Khepri

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Kepher se prevodi kao ”stvoren iz samog sebe”, “stvoren iz svog imena”. Egipćani su smatrali da je svet stvoren kada je bog Kepher izgovorio svoje tajno ime. U egipatskoj religiji vrlo često susrećemo dvojno božanstvo Atum-Kepher; Atum, “samostvarajući”, noćno, skriveno Sunce misterija ispoljava svoju snagu kroz Kephera, uzlazeće Sunce koje donosi uskrsnuće života. U “Tekstovima piramida” Atum-Kepher nazivaju još i Amon - skrivenom dušom Sunca, stvoriteljem Ra, vidljivog dnevnog sunčanog diska, i velikog boga Ozirisa.

“On je moćan Jedan lik Kepher, rodivši se kroz Kephera, gospodar lika Kephera; kada se on pojavio, ništa nije postojalo osim njega. On je blistao nad zemljom od pamtiveka; on je vladar svetla i blještavila... Kada je ovaj uzvišeni bog stvorio sebe, nebo i zemlja bili su načinjeni iz njegovog srca...” (iz Papirusa princeze Nesi-Hensu). Kepher je uvek simbolizovao nevidljivu snagu stvaranja koja daje impuls za kretanje po nebu ne samo dnevnom sunčanom disku, nego i svemu postojećem.

Prema legendi, skarabej je izašao iz nosnica Ozirisove glave, sahranjene u Abidosu, objavljujući na taj način njegovo uskrsnuće iz mrtvih u nebeskom svetu. Lik malenog kukca koji uporno i postojano kotrlja svoju kuglicu od izmeta kako u njoj ne bi bilo uništeno seme novog života, postao je simbol impulsa obnove koji se rađa unutar inertne, ali žive materije, spremne započeti novi ciklus postojanja.

Kao veliki simbol i moćni talisman, Kepher-skarabej pratio je Egipćanina ne samo kroz sva razdoblja njegovog života, nego takođe i nakon smrti. Egipćani su smatrali da čak i raspadajuće telo umrloga sadrži u sebi klicu novog života - besmrtnu svetu dušu koja se posle smrti tela oslobađa te uskrsava u drugom svetu nastavljajući svoje putovanje po nebeskim stazama. Skarabej je uvek bio simbol impulsa koji duša dobija za nebeski let, za rođenje u duhovnom svetu, nakon što počinje umirati i raspadati se sve materijalno. On je personificirao skrivenu snagu Srca koju je čovek morao probuditi u sebi kako bi se rodio, umro i uskrsnuo, nadvladao svaku inerciju i svaku "baruštinu", odolio svakom iskušenju koje ga čeka u životu i posle smrti.

Nije slučajno da su u Egiptu pri procesu mumifikacije na mesto pravog srca stavljali srce od keramike, kamena ili drugog svetog materijala s amuletom skarabeja na gornjoj strani, ili figuricu skarabeja kako bi se u telu umrloga nalazio središnji simbol večnog postojanja, besmrtnosti i uskrsnuća. U mnogim egipatskim tekstovima Skarabej Srca opisivao se nežno i lepo: “Bog koji obitava u mom srcu, moj Stvoritelj, moj Gospodar, koji čuva svetlo u meni...” Za Egipćanina čovekovo je srce bilo središte njegove svesti, dubokih znanja, mudrosti i sećanja na večnost. Ono je bilo posebna skrivena bit koja boravi u telu i koja upravlja čitavim čovekovim postojanjem, a nakon smrti odlazi u drugi svet zajedno sa dušom... Nisu u Egiptu bez razloga govorili da je čovekovo srce njegov vlastiti Bog.

Srce je imalo važnu ulogu u poznatoj sceni psihostazije - vaganja duše nakon smrti. Pred sudom Ozirisa na jednu stranu vage smešteno je srce umrloga koje odražava sve dobro, plemenito, ali takođe i sve loše i destruktivno što je čovek učinio na zemlji. Na drugoj strani vage ležalo je pero Maat, velike boginje univerzalne pravde i mudrosti. Da bi duša umrloga mogla nastaviti putovanje u Večnost, njegovo je srce moralo biti lakše od pera Maat. A ono može biti lakše jedino ako je čisto i ispunjeno svetlom koje je plod dobrih dela na zemlji, ako je oslobođeno teškog tereta poroka i sramote...Tako se nakon smrti skarabej pretvara u svedoka duši umrloga, svedoka svih njegovih dela na suđenju njegovoj vlastitoj savesti od kojeg zavisi njegovo spasenje ili osuda.

U Egiptu su se slike i figurice skarabeja mogle svuda sresti. Izrađivale su se od zelenog bazalta, zelenog granita, vapnenca, zelenog mramora, plave gline, plavog emajla, fajanse prekrivene purpurnom, plavom, zelenom glazurom... Osnova figurice obično se obeležavala svetim simbolima i izrekama povezanima sa tajnom ponovnog rođenja. U nekim slučajevima skarabej je imao ljudsko lice ili glavu. Ponekad su na njegovim leđima prikazivali lađu boga Ra, pticu Bennu (Feniks - duša Ra) i Horusovo oko. U kasnijim vremenima pogrebne skarabeje stavljali su u fajansne broševe napravljene u obliku pilona na koje se nanosio obojani crtež ili reljefni prikaz sunčeve lađe. Skarabej je bio smešten tako da ostavlja utisak kao da se nalazi u lađi; njemu sleva prikazivana je Izida, a s desna Neftis, sestre-boginje koje simbolizuju svete tajne neba i zemlje i ključeve njihovog odgonetanja.

Skarabej je u drevnom Egiptu imao još jedno značenje. Ovaj maleni kukac postao je simbol učenika i njegovog puta prema mudrosti. Kao što skarabej uporno i postojano pretvara bezobličnu, blatnjavu masu izmeta u kuglicu kako bi u nju položio seme života, učenik koji ide putem mudrosti mora transformisati bezobličnu i blatnjavu masu svojih nedostataka i ograničenja u idealnu, savršenu, plamenu i čistu kuglu koja odražava svetlost Duha. I najmuljevitijeg blata moguće se osloboditi, i iz najdublje tame moguće je uskrsnuti i ponovo se roditi pod uslovom da se probudi skrivena snaga i mudrost srca koja duši daje mogućnost da se usmeri prema novim prostranstvima, u novi život i novo postojanje.

Skarabej, posedujući krila i držeći među nožicama plamenu kuglu, postaje simbol novog, mladog, uzlazećeg Sunca proleća koje pobeđuje mrak i uskrsava kako bi doneo novi impuls života i obnavljanja. Njegova dva krila simbolisu dva oka - noćno koje vidi u tami i povezano je sa Mesecom, i dnevno koje daje život svim bićima i povezano je sa Suncem. Na njegovim je leđima poznati simbol tau u čijem se centru nalazi tačka gde se susreću Nebo i Zemlja. Ispunjavajući svoju misiju na zemlji, Skarabej-Sunce širi krila i odleće u beskonačne daljine vraćajući se na nebo, izvorima koji su ga rodili.

Na ovaj je način u Egiptu skarabej postao simbol, blizak i drag duši svakog učenika, onaj koji ga prati na putu i pomaže mu da odoli najtežim iskušenjima. On je podsećao čoveka da u njemu postoji skriveno Srce, da njegova duša može oživeti, uskrsnuti, postati slična izlazećem Suncu koje pobeđuje mrak i donosi život, toplinu, svetlost. On je podsećao na nebo, na besmrtnost, večnost, lepotu, snagu leta, na beskrajne daljine koje privlače dušu... On je budio duboka sećanja i bio simbol proleća, večne mladosti duše koja živi izvan granica prostora i vremena, života i smrti.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Jelena Sikirić: časopis NOVA AKROPOLA, broj 16