo i mašući suncobranom odjurila do kralja da identifikuje zaverenike. Ludwig ih je uhapsio, ali ih je oslobodio nakon par sati istog dana.
Kraljevi prijatelji i saveznici su ga nagovarali da pobegne ili da se pojavi u Minhenu i da pridobije podršku ljudi. Ludwig je oklevao i navodno je izdao prolas, koji je štampan 11. juna:
- Princ Luitpold namerava, protivno mojoj volji, da postane regent moje zemlje i moje bivše ministarstvo je, putem lažnih optužbi o stanju mog zdravlja, prevarilo moj voljeni narod, i priprema se da počini akt veleizdaje. [...] Pozivam svoje verne Bavarce da se okupe oko mojih vernih pristalica da bi sprečili planiranu izdaju protiv Kralja i otadžbine.[23]
Vlada je uspela da spreči širenje ovog proglasa oduzimanjem većeg broja primeraka novina i pamfleta. Autentičnost ovog proglasa je sumnjiva, jer je datiran na 9. jun, dan pre dolaska poslanstva, koristi zamenicu "ja" umesto kraljevskog "Mi" i sadrži pravopisne greške. Što je kralj duže oklevao, to je više gubio podršku. Seljaci, koji su ga podržavali, bili su raštrkani, a policija koja je čuvala njegov zamak bila je zamenjena ljudima koji su otvorili sve ulaze.
Konačno, kralj je odlučio da pobegne, ali je bilo prekasno. U ranim časovima 12. juna, stigla je druga komisija. Kralj je uhvaćen odmah nakon ponoći, a u 4 sata ujutru je poslat u kočiju. Prebačen je u Schloss Berg, južno od Minhena.
Oko šest sati poslepodne 13. juna pitao je Guddena da krene sa njim u šetnju kroz imanje zamka, po obali jezera Starnberg. Gudden se složio (šetnja je možda bila i njegov predlog) i rekao medicinskim sestrama da ih ne prate. Njih dvojica su poslednji put viđeni u 6:30. Trebalo je da se vrate u 20h, ali nisu došli. Nakon potrage koja je trajala više od tri sata od strane cele posluge zamka, oko 23:30 nađena su tela obojice u jezeru pored obale. Kraljev sat je bio zaustavljen na 18:54. Straža koja je patrolirala parkom nije ništa ni čula ni videla.
Ludwigova smrt je zvanično zavedeno kao samoubistvo utapanjem, ali je pitanje i dalje otvoreno.[24][25] Ludwig je bio poznat kao dobar plivač, a voda je bila plića od nivoa struka; zvanična autopsija je utvrdila da njegova pluća ne sadrže vodu.[24][26] Ludwig je imao suicidne misli tokom kriza, ali samoubistvo ne objašnjava Guddenovu smrt.
Mnogi smatraju da je kralj ubijen prilikom pokušaja bekstva. Navodi se čak i da je upucan.[24] Kraljev lični ribar, Jakob Lidl (1864–1933) je izjavio: "Tri godine nakon kraljeve smrti nateran sam da se zakunem da nikada neću reći neke stvari, ni svojoj ženi, ni na samrti, niti bilo kom svešteniku... Država bi se postarala za moju porodicu ako se meni bilo šta desi, bilo u ratu ili u miru." Lidl je održao obećanje, bar usmeno, ali je ostavio beleške koje su nađene nakon njegove smrti. Prema njegovim beleškama, Lidl je bio sakriven u čamcu iza žbunja i čekao je kralja da bi ga odvezao unutar jezera, gde su ga čekale pristalice, koji bi mu pomogli da pobegne. "Kada je kralj zakoračio u čamac i ušao jednom nogom, čuo se pucanj sa obale, koji ga je izgleda ubio na mestu, jer je kralj pao preko čamca."[24][27] Međutim, nema ožiljka ili rane na telu kralja. Druge teorije govore da je kralj umro prirodnom smrću, recimo od infarkta ili moždanog udara, izazvanim izuzetno niskom temperaturom vode, tokom pokušaja bekstva.[24]
Ludwigovo telo je bilo izloženo u kraljevskoj kapeli u palati Residenz, obučen u odeždu viteškog reda Svetog Huberta. U desnoj ruci je držao buket belog jasmina, koji je ubrala carica Elisabeth od Austrije.[28] Nakon sahrane, 19. juna, 1886. položen je u kriptu u Michaelskirche u Minhenu. Njegovo srce je, prema tradiciji, prebačeno u srebrnoj urni u Gnadenkapelle u Altötting, gde stoji pored urne njegovog oca i dede.
Tri godine nakon smrti, podignuta je kapela i krst na jezeru gde je pronađen. Komemoracija se održava svake godine 13. juna na tom mestu.
Kralja je nasledio njegov brat Otto, ali pošto je Otto bio zaista mentalno nesposoban za vladavinu, njegov ujak, Luitpold je ostao regent.
Većina istoričara se slaže da je Ludwig bio veoma čudan i neodgovoran, ali pitanje njegove kliničke "lidosti" ostaje nerešeno.[4] Drugi veruju da je patio od sporednih posledica uzimanja hloroforma zbog zubobolje, te da nije imao psihološke poremećaje. Njegova rođaka i prijateljica, carica Elisabeth je rekla: "Kralj nije lud; on je samo ekscentrik koji živi u svetu snova. Mogli su da ga nežnije paze i možda bi ga spasili tako tragičnog kraja."
Kraljev ujak, Luitpold je ostao na mestu regenta do svoje smrti, 1912. godine u 91. godini. Njega je na mestu regenta nasledio sin, koji se, takođe, zvao Ludwig. Na poziciji regenta zadržao se 13 meseci, do novembra 1913. godine, kada se proglasio za kralja Ludwiga III, iako je kralj Otto i dalje bio živ. Vladao je do kraja Prvog svetskog rata, kada je monarhija ukinuta u celoj Nemačkoj.
Današnji posetioci odaju priznanje kralju Ludwigu II posećujući njegov grob, kao i njegove dvorove. Ironično, ti dvorovi, koji su finansijski uništili kralja, danas donose ogroman profit Bavarskoj od turističkih poseta.
Nije čudno što je Ludwig bio veoma zainteresovan za gradnju. Njegov deda, kralj Ludwig I je izgradio Minhen, koji je bio poznat kao "Atina na Izaru". Njegov otac, kralj Maximilian II je nastavio da izgrađuje Minhen, kao i zamak Hohenschangau, u kome se rodio Ludwig II. Ludwig II je planirao da sagradi veliku operu na obali Izara, ali je plan odbila bavarska vlada.[29] Koristeći slične nacrte, festivalsko pozorište je kasnije sagrađeno u Bayteuthu od kraljevih ličnih finansija.
Iza sebe je ostavio veliki broj planova i nacrta za druge zamke, koje nije stigao da izgradi, kao i planove za proširenje postojećih dvorova. Mnogi od ovih planova se danas nalaze u Muzeju kralja Ludwiga II u dvorcu Herrenchiemsee. Ovi nacrti su iz poslednjeg perioda njegove vladavine, od 1883. nadalje. Kako je novac odlazio, tako su umetnici postali svesni toga da njihovi projekti neće biti realizovani. Planovi su postali raskošniji, jer se umetnici nisu brinuli za izvođenje planova.
- Zimska bašta, Palata Residenz, Minhen, veoma raskošna zimska bašta izgrađena na krovu palate Residenz u Minhenu. Sadržala je ukrasno jezero, sa baštama i oslikanim freskama. Krov je konstruisan tada naprednom tehnikom, koristeći metal i staklo.[18] Nakon smrti kralja Ludwiga II, bašta je bila demontirana, jer je voda počela da curi iz jezera. Sačuvane su skice i fotografije ove neverovatne građevine, koja je sadržala i veštački oscetljenu dugu i mesečinu koja se pojavljivala u redovnim intervalima.[18][30]
- Neuschwanstein je raskošni zamak sagrađen iznad zamka njegovog oca, u kome je Ludwig II odrastao. Brojne freske prikazuju scene iz legendi koje Wagner koristi za svoje opere. Hrišćanska slava i čedne figure ljubavi dominiraju u ikonografiji zamka, što je možda trebalo da pomogne Ludwigu da živi u skladu sa svojim idealima. Spavaća soba je, međutim, oslikana scenama Tristana i Izolde. Zamak nije završen pre Ludwigove smrti i stražarska kula, kao i kapela nikada nisu ni završene.[31]. Rezidencijalni deo dvorca, koji je prvi put korišćen 1884.[32] sobe za poslugu, kuhinja i monumentalna dvorana sa tronom mogu se danas obići. Tron, na žalost, nikada nije završen, ali se iz nacrta može videti kako je bio zamišljen.[33]
Neuschwanstein je poznat širom sveta i bio je inspiracija Disneyju za zamak Uspavane lepotice. Od otvaranja 1886. godine, zamak je posetilo više od 50 miliona turista, uključujući i 1.3 miliona samo u 2008. godini.[34]
- Linderhof je palata u neo-francuskom rokoko stilu, okružen uređenim vrtovima. U obližnjoj šumi sagrađena je romantična drvena koliba sa veštačkim drvetom iz Wagnerove opere. Unutrašnost palate pokazuje Ludwigovu fasciniranost apsolutističkom vladavinom u Francuskoj. Sebe je video kao "Kralja Meseca", nasuprot "Kralju Sunca". Iz Linderhofa Ludwig je odlazi na vožnje saonicama po mesečini. U toku vožnje zaustavljao se da poseti lokalne seljake, što mu je donosilo legendarnu popularnost. Saonice se danas mogu videti, među ostalim kočijama, u Marstallmuseumu u Minhenu.
- Herrenchiemsee je replika centralnog dela palate u Versaillesu, koja je za cilj imala da prevaziđe original u veličini i raskoši. Dvorana ogledala od 98 metara je za trećinu veća od originalne. Palata je smeštena na ostrvcetu Herren na sredini jezera Chiemsee. Veći deo palate nikada nije završen, jer je kralj ostao bez para. Ludwig je tamo živeo samo deset dana tokom oktobra, 1885. godine.[32]. Interesantno je napomenuti da turisti iz Francuske dolaze da bi videli repliku Ambasadorskog stepeništa, pošto je francuski original uništen 1752.[35]
- ↑ Najpre je nazvan Otto Ludwig Friedrich Wilhelm, ali je 8. septembra, 1945. nazvan Ludwig, po dedi, koji je rođen na isti dan, na dan Svetog Ludwiga. V. Böhm 1924, pp. 1f; Chapman-Huston 1955, p. 4; Schlim 2005, p. 5.
- ↑ u 00.28 casa. V: J.G. Wolf 1922, p. 16. Uporedititi Ludwigov komentar upućen Antonu Nigglu 11-12 juna, 1886. godine o tome da je rođen i da će umreti u 12:30 (Hacker 1966, p. 363 quoting Gerold 1914, pp. 91-3)
- ↑ See e.g., Adreßbuch von München 1876, p. 1.
- ↑ 4,0 4,1 Desing, 1996.
- ↑ "Ein ewig Rätsel bleiben will ich mir und anderen." U pismu datiranom na 25. april, 1876. upućenom glumici Marie Dahn-Hausmann (1829-1909), prema kojoj se odnosio kao prema zameni za majku (objavljeno u Conrad, Die Propyläen 17, Minhen, 9. juli, 1920). Citat je zasnovan na odlomku iz Shillerove drame iz 1803. godine, Die Braut von Messina II/1.
- ↑ Nohbauer, 1998, p. 6.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 Nohbauer, 1998, p. 12.
- ↑ 8,0 8,1 Nohbauer, 1998, p. 25.
- ↑ Rall, Petzet and Merta (2001), King Ludwig II
- ↑ See Kurt Hommel: Die Separatvorstellungen vor König Ludwig II. von Bayern (Munich, 1963)
- ↑ 11,0 11,1 Nohbauer, 1998, p. 40.
- ↑ McIntosh, 1982, pp. 155–158.
- ↑ Till 2010, p. 48
- ↑ Hans Gerhard Evers: Ludwig II. von Bayern. Theaterfürst-König-Bauherr (Munich, 1986)
- ↑ Nohbauer, 1998, p. 37.
- ↑ Hojer 1986, p. 138
- ↑ Petzet Katalog 1968, p. 226.
- ↑ 18,0 18,1 18,2 Nohbauer, 1998, p. 18.
- ↑ See Die Wintergarten König Ludwigs II. in der Münchener Residenz by Elmar D. Schmid in Gerhard Hojer (ed.): König Ludwig II. Museum Herrenchiemsee. Katalog. (Munich, 1986), pp. 62-94 & 446-451.
- ↑ "Slike u novom zamku pratiće sage, a ne Wagnerove interpretacije njih." Pismo Adalberta Welkera dvorskom sekretaru Ludwigu von Bürkelu 5. aprila, 1879. (Petzet 1970, p. 138)
- ↑ Nohbauer, 1998, p. 73.
- ↑ Esperanza Truchsess von Wetzhausen née von Sarachaga, španskog porekla, rođena u Petersburgu, 1839, udata 1862. za Friedricha Truchsess von Wetzhausena (1825-94); umrla posle 1909.: Böhm 1922, p. 600.
- ↑ Der Prinz Luitpold beabsichtigt, sich ohne meinen Willen zum Regenten meines Landes zu erheben, und mein bisheriges Ministerium hat durch unwahre Angaben über meinen Gesundheitszustand mein geliebtes Volk getäuscht und bereitet hochverräterische Handlungen vor. [...] Ich fordere jeden treuen Bayern auf, sich um meine treuen Anhänger zu scharen und an der Vereitelung des geplanten Verrates an König und Vaterland mitzuhelfen.
- ↑ 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 Nohbauer, 1998, p. 88.
- ↑ von Burg, 1989, p. 315.
- ↑ von Burg, 1989, p. 308.
- ↑ von Burg, 1989, p. 311.
- ↑ Nohbauer, 1998, p. 86.
- ↑ Petzet and Neumeister, 1995, p. 24.
- ↑ Calore, 1998, pp. 164-165.
- ↑ Hojer 1986, p. 294
- ↑ 32,0 32,1 Merta 2005, p. 190
- ↑ Calore, 1998, p. 89.
- ↑ Till 2010, p. 34
- ↑ Calore, 1998, p. 60.
- (http://www.koenigludwigbilder.at painting website about Ludwig II
- Mysterious death of King Ludwig Arhivirano 2004-10-23 na Wayback Machine-u
- English website about "Mad" King Ludwig Arhivirano 2010-09-01 na Wayback Machine-u
- New theory about the possible murder of Ludwig II Arhivirano 2011-10-09 na Wayback Machine-u
Ludwig II Bavarski Rođen/a: 25. avgust 1845 Umro/la: 13. jun 1886
| ||
| Kraljevske titule | ||
|---|---|---|
| Prethodi: Maximilian II |
.jpg) Kralj Bavarske 1864-1886 |
Slijedi: Otto |