Korisnik:Sreten/Planinarsko društvo Gučevo Loznica

O FORMIRANJU

PLANINARSKOG DRUŠTVA GUCEVO

Formiranje Planinarske organizacije u Loznici nije bio nimalo lak zadatak jer nije bilo nikakve tradicije planinarstva.

Moj dolazak u Loznicu, aprila 1951 godine, mada je to za mene bila nova sredina, pomogao je, vidim, danas, da se nešto pokrene.Zaposlio sam se u Vojnom preduzecu ‘ DRINA”, na mesto mašinbravara. Radio sam na održavanju mašina i ostalih industrijskih postrojenja. Posao je bio takav da sam radio u skoro svim pogonima

Došao sam iz Šapca sa planinarskim stažom od godinu dana, jer sam tamo, 1950. godine, radio na formiranju Planinarskog društva “ Cer”. Ovo isticem zato što je kamen temeljac planinarstva u Podrinju udaren baš u Šapcu .

U ovom lepom, mirnom gradicu , koji ima divnu okolinu i u neposrednoj blizini planinu Gucevo, stalno sam razmišljao kako formirati Planinarsko društvo. Jula 1951. godine, na partijskom sastanku, gde je bilo prisutno sve tadašnje clanstvo i rukovodstvo fabrike, iskoristio sam priliku i na kraju rekao da bih želeo da formiram Društvo, mada znam da mnogi ništa nisu znali o planinarstvu. Morao sam ukratko da im kažem šta je planinarstvo i koliko je korisno za pojedinca i za širu društvenu zajednicu, na kraju sam rekao da planinarstvo ima “element vanarmijskog karaktera “.

Odmah se javio jedan oficir , kapetan i rekao: ”Ovaj Acin predlog treba prihvatiti. Mi cemo pomoci da se ova organizacija formira”. Javio se Velibor Obradovic – Bata , rekavši:” Taj sam prvi”. Neko od oficira dobaci “Bata se cesto šece po šumama, hvata zmije , pa cak i poskoke”.

Tako smo se dogovorili i formirali Incijativni odbor . Poceli smo odmah sa upisom omladine i radnika .Koristili smo razne skupove, kratke odmore ... Pošto sam, radeci na održavanju mašina, puno se kretao po pogonima, usput sam razgovarao sa radnicima i odmah upisivao clanove . Kad smo upisali dovoljni broj, zakazali smo i Osnivacku skupštinu. Skupština je održana 2. avgusta 1951. godine, u baraci zvanoj ,, šareni patak ,, gde sedanas nalazi Viskozina menza br. 1. Na Skupštini je izabrano rukovotstvo, usvojen Statut, donet Plan rada. Nešto kasnije smo Društvo registrovali. Prva organizovana akcija bio je izlet na Gucevo, a onda su usledili izleti naBoranju, Majevicu, Vidojevicu, Cer, Frušku goru .... Odlazeci na Frušku goru, posetili smo Vrdnik, Iriški Venac, spomenik Branku Radicevicu na Stražilovu, Sremske Karlovce. Na IriškomVencu jedan planinar je oduševljeno uzviknuo: Hej moji planinari, kada bih ja sve ovo video da nisam planinar!

Negde u septembru 1951. godine dobijamo od Planinarskog saveza Srbije pismo da nam Ministarstvo šumarstva ustupa zgradu na planini Boranji za Dom planinara . U njoj je bila Uprava preduzeca Maljen koji je vršio secu drva za izvoz. Zgrada je izgradena od balvana. Cim smo je preuzli, izvršili smo adaptaciju, i sada smo mogli da organizujemo izlete. Sledece godine našli smo i domara. Zgrada nam je služila do 1960 godine , kad smoje porušili i izgradili nov, sadašnji dom .

Krajem juna 1952. izgradili smo Spomen cesmu u cast Sedmog jula , Dana ustanka, ispred sadašnjeg doma na Gucevu.Secam se tada dok smo gradili cesmu,maštali smo o domu planinara na Gucevu. Naša želja se ostvarila kasnije . Na cesmu je postavljena spomen ploca koja je, posle uništena . Trebalo bi je obnoviti. Naše Vojno preduzece je pomagalo Planinarsku organizaciju, narocito kad smo gradili dom na Boranji. Davalo je materijal i vojni kamion koji je prevozio materijale i planinare na rad.

Društvo je 1953 godine imalo svoju prvu krizu .Sindikalno rukovodstvoje htelo da ugasi Planinarsku organizaciju i utopi je u Društvo ’’ Prijatelji prirode “. Energicno smo se suprostavili. Zatražili smo pomoc I od Planinarskog saveza i uspeli smo da sacuvamo svoju organizaciju planinara.

Druga kriza Društva bila je 1954 , kada je rasformiranoVojno preduzece. Mnogi clanovi su otišli iz Loznice , ali smo nastavili rad. Dopunili smo rukovodstvo novim clanovima : Marko Tošic, njegova bivša devojka , a kasnije supruga Ljiljana , obucar Mika Puric, fotograf Milivoje Kojic sudija Aleksandar Jeftic.

Kasnije pocinje gradnja fabrike “ Viskoze’’ i Planinarska organizacija dobija novi zamajac .Pocinje rušenje bivših kasarni zbog širenja kruga fabrike. Sindikat donosi odluku da nam ustupi materijal od tih zgrada koji cemo odvuci na Gucevo gde cemo graditi Planinarski dom. Za prevoženje materijala kupili smo tri para volova .

Sa Viskozom smo imali i problema. Kad je dom izgradjen Viskozin Standard nas je hteo da istera iz doma na Gucevu , ali smo se sudili dve godine i dobili spor.

Moram da napomen da mnoge naše akcije nisu izašle na svetlo dana zato što su se odvijale u planini .Organizovali smo “ planinarske zabave”, orijantaciona takmicenja , prolecni dane planinara na Gucevu i Boranji , a i ucestvovali smo na mnogim akcijama drugih društava i Planinarskog saveza Srbije. Naši planinari su ucestvovali i u pohodima na planine drugih zemalja : Olimp u Grckoj , planina Rila u Bugarskoj , Tatre u Cehoslovackoj,planine u Austriji....Secam se jednog takmicenja koji smo organizovali mi na Gucevu. Pozvali smo planinare iz Šapca , Valjeva, Cacka, Beograda, Vojvodine...Planinarska ekipa omladinaca iz Cacka kasni. Dolazi uvece vozom u Banju Koviljacu. Na Gucevu, posle kraceg odmora dobijaju zadatke, i opet, u tom takmicenju, njihova ekipa osvaja prvo mesto i nagradu. Bio je to veliki podvig.

I pored svih teškoca , Planinarsko društvo je uspelo da se održi.Prevazišlo je i trecu krizu, kad je nastala neka “licna netrpeljivost” jednog clana. Tad je i beogradsko Društvo “Pobeda” tražilo od nas da ne ugasimo Društvo. Uspeli smo da i u takvoj krizi šezdesetih godina.

Sretan sam što je Društvo opstalo , što smo radili i uspeli da postižemo velike rezultate. Mene licno je planinarenje donosilo velika zadovoljstva.