Grgur Branković

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Grgur Branković

Lik Grgura Brankovića sa Esfigmenske povelje (1429)
Lik Grgura Brankovića sa Esfigmenske povelje (1429)

Datum smrti 16. oktobar 1459.
Mesto smrti manastir Hilandar
Poreklo
Otac Đurađ Branković
Majka Jerina Branković
Porodica

Grgur Branković je najstariji sin Đurađa Brankovića rođen 1416. ili 1417. godine. Pošto je brat Todor (1415-1428.) umro godinu dana posle Đurđevog stupanja na presto, smatran je prestolonaslednikom.

Po dolasku na vlast Đurađ je potpisao sa Turcima vazalni ugovor po kome je dao neke već od turaka osvojene teritorije i plaćao harač Turcima kao i njegov ujak Stefan Lazarević a Grgur je bio obavezan da komanduje odredima koji pomažu Turke u pohodima. Posle pohoda na Solun 1430. godine Grgur se u boju istakao i bio posebno nagrađen od sultana Murata II. U to vreme Turci su pomogli Đurđu i zajedno sa Grgurom povratili izgubljene teritorije u Zeti koje je uzurpirao dalji rođak Balšića Stefan Maramonte.

Turski napad na srpsku prestonicu Smederevo počeo je 1439. godine. Muratu II je dosadilo da Đurađ sve vreme sedi na dve stolice – ugarskoj i turskoj. Grgurova brat Stefan bio je zadržan u Turskoj kao talac, sestra Mara je bila u Muratovom haremu a majka, otac i najmlađi brat Lazar krenuli su u bekstvo u Ugarsku. Grgur je sa narodom branio Smederevo uz pomoć svog ujaka Tome Kantakuzen. Posle tri meseca borbe utvrđeni grad je pao zbog nedostatka namirnica i Grgur se predao Turcima. Dobio je kao vazal veći deo zemlje koji je posedovao njegov deda Vuk Branković. Da ovo nije vazalstvo već sužanjstvo Turci su brzo pokazali jer su ga odveli u zatočeništvu kod brata Stefana koji je u Turskoj bio još od Marine „udaje“.

Kada je despotovina već bila u rasulu pod turskim naletom a samo Novo Brdo se još uvek branilo Đurađ se tajno dopisivao sa decom u Turskoj. Ovo je bio povod da Murat II 1441. naredi oslepljenje Grgura i Stefana u dalekom gradu Tokatu, a uzrok je bilo stalno Đurđevo šurovanje sa Ugarima. Sultanija Mara, kada je saznala, molila je za poštedu braće i sultan se sažali ali već je bilo kasno jer glasnik nije stigao da javi poništenje kazne. Godine 1443. Đurađ je na strani Ugara protiv Turaka i posle tog rata dogovara se sa sultanom da mu vrati srpske zemlje, gradove i zarobljene sinove. Kad je video slepe sinove Đurađ je pao u nesvest od žalosti.

Tokom 1446. godine najmlađi brat Lazar se oženio sa Jelenom, ćerkom morejskog despota Tome Paleologa, sinovicom cara Jovana VIII i ovim činom Grgur je izgubio pravo nasleđa prestola jer se znalo da Vizantinci udaju princeze isključivo za prestolonaslednike. Lazar je imenovan i Đurđevim savladarem.

Posle smrti Đurđa 1456. Grgur sa sestrom Marom beži u Tursku kod sultana Mehmeda II ne bi li spasao život od brata despota Lazara koji je za saradnju sa Ugarima. Zajedno sa sestrom koja ima zavidan ugled kog sultana traži despotsku titulu. Već 1458. godine umro je i despot Lazar a Grgur sa Turcima i sinom Vukom napada Smederevo.

Posle dolaska Tomaševića na čelo despotovine, a zatim pada pod tursku vlast, živi neko vreme kod sestre, zamonašuje se pod imenom German pa ubrzo umire u Hilandaru 16. oktobra 1459. godine. Grgur je iz vanbračne veze dobio sina Vuka – Zmaj Ognjenog Vuka, potonjeg titularnog srpskog despota.