Koncentrični model

Koncentrični model je tip informaciono-komunikacionog sistema, skupa posebnih institucija, kanala i aktivnosti pomoću kojih grupe specijalista na društvenim normama utemeljen način informišu javnost o delovanju pojedinaca, grupa, institucija i organizacija. Njegova svrha je omogućavanje masovnog pristupa informacijama i transparentnost vlasti i drugih organizacija društva.

Model informaciono komunikacionog sistema pokazuje funkcionisanje sistema na nivou njegovih teorijskih pretpostavki, nezavisno od konkretnih okolnosti.

Model omogućava da se:

1. uoče bitne zajedničke odlike velikog broja IKS različitih društava;
2. hipotetički istraži način njihovog funkcionisanja;
3. saznanja izlože na jednostavan i razumljiv način.

Koncentrični model

Koncentrični model se sastoji iz niza koncetričnih krugova. Taj model, predložio je Dzon Vivijan, jer je bilo neophodno razviti model koji je složeniji od bazičnog modela. Potrebno je bilo da se uoče osnovne odlike procesa masovnog komuniciranja koji uključuje masovne medije.

U samom centru se, predstavljen kao tačka, nalazi izvor koji enkodira informacije, dok su u obliku niza koncentričnih krugova predstavljeni ostali elementi komunikacijkog procesa u kojem se koriste masovni mediji:

• Komunikatori – grupe profesionalaca (novinara) koji obradjuju izvornu informaciju pretvarajući je u agencijsku vijest, tekst za novine, radio i televizijsku emisiju. Da bi jedne dnevne novine ušle u štampu ili da bi jedna televizijska emisija bila emitovana, neophodno je da na njima – u različitim fazama realizacije – rade čitavi timovi profesionalaca.
• Vratari (gatekeepers) – u svaki proces uključeno je desetine, ponekad i stotine pojedinaca. Svako od njih ko može da zaustavi ili izmijeni informaciju na njenom putu do auditorijuma u ulozi je vratara. Urednici su u toj ulozi, jer upravo oni odlučuju koje će od informacija koje su na raspolaganju biti emitovane, a koje zanemarene.
• Regulatori – takođe utiču na sadržaj informacija ali se – za razliku od vratara – nalaze izvan medijskih institucija. To mogu da budu sudovi koji pokreću postupke i donose presude u slučaju kršenja zakona o informisanju. U ulozi regulatora se javljaju i grupe za pritisak (ratni veteran, ekolozi...) koje nastoje da sredstva masovnog komuniciranja predstave njihove interese na po njih afirmativan način.
• Filteri – pri dekodiranju poruke kod primaoca djeluju različite vrste filtera. To su najprije informacioni filteri, kao što je jezik i repertoar simbola kojim raspolažu primaoci. Što se oni više razlikuju kod pošiljaoca i primaoca, više se dovodi u pitanje uspješnost komunikacije. Ako je na primjer, neka TV emisija na jeziku koji gledalac ne poznaje, onda je njegovo razumijevanje ogrničeno samo na vizueni efekat. Postoje i fiziološki filteri, sadržani u nekom fiziološkom nedostatku (sluh, vid), koji onemogućavaju ili otežavaju prijem informacije. Tu spada umor koji dovodi do pada koncentracije i tako ograničava prijem informacije. Na primjer, vatreni navijač Crvne zvezde će članak koji kritički govori o tom timu primiti potpuno drugačije od nekoga ko navija za Partizan.

Primljena informacija, u okviru ovog modela, može ali i ne mora da rezultira u odgovoru koji dolazi od primaoca feedback. Odgovor može da bude trenutan ili odložen, i može (ali i ne mora) da rezultira nekom aktivošću. Tako meteorološka prognoza saopštena na radiju može od slušaoca biti samo primljena k znanju, ali može izazvati odgovarajuću aktivnost – uzimanje kišobrana pri izlasku, na primjer.

Masovni mediji imaju sposobnost širenja informacija i izvan okvira javnosti koju pokrivaju. Već i samim informsanjem o događaijima i pojedincima mediji im pridaju značaj koji se zatim preliva i unutar primarnih javnosti (porodica, prijatelji, susjedi, itd.).

Modeli informaciono komunikacionog sistema

Postoje sledeći modeli informaciono-komunikacionog sistema:

1. Verbalni model (Lasvelov model)
2. Bazični model (Šenon i Viver)
3. Koncentrični model (Dzon Vivijan)
4. Sistemski razvojni model komunikacije (France Vreg)

Literatura:

• Miroljub Radojković, Branimir Stojković: Informaciono komunikacioni sistemi, Clio, 2009.