Interpelacija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Interpelacija (lat. interpellatio, od interpellare: upasti u reč, prekidati nečiji govor pitanjem[1]) je kvalifikovano poslaničko pitanje. Od običnih pitanja se razlikuje po tome što se povodom interpelacije otvara rasprava u plenumu parlamenta i sprovodi glasanje. Dok je kod poslaničkog pitanja osnovni cilj dobijanje informacije, kod interpelacije se radi o pretresanju i ocenjivanju politike vlade. Poslanici koji interpeliraju zahtevaju od vlade da obrazloži i opravda neke svoje postupke i mere.

Interpelacijom se napada politika vlade, s namerom da se pokaže da je pogrešna i štetna po državne interese. Ako vlada nije uspela da se uspešno odbrani od napada opozicionih interpelanata, vrlo je verovatno da će posle interpelacije slediti glasanje o poverenju. Zbog toga, u nekim političkim okolnostima, rasprava povodom interpelacije, može da znači najavu odlaska vlade. Ukoliko je osuda politike vlade takve prirode da u osnovi negira njen dotadašnji politički kurs, onda će vlada biti primorana bilo da prihvati diktat nove parlamentarne većine, bilo da odstupi.

Interpelacija nije opasna samo za vladu, već i za parlamentarnu opoziciju, pogotovo ako iza vlade stoji jasna parlamentarna većina. Iz političkog duela sa opozicijom vlada može izaći čak ojačana. Zato poslanici ne pokreću interpelaciju, ako nisu sigurni da mogu svojom kritikom i argumentima bar uzdrmati ugled vlade u redovima vladinih pristalica, narodnih poslanika, ili barem u široj publici.[2] Interpelacija je po svojoj tematici šira od poslaničkog pitanja. Iterpelacjom se takođe traži objašnjenje vlade o jednom konkretnom, već svršenom postupku ili o nekim događajima za koje vlada nosi ili mora da snosi odgovornost.

Po završetku pretresa o interpelaciji sprovodi se glasanje, koje po vladu može biti nepovoljno, bez obzira što se, po pravilu, ne može postaviti predlog za glasanje o poverenju. Obično se prvo glasa o predlogu za prelaz na dnevni red, prost prelaz u kojem nisu sadržane nikakve kvalifikacije vladinog rada. Vlada pristaje da se najpre glasa o ovom predlogu, ukoliko nije u stanju da obezbedi motivisani prelaz, koji je za nju najpovoljniji.[3] Samo ako parlament ne bi prihvatio ove predloge, pristua se glasanju o predlozima koji sadrže eventualnu pohvalu ili osudu vladinog rada.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Ivan Klajn; Milan Šipka (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza (četvrto izd.). Novi Sad: Prometej. str. 532. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  2. Lazar Marković, Parlamentarno pravo, Zrenjanin 1991.
  3. Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine SHS, str 285.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ivan Klajn; Milan Šipka (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza (četvrto izd.). Novi Sad: Prometej. str. 532. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  • Dragan M. Stojanović, Ustavno pravo knjiga II, Niš, 2009.