Drugi Hristov dolazak

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Preferences-system.svg Ovom članku potrebna je jezična standardizacija, preuređivanje, reorganizacija ili usklađivanje sa standardima srpskohrvatske Wikipedije.
Pogledajte kako poboljšati članak, kliknite na link uredi i doradite članak vodeći računa o standardima Wikipedije.

Drugi Hristov dolazak predstavlja blaženu nadu Crkve, veličanstveni vrhunac Jevanđelja. Spasiteljev dolazak biće doslovan, ličan i vidljiv na cijelom svijetu. Kada se bude vratio, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živim pravednicima biće proslavljeni i uzeti na Nebo, a nepravedni će umrijeti. Gotovo potpuno ispunjenje većine proročanstava, zajedno sa sadašnjim stanjem u svijetu, ukazuje da je Hristov dolazak blizu. Vrijeme tog događaja nije otkriveno, pa je zato potrebno da u svako doba budemo spremni. (Titu 2:13; Jevrejima 9:28; Jovan 14:1-3; Djela 1:9-11; Matej 24:14; Otkrivenje 1:7; Matej 24:43.44;1. Solunjanima 4:13-18; 1. Korinćanima 15:51-54; 2. Solunjanima 1:7-10; 2. Solunjanima 2:8;Otkrivenje 14:14-20; Otkrivenje 19:11-21; Matej 24. poglavlje; Marko 13. poglavlje; Luka 21. poglavlje;2. Timotiju 3:1-5; 1. Solunjanima 5:1-6)

Doktrina o drugom Hristovom dolasku je jedna od osnovnih doktrina Biblije i pojavljuje se još u Starom zavetu. Bilo je najavljeno da će "Dan Gospodnji" biti mračni dan za bezakonike, i dan veselja za one koji se raduju Njegovom dolasku (Isaija 35,4). Međutim, do punog razumevanja drugog dolaska moglo je doći tek posle Njegovog prvog dolaska. Sam Isus je najavio svoj povratak (Luka 21,27; Jovan 14,1-4) i to obećanje su potvrdili i anđeli poslani da uteše učenike koji su žalosno posmatrali Hristovo uznesenje ma Nebo (Dela 1,11). Taj isti Hristos će se "drugom javiti bez greha na spasenje onima koji ga čekaju" (Jevrejima 9,28). To je bila "blažena nada" Pavla i prvih hrišćana (Titu 2,13). Iako tačan trenutak drugogo dolaska nije poznat (Matej 24,36), Hristos je postavio znake koji će pokazati blizinu Njegovog dolaska (Matej 24,3-33). Da bi se pripremili za ovaj vrhunski događaj, kada će Hristos dati "svakome po delima njegovim" (Otkrivenje 22,12), hrišćani treba da straže i da se mole da budu osposobljeni da stanu "pred sinom čovečjim" u taj dan (Luika 21,36). Drugi dolazak ima svoje mesto i u nazivu adventista sedmog dana. Pioniri adventizma su smatrali da je verovanje u drugi Hristov dolazak dovoljno važno da se nađe u imenu "malog stada" kada je ono postalo Crkva 1860. godine. Danas Božji narod na Zemlji željno očekuje Isusov povratak na ovu planetu, zajedno s prorocima i apostolima i mnogim vernima iz svih vekova.

I. Drugi dolazak u Bibliji

A. Starozavetna terminologija

1. Dan Gospodnji 2. Izbor Ostatka 3. Uspostavljanje carstva 4. Povratak raja 5. Apokalipticizam

B. Novozavetna terminologija

1. Parusija 2. Epifanija 3. Apokalipsa

C. Središte nade

1. Nada 2. Maranata 3. Zahvaljivanje 4. Sin čovečji

D. Božje carstvo

1. Transcedentalno carstvo 2. Tajanstveno carstvo 3. Duhovno carstvo 4. Buduće carstvo

E. Način Njegovog dolaska 1. Ličan i doslovan 2. Vidljiv i čujan 3. Slavan i pobedonosan 4. Kataklizmičan 5. Iznenadan

F. Znaci drugog dolaska

1. Neki teški tekstovi 2. Znači u svetu prirode 3. Znaci u svetu morala 4. Znaci u verskom svetu 5. Lažni znaci 6. Pogrešno protumačeni znaci

G. Razlozi za Hristov drugi dolazak

1. Da prikupi svoje izabrane 2. Da vaskrsne umrle 3. Da preobrazi i primi sve svete 4. Da uništi sile zla i sve bezakonike 5. Da dokaže BBožju pravednost 6. Da obnovi Zemlju 7. Da obnovi zajedništvo s Bogom


II. Implikacije doktrine o drugom dolasku

A. Uticaj na svakodnevni život vernika

1. Nada 2. Ljubav 3. Poniznost 4. Svetost

B. Podsticaj za propovedanje evanđelja

1. Vreme Svetoga Duha 2. Vreme blagodati 3. Vreme hitnosti 4. Vreme duhovnih darova

C. Duhovna priprema za Hristov dolazak D. Prividno odlaganje E. Zaključak

III. Istorijski pregled

A. Apostolski period B. Prenikejski period C. Poslenikejski period do Reformacije D. Reformacija E. Od Reformacije do devetnaestog stoleća F. Savremeno doba G. Adventisti sedmog dana

IV. Komentari Elen G. Vajt

A. Drugi dolazak u Bibliji

1. Središte naše nade 2. Božje carstvo 3. Način Hristovog dolaska 4. Znaci Hristovog drugog dolaska 5. Razlozi drugog Hristovog dolaska

B. Implikacije doktrine o drugom Hristovom dolasku

1. Uticaj na svakodnevni život vernika 2. Podsticaj za propovedanje evanđelja 3. Duhovna priprema za drugi dolazak 4. Prividno odlaganje

C. Istorijski pregled

1. Apostolski period 2. Poslenikejski period do Reformacije 3. Reformacija 4. Od Reformacije do devetnaestog stoleća

V. Literatura


I. Drugi Hristov dolazak u Bibliji

Tema o drugom Hristovom dolasku pojavljuje se i u Starom i u Novom zavetu. A. Starozavetna terminologija

Starozavetni autori su duboko uvereni da će Bog, isto onako kao što je izbavio svoj narod iz Egipta, izbaviti svoje verne sledbenike i iz okova ovoga sveta na "dan Gospodnji" (Isaija 13,6.9; Jezekilj 13,5).

1. Dan Gospodnji

Centralna tema starozavetne eshatologije (doktrina o eshatonu – o kraju) je Gospodnji dolazak (Andreasen 31-45). Proroci često govore o "tome danu" (Zaharija 14,9), o "tim danima" (Joilo 2,29), ili, kao Danilo, o "vremenu" kada će doći spasenje (Danilo 12,1). "Dan Gospodnji" je bio očekivan kao prekretnica u istoriji, kao dan velikih promena na društveno-političkom i kosmičkom nivou. Gospodnji dolazak će pokrenuti novo stvaranje. Pošto je Gospod i Stvoritelj, On je gospodar istorije; On će je dovesti kraju (Amos 4,13; Otkrivenje 14,6.7). Katastrofe koje se događaju jedna za drugom i žalosno moralno stanje Izrailja i ostalih naroda zahtevaju božansku intervenciju. Međutim, kraj ne dolazi kao posledica političkih, društvenih ili moralnih zala. On se događa zato što Gospod dolazi. Tragedija se krije u apatiji naroda, koji nastavljaju da idu svojih putevima, ne uzimajući u obzir Gospodnji dolazak. Proroci opominju Izrailja i narode da "traže Gospoda" (Sofonija 2,1-3), jer bez pripreme neće biti u stanju da izađu pred Gospoda i da opstanu suočeni s Njegovom svetošću. Amos kao da sjedinjuje poruke svih proroka kada uzvikuje: "Pripravi se, Izrailju, da sretneš Boga svojega!" (Amos 4,12). a. Istorijski događaj. Gospodnji dolazak se ne može odvojiti od istorije. To nije dolazak izvan vremena, već Gospodnji prodor u istoriju. Sadašnji istorijski događaji imaju svoje značenje; oni najavljuju veliku teofaniju (manifestacija Boga). Ona se može uporediti s krunisanjem suverena koji je savladao sve svoje neprijatelje.

Ovaj dolazak se može naslutiti po činjenici da se Bog već sada približava svojoj deci koja ga slave (2. Mojsijeva 20,24). On ulazi u svoj sveti Hram i Njegovi sledbenici slave Njegovu prisutnost (Psalam 24,7-10). Bog se pojavljuje u istorijskim zbivanjima da bi izbavio ili kaznio svoj narod. Njegov dolazak je radostan i strašan događaj (Isaija 35,4; Amos 5,18-20). Bog se može pojaviti i preko svoga pomazanika Šiloha (1. Mojsijeva 49,10), preko "Kneza mira" (Isaija 9,6), preko Onoga na kojemu počiva Duh Gospodnji (Isaija 11,2), preko onoga koji će vladati u Gospodnjem veličanstvu i Gospodnjoj snazi (Mihej 5,1-3). Bog konačno dolazi da bi ispunio obećanje o eshatonu. Svi ostali dolasci su samo garancija tog konačnog dolaska. On dolazi pri "kraju dana" (be aharit hayyamim) da bi pokazao svoju carsku silu i da bi obnovio sve što je stvoreno za radost onih koji ga čekaju (Mihej 4,1-4). b. Vrhunski događaj. Konačni dolazak Gospodnji je najavljen kao vrhunac svega, vrhunac posle kojega više nema povratka. Prorok ga predstavlja kao "dan kada je mrak i tama" (Joilo 2,2; Amos 5,18; Sofonija 1,15), kao dan straha i gneva (Sofonija 1,18; 2,2), kao "dan kada će biti tuga i muka" (Sofonija 1,15), kao "dan osvete" (Isaija 34,8; Jeremija 46,10), kao dan odmazde (Osija 9,7) i kao dan kazne (Isaija 10,3).

Katastrofe koje su zadesile Izrailja i okolne narode kao da su izražene Jeremijinom trilogijom mača. gladi i pomora (Jeremija 14,12), koja u međuvremenu predstavlja zalog konačnog suda, predznak konačnog dana Gospodnjega koji će goreti kao peć (Malarija 4,1-3). Konačni dan nije neki lokalni događaj od kojega se može pobeći, jer će cela Zemlja biti obuhvaćena Gospodnjim dolaskom (Isaija 2,12-19; Sofonija 3,8; Malahija 4,1). Svaki čovek će morati da se suoči s Božjim sudom (Amos 5,18-20). c. Dan suda. Prorok naglašava etičku komponentu Gospodnjeg dolaska. Gospod Bog Svemogući dolazi da sudi svom narodu i svim narodima. On dolazi da osudi nevernost svom zakonu, prema kojemu su ljudi postupali s prezirom, i da ponovo uspostavi pravdu. Preljuba, silovanje, nasilje, laži i tlačenje zahtevaju kaznu (Amos 2,7; Malahija 3,5). Čak je i u religijske običaje umešana oholost, umešan prezir (Malahija 1,6-14; 3,7-9). Bog će svakome platiti prema njegovim delima (Isaija 59,18) i svi će bezakonici goreti kao strnjika u taj veliki dan (Malahija 4,1).

Ali, iako je Gospod sveti Bog koji kažnjava greh, On je istovremeno i Bog milosti koji oprašta i spasava (2. Mojsijeva 20,5.6; Isaija 6,6.7). Oni koji su se pokajali i sklopili zavet s Njime (Jeremija 31,31-34) dobiće spasenje (Isaija 59,20; Jeremija 26,13; Jezekilj 18,31.32). Ostatak će se spasti.

2. Izbor Ostatka

Sama ideja o ostatku nagoveštava neki katastrofalni događaj koji uništava sve, ostavljajući samo nekolicinu preživelih. Amos opisuje ostatak kao "dve golenice" ili "kraj od uha" koji pastir istrgne iz usta lavu (Amos 3,12), kao "glavnju istrgnutu iz ognja" (Amos 4,11). Za Isaiju, to su nekoliko maslina koje ostaju na drvetu posle tresenja (Isaija 17,5.6). Gerhard Hasel je pokazao da je ova tema povezana sa izveštajem o Potopu (1980, 374.375). Ostatak se ponovo pojavljuje u Isusovom eshatološkom govoru (Matej 24,37-41) u vezi sa Potopom i sa krajem sveta. Od tog malog ostatka, od panja oborenog drveta (Isaija 6,13), pojaviće se novo čovečanstvo. Dajući svome sinu ime Searjasuv, Isaija je izrazio misao da će se samo ostatak spasti, oni koji ostanu verni Gospodnjem zavetu (Isaija 7,3; 10,21). Prorok naglašava činjenicu da će ostatak samo delimično biti sačinjen od Izrailjaca (Amos 9,12). U njemu će biti i pripadnika drugih naroda (Isaija 56,6.7). Izbor ostatka ne može se u tolikoj meri pripisati njegovoj pravednosti, koliko Božjoj vernosti. Božja blagodat stvara novu zajednicu putem Božjeg zaveta. Ostatak nije posledica nekog dugog istorijskog procesa sazrevanja, već Božjeg prodiranja u istoriju (Hasel 1980, 396. Vidi Ostatak/Tri anđela I-IV!).

3. Uspostavljanje carstva

Eshatološka nada Izraija usredsredila se na obnavljanje carstva koje će trajati večno i nikada neće biti uništeno (Danilo 2,44). To carstvo će biti carstvo davidskog Mesije, u skladu s obećanjem (2. Samuilova 7,12-16). Ovo carstvo je predstavljeno na dva međusobno suprotstavljena načina. S jedne strane, ono nastaje skromno, pod vodstvom karizmatičnih careva, čije su zajedničke osobine naglašene skromnim poreklom, i koji onda izlaze da postignu velike pobede uz pomoć vere. Jakov, Josif, Samson i Samuilo primili su plodove vere, i verom postižu pobede nad slabostima. Slučajevi nejasnog i skromnog porekla pojavljuju se u pričama o Gedeonu, Jeftaju, Saulu, pa čak i Davidu (Mihej 5,1.2), ljudima koji su poticali iz jednostavnih i skromnih porodica. Ovi sveti ljudi su zadobili vlast ne svojom ličnom sposobnošću ili silom, već zato što je Božji Duh počivao na njima (Zaharija 4,6). To je trebalo da bude i sudbina šibljike koja će izrasti iz suhog panja, kao što je najavio prorok Isaija (Isaija 11,1.2;; 53,2). Posle nagoveštenih carstava dolazimo do vladavine Sina čovečjeg. Njegovo carstvo, radikalno superiornije prirode, najavljeno je već u Danilu 2,44.45. ali je jasno definisano tek u Danilu 7,13. Vladalac koji dolazi na oblacima nije niko drugi već sam Bog (Jezekilj 1,4; 10,3.4). Jevrejski nacionalizam je nadmašen jednom sveopštom i transcendentalnom perspektivom. Carstvo dolazi odozgo, zajedno s Onim koji stoji na oblacima nebeskim.

4. Povratak Raja

Posle vavilonskog robovanja, koje je predstavljalo vrhunac otuđenja, doći će do velikog vraćanja, Boga narodu i naroda Bogu. Ovo vraćanje je predstavljeno skoro rajskim opisima, stanjem savršene komunikacije sa Bogom. Isaija i Jezekilj jasno najavljuju obnavljanje edemskih uslova (Isaija 51,3; Jezekilj 36,35). Kiše će padati na vreme (Jezekilj 34,26; Joilo 2,23), a polja će rađati obilno (Isaija 30,23; Jezekilj 34,27; Joilo 3,18; Amos 9,13; Zaharija 8,12). Očekivana dužina života će biti neobično dugačka (Isaija 65,20), vladaće mir među životinjama (Isaija 11,6-8) i ljudima (Isaija 2,4; Mihej 4,3.4). Sam Bog, kao Pastir, staraće se o svom narodu (Isaija 40,11), i vladati u Sionu (Isaija 52,7). Zla će nestati. Pokrenuti novim duhom, pripadnici Božjeg naroda verno će slediti božanske naloge (Jezekilj 36,25-27). Ponovo će se uspostaviti prva ljubav (Osija 2,16-20).

5. Apokalipticizam

Ova nova era ne izrasta iz stare. To je novo stvaranje. Sadašnje vreme je pod upravom zla; spasenje se mora pojaviti spolja. I zato, prorok Danilo opisuje istoriju s božanske tačke gledišta (Danilo 2). Tumačeći Navuhodonosorov san o metalnom liku, on najavljuje redosled svetskih carstava i kataklizmički način na koji će doći kraj. Počinjući s novovavilonskim carstvom (605-539. godine pre Hrista), on najavljuje Medo-Persiju (538-331. godine pre Hrista), helenističko (331-168. godine pre Hrista) i Rimsko carstvo (168. pre Hrista do 467. posle Hrista) koje će dolaziti jedno za drugim. Nijedna druga imperija neće nastati posle Rima, ali će različiti narodi prodirati na njegovu teritoriju. Konačno, posle razdoblja podeljenih naroda, nastaje carstvo, predstavljeno Kamenom, koje uspostavlja sam Bog. Ono uništava sva druga carstva i traje doveka (Danilo 2,36-45). Isus Hristos je samoga sebe izjednačio s Kamenom (Luka 20,17.18). Kada izrazi svoju zabrinutost zbog duhovnih posledica ovog prikaza, prorok dobija i podatak da će zlo biti u obilnoj meri zastupljeno. U povezanih viđenjima u sedmom i osmom poglavlju, Danilo ista carstva vidi u obliku strašnih životinja, koje proždiru, kidaju na komade i govore velike reči (Danilo 7,4-8). Konačni izdanak poslednje zveri, mali rog, proširuje svoje delovanje na religijski svet, tlači svece Višnjega, pomišlja da promeni vremena i zakone (Danilo 7,23-25). Baca istinu na tlo (Danilo 8,9-12). Ovde Danilo najavljuje način na koji će papinstvo, duhovni Rim, preuzeti političku vlast i delovati u toku mnogih stoleća. Takvo tlačenje zahteva kaznu (Danilo 7), koja je i izrečena nad osionim malim rogom. I tako se ponovo uspostavlja sveopšti autoritet Sina čovečjega. Data je početna tačka ovog suda: posle 2300 dana i noći. U skladu s načelom dan za godinu, biće to posle 2300 godina (Shea 56-88; Schwantes 462-474). Završni trenutak izgleda vrlo daleko, ali je u skladu s viđenjima u drugom i sedmom poglavlju, koja nagoveštavaju da će božanska aktivnost započeti posle bezakoničkih aktivnosti poslednje sile. Pažljivo proučavanje veza između ovog proročanstva i 70 sedmica iz Danila 9. navodi na utvrđivanje 1844. godine kao početne godine preadventnog suda (Vidi Hasel 1986, 378-461; Vidi Sud III.B.1.a; Svetilište III. C.2.a; Ostatak/Tri anđela V.B!) Ovaj preadventni sud se podrazumeva u Isusovim izjavama o kraju sveta. Kada kraj bude došao, već se zna ko su ovce i ko su jarci (Matej 25,32.33); zna se ko je pšenica, a ko kukolj (Matej 13,30). U Starom zavetu, kao i u Novom, nema konačne odluke bez pažljivog ispitivanja činjenica (Jov 10,6; 1. Mojsijeva 6,5.12; 5. Mojsijeva 17,4; 19,28). Ovo su, dakle, ukratko obrađeni trendovi u starozavetnoj misli o eshatološkim očekivanjima. Oni sačinjavaju i okvir nade u Novom zavetu.

B. Novozavetna terminologija

Novi zavet je u različitim oblicima sačuvao starozavetne izjave o "danu Gospodnjem", posebno ih primenjujući na drugi Hristov dolazak. To je razlog što i sam Isus, govoreći o svom povratku, upotrebljava izraze kao što "na taj dan" (Matej 7,22), ili ""u te dane" (Matej 24,19). Biće to "poslednji dan" (Jovan 6,39) i "dan suda" (Matej 10,15). Apostol Pavle ga prepoznaje kao "dan gneva" (Rimljanima 2,5), i kao "dan našeg Gospoda Isusa Hrista" (1. Korinćanima 1,8). Apostol Petar ga naziva "dan Božji" (2. Petrova 3,12). Rečnik Novog zaveta koji se odnosi na ovu temu mnogo je raznovrsniji od starozavetnog. Da bi progovorio o poslednjem danu u istoriji, o danu kada će Hristos doći, Novi zavet se služi grčkom rečju "parusija" "epifanija" i "apokalipsis". Ove reči naglašavaju transcendentalnu stranu Mesijinog drugog dolaska (Vidi Fagal 46-64).

1. Parusija

U helenističkom svetu, pojam parusija je imao dvostruko značenje. Njime se označavala prisutnost, ali i dolazak koji će nadoknaditi prazninu nastalu neprisutnošću. Upotrebljavala se i za epifaniju nekog boga. Hrišćani su prisvojili ovaj pojam i dali mu svoje, novo značenje. Novi zavet označava Hristov dolazak na različite načine. Pavle se služi izrazom "dan Gospodnji" kao ekvivalentom parusije (1. Solunjanima 4,15; 5,2). Petar se služi sa oba izraza istovremeno kada govori o "parusiji dana Gospodnjega" (2. Petrova 3,12). Prema tome, parusija je postala eshatološki izraz povezan s "danom Gospodnjim" u Starom zavetu. Parusija ukazuje i na carski karakter događaja. Naglašena upotreba titule Kirios – Gospod u vezi s parusijom pripada carskom protokolu (1. Solunjanima 4,16.17). U vezi s time spominju se kruna, radost (1. Solunjanima 2,19), okupljanje vernih, koji izlaze da dočekaju carsku povorku (1. Solunjanima 4,17). Carsko značenje reči nastavlja se u Novom zavetu: parusija će uništiti sva poglavarstva i sve neprijateljske vlasti, uključujući i Sotoninu, vlast Nečastivoga, ali i samu smrt. Pošto svi neprijatelji budu uklonjeni, sve će biti dovedeno u pokornost Hristu (1. Korinćanima 15,24-26). U Novom zavetu parusija je slavna i carska pojava Hristova.

2. Epifanija

Glagol "epiphaino" – pokazati se, pojaviti se – i njegova izvedenica "epiphaneia" – pojavljivanje, otkrivanje – često se pojavljuju u Novom zavetu. Imaju bogato značenje, koje nam pomaže da shvatimo kako su prvi hrišćani zamišljali Hristov dolazak. Dva od četiri značenja glagola odnose se na svetlost koja sija u tami (Luka 1,79; Dela 27,20). Ostala dva naglašavaju vidljivi, primetljivi karakter Božje blagodati i ljubavi u osobi Isusa Hrista u vreme Njegovog prvog dolaska (Titu 2,11; 3,4). Imenica se pojavljuje u pastoralnim poslanicama da istovremeno opiše Hristovo pojavljivanje pre Pedesetnice (2. Timotiju 1,10) i Njegov drugi dolazak u vreme kraja (1. Timotiju 6,14). Prema tome, ove reči govore o Hristovom utelovljenju, o Njegovom pojavljivanju prilikom vaskrsenja i prilikom Njegovog drugog dolaska. Ovo trostruko značenje usmerava pažnju i veru prve Crkve na vidljivu prirodu Hristovog drugog dolaska. Kontekst upotrebe imenice epifanija u 2. Timotiju 4,1.8. naglašava neminovni eshatološki karakter očekivanja. U obliku priznanja vere, Hristovo pojavljivanje je povezano s poslednjim sudom. Povezivanje "elpis" – nade, "epiphaneia" –pojavljivanja i "doxa" – slave, u Titu 2,13. naglašava očekivanje nekog vidljivog događaja. Kada se tome svedočenju doda najavljivanje pojave čoveka bezakonja pre Hristovog drugog dolaska (2. Solunjanima 2,8), reč epifanija naglašava vidljivu prirodu Hristove pojave u vreme kraja.

3. Apokalipsa

Pojam "apokalypsis" – otkrivenje, apokalipsa, upotrebljava se u Novom zavetu da pokaže da je nešto, do tada sakriveno, sada postalo otkriveno. Pojam je upotrebljen i za opis "tajne spasenja" (Rimljanima 16,25) "evanđelja" (Galatima 1,12) i plana koji se mora ispuniti (Galatima 2,2). Izraz se odnosi i na pojavljivanje. Taj smisao postaje vidljiv kada god reč označava slavni drugi dolazak Isusa Hrista sa Neba. Hristova slava je još sakrivena (Luka 17,30). Ona se može videti jedino očima vere (Efescima 1,17.19), ali će se jednoga dana pokazati (Dela 3,21). Onaj koji treba da dođe, zaista će doći. On će se spustiti s Neba u svoj svojoj slavi (2. Solunjanima 1,7; 1. Petrova 4,13). Vernici žive očekujući taj dan (1. Korinćanima 1,7; 1. Petrova 1,7).

C. Središte nade

Ovo ispitivanje rečnika i osnovnih tema Staroga i Novoga zaveta koje se odnose na kraj sveta pokazalo je da nada u Gospodnji dolazak u Starom zavetu i nada u Hristov drugi dolazak u Novom zavetu predstavljaju kulminaciju celokupne biblijske eshatologije.

1. Nada

Duboka čežnja za drugim Hristovim dolaskom oseća se u svim delovima Novoga zaveta. Ona je povezana sa nadom u pravednost (Galatima 5,5), u slavu (Kološanima 1,27), u vaskrsenje (Dela 24,15), u spasenje (1. Solunjanima 5,8) i u večni život (Titu 1,2). Utemeljena je na samom Bogu (1. Timotiju 4,10), i na Isusovom obećanju da će ponovo doći (Jovan 14,3.28). On sam najavljuje svoju slavu (Matej 24,30) i obećava da neće biti nepravedni sudija koji zanemaruje one koji mu se obraćaju sa suzama i dan i noć (Luka 18,6-8). Strpljivost onih koji se oslanjaju na Njega sve do kraja, neće biti uzaludna (Matej 10,22). Međutim, "blažena nada, javljanje slave našega velikoga Boga i Spasitelja Isusa Hrista" (Titu 2,13) ne sme se zameniti s običnom ljudskom narod. Nada, u opštem značenju te reči, to je težnja, želja koja treba da se ispuni u budućnosti. Ona želi nešto što sada nema, što je još nesigurno. Biblijska nada, sa druge strane, ima siguran lenger (Jevrejima 6,19). On se krije u moćnim Božjim delima u prošlosti: Bog je izbavio svoj narod iz Egipta; Isus Hristos "je došao svojima" (Jovan 1,11), umro za naše grehe i vaskrsnuo za naše opravdanje (Rimljanima 4,25). Biblijska nada stoji na toj steni, koja je "sila Božja, "koju učini u Hristu, kada ga podiže iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na nebesima" iznad svih zemaljskih sila (Efescima 1,20.21). To je živa nada, utemeljena na sadašnjem suverenitetu Isusovom, koji je postao naš Gospod i Hristos (Dela 2,36), koji je "ušao napred za nas" u nebesko Svetilište (Jevrejima 6,19.20). Hrišćanska nada je utemeljena na nečemu što je već postignuto, o čemu sam Hristos svedoči (1. Korinćanima 15,19.20). Preko Svetoga Duha (Rimljanima 5,5) Bog nade poziva izabrane (Efescima 1,18) i ispunjava njihova srca nadom (Kološanima 1,27). Bez Boga ne bismo imali ništa čemu bismo se mogli nadati (Efescima 2,12), sa Bogom, nada nam jača veru i podstiče ljubav (Kološanima 1,4.5).

2. Maranata

Eshatološka nada je uvek bila draga srcima hrišćana. Trajnost prastare aramejske formule "maran atha" (1. Korinćanima 16,22) u crkvenoj tradiciji svedoči u korist te činjenice. Ova molitva "da dođe naš Gospod" održala se u svom prvobitnom obliku, kao i molitva koju je Isus izgovorio na aramejskom jeziku (Oče naš- abba- Marko 14,35). Maran atha je prevedena na grčki jezik u Otkrivenju 22,20. Važnost ove molitve u bogosluženju prve Crkve pokazuje koliko je očekivanje drugog Hristovog dolaska bilo živo u to doba. Hristov dolazak je bio naglašavan i u službi Gospodnje večere: apostol Pavle kaže da učestvovanje u uzimanju hleba i čaše predstavlja objavljivanje vere u drugi dolazak Isusa Hrista (1. Korinćanima 11,26). I očekivanje i najavljivanje drugog dolaska našlo je tako svoje pravo mesto u liturgiji prve Crkve.

3. Zahvaljivanje

Zahvaljivanje je zauzimalo važno mesto u liturgiji prve Crkve, posebno u službi Gospodnje večere. Apostol Pavle je zahvaljivanje upotrebljavao kao uvod u svoje poslanice crkvama. Zahvaljivanje sadrži elemente vere zajedničke svima koji je izražavaju. Kada se apostol obraćao crkvama i pisao o izražavanju zahvalnosti Bogu, njegovi čitaoci su mogli da odgovore rečju: Amin! Najveći deo izraza zahvalnosti se završavao podsećanjem na drugi Hristov dolazak (1. Korinćanima 1,7; Efescima 1,10; Filibljanima 1,6; 1. Solunjanima 1,10; 2. Solunjanima 1,7-10; 1. Petrova 1,5). Spominjanje drugog dolaska u formuli zahvaljivanja pokazivalo je da je drugi dolazak predstavljao srž vere i bogosluženja u apostolskoj Crkvi. Za Crkvu, trenutni "dolazak" Isusa Hrista među svoje vernike u obliku izlivanja Svetoga Duha predstavljao je zalog budućeg nasledstva (Efescima 1,13.14). Dolazak Svetoga Duha nije predstavljao konačno ispunjenje obećanja, i dalje je trebalo da se Sin čovečji pojavi na nebeskim oblacima.

4. Sin čovečji

Isus se često služio titulom "Sin čovečji". Izraz potiče iz teksta u Danilu 7,13. u kojemu se Sin čovečji pojavljuje kao eshatološko biće, snabdeveno božanskim atributima, ispunjavajući carsku mesijansku ulogu (Ferch 174). To je potvrđeno spominjanjem oblaka na kojemu putuje i naglašavanjem Njegove vlasti da sudi (Danilo 7,13.14). Titula "Sin čovečji" koju je Isus pripisao sebi, pomaže nam da objasnimo parusiju. Uzimajući ovu titulu, Isus je najavio svoj identitet; formula je objašnjavala konkretni aspekt Njegovog zemaljskog postojanja. Na isti način On objašnjava kako i zašto će se vratiti na Zemlju. Prvo, Onaj koji mora da dođe je Onaj isti koji je došao; vaskrsli Hristos je prepoznat po svojim ljudskim karakteristikama (Luka 24,30.31.41-43; Jovan 20,20.27). Drugo, odnesen je u slavu na oblacima nebeskim (Dela 1,9) i na slavnom oblaku će se i vratiti (Otkrivenje 1,7). Obavljajući uloge koje spominje tekst u Danilu 7, On će doći da sudi svetu (Matej 25,31-33). Konačno, zbog dobro poznatih veza između drugog i sedmog poglavlja Knjige proroka Danila, On mora da dođe na kraju istorije ovoga sveta. Isus je sebe predstavio kao Kamen koji udara u podnožje simboličkog lika koji predstavlja carstva ovoga sveta i satire ga u prah (Danilo 2,34; Luka 20,18). Dolazak Sina čovečjeg u slavi i veličanstvu označiće konačno i večno uspostavljanje Božjeg carstva (Matej 25,31).

D. Božje carstvo

Najavljivanje Božjeg carstva zaslužuje posebno mesto, jer nada u carstvo zauzima centralno mesto u starozavetnoj eshatologiji. Ako Gospod vlada Zemljom i narodima (Psalam 29; 47; 74; 89; 93; 96-99), onda se Njegovo večno carstvo mora uspostaviti (Danilo 2,34.44), i ono će biti uspostavljeno na veliki dan Boga Svedržitelja (Zaharija 14,9: Avdija 15. 21; Isaija 2,12-21; 24,21-23). Mnogo pre osnivanja Davidove monarhije, Božje carstvo je bilo slavljeno u pesmama (2. Mojsijeva 15,1-18; 4. Mojsijeva 23,21.22; 5. Mojsijeva 33,5). Isusovo učenje u Novom zavetu pripisuje Božjem carstvu još mnogo važniju ulogu.

1. Transcendentalno carstvo

Evanđelja na više od stotinu mesta spominju Isusove izreke o carstvu (Marko 1,15; Luka 9,60; 22,18). U Evanđelju po Mateju Isus posebno govori o nebeskom carstvu (32 puta, Matej 3,2; 7,21; 8,11). Ova posebna karakteristika Matejevog pisanja ponekad se pripisuje njegovom staranju da ne povredi svoje jevrejske čitaoce, koji bi mogli da budu ozlojeđeni zbog prečeste upotrebe Božjeg imena. Međutim, Matejevo biranje ovog naziva izgleda da je pre utemeljeno na teoločkim, a nego na psihološkim razlozima. U Isusovo doba Jevreji su očekivali Mesiju i Njegovo zemaljsko carstvo. Čak i posle Isusovog vaskrsenja, učenici su i dalje očekivali obnavljanje zemaljskog Izrailja (Dela 1,6). Suprotno njima, Matej naglašava nebesko carstvo da bi podvukao njegovu transcendentalnu prirodu, njegovo nebesko umesto zemaljsko poreklo. Jovan ide i korak dalje od Mateja i Marka i navodi Isusove reči, izgovorene pred Pilatom:: "Carstvo moje nije od ovoga sveta!" (Jovan 18,36) Isus nije objavljivao da će Njegovo carstvo biti uspostavljano postepeno, zahvaljujući ljudskim naporima, čak ni naporima onih koji su posvećeni Svetim Duhom. Njegovo carstvo je po svojoj prirodi različito od carstava ovoga sveta: to je buduće carstvo, koje će biti uspostavljeno kada Sin čovečji bude došao u parusiji (2. Timotiju 4,1). To je Isus jasno objavio u priči o sejaču. Nebesko carstvo, kaže On, može se uporediti s čovekom koji seje dobro seme. Taj sejač je Sin čovečji, i to carstvo je Božje nebesko carstvo (Matej 13,24-30). Sin čovečji mora da dođe s Neba sa svojim carstvom (Matej 16,28). Upravo zato je Isus pozvao svoje učenike da se mole: "Da dođe carstvo tvoje!" (Matej 6,10)

2. Tajanstveno carstvo

Isus je istakao da je Njegovo carstvo već prisutno među Njegovim učenicima (Luka 17,20.21). Tamo gde je Isus, tamo je i Njegovo carstvo (Matej 12,28). Oni koji su nanovo rođeni, mogu da ga vide (Jovan 3,3). To je tajna otkrivena jedino vernicima (Marko 4,11). To nije carstvo slave, već carstvo blagodati, koje se sada vidi jedino verom. Po priči o gorušičnom semenu nebesko carstvo je malo, ne veće od semena gorušice (Matej 13,31.32). Neki, povodeći se na crkvenim ocima, upotrebili su ovu priču da bi opisali rastenje Crkve, koju su smatrali Božjim carstvom. Ali, Isus ovde ne govori o rastenju. On upoređuje dve etape carstva: seme i stablo. Iako malo, slabo i lomljivo, kao što Hristovo carstvo izgleda sada, jednoga dana će biti snažno i slavno. Slava pravednika će se tada pokazati, u carstvu Boga i Oca (Matej 13,43). Više od bilo kojeg drugog biblijskog pisca, apostol Pavle naglašava buduće carstvo slave. Oni koji ulaze u njega, moraju da prođu kroz iskustvo patnji (Rimljanima 8,17; 2. Solunjanima 1,5; 2. Timotiju 4,17.18). Sa određenom dozom ironije Pavle ukorava Korinćane koji su zamišljali da se zahvaljujući svojim karizmatičkim iskustvima već nalaze u carstvu slave. On ističe teškoće kroz koje i dalje prolazi u ovom svetu (1. Korinćanima 4,8.9). Za Pavla carstvo predstavlja određeni paradoks. To je slavno carstvo (Efescima 1,20-22), ali vernik u njega ulazi kroz vrata nevolja (Dela 14,22; 2. Solunjanima 1,4.5). Izabrani Božji su već preneseni u to carstvo i sede u nebeskim mestima sa Isusom Hristom (Kološanima 1,13; Efescima 2,6). Međutim, njihov život, kao i slava carstva, ostaje sakriven. Oni neće biti otkriveni sve dok se Isus ne bude pojavio u svojoj slavi (2. Solunjanima 1,7; Kološanima 3,3.4) Ovde dole na Zemlji, građani carstva se ne prepoznaju po svojoj blistavoj slavi, po svojim govorničkim sposobnostima (1. Korinćanima 2,1.4), ili po načinu na koji jedu i piju, već po svojoj pravednosti, smirenosti i radosti, po rodovima Duha (Rimljanima 14,17). U tom smislu se može govoriti o duhovnom carstvu koje postoji kada Sveti Duh vodi svakog pojedinačnog vernika.

3. Duhovno carstvo

Prema apostolu Pavlu, naslednici carstva ne čine bezakonje (1. Korinćanima 6,9.10), već se pokoravaju Božjem zakonu, koji se na najuzvišeniji način izražava ljubavlju (Galatima 5,16-23). Isus je potvrdio da čovek ukoliko želi da uđe u Njegovo carstvo mora da bude rođen od Duha (Jovan 3,5). One koji su se obratili, koji su primili krštenje vodom i Duhom, On sa dobrodošlicom dočekuje u Božjem carstvu. Prema tome, ovo carstvo je na dohvat ruke siromašnima duhom, onima koji su, kao deca, spremni da prime pouke o carstvu (Marko 10,14). Kao nekada carinici i bludnice, oni su se pokajali i poverovali u Isusa (Matej 21,31.32). Neće svi koji Isusa nazivaju Gospodom ući u Božje carstvo, već samo oni koji ispunjavaju volju nebeskog Oca (Matej 7,21-23). Carstvom se upravlja po Božjem zakonu (Matej 5,17-20) i zato svaki koji želi da uđe u život treba da drži zapovesti (Matej 5,21-43; 19,17). Pristup u carstvo se stiče blagodaću, koja je ponuđena svima (Jovan 3,16) kao i svadbeno ruho (Matej 22,11). Međutim, gosti koji odbiju svadbeno ruho pokazuju time da ne zaslužuju carstvo (Matej 22,13.14). Sa druge strane, oni koji steknu iskustvo s božanskom blagodaću ne mogu drukčije nego da tu istu blagodat, tu istu ljubav, pokažu svojim bližnjima (Matej 25,31-46; 18,21-35). Kada Sin čovečji bude došao, platiće svakome prema delima koja je učinio (Matej 16,27. Vidi Spasenje III.C.1.2!).

4. Buduće carstvo

Kada se jednoga dana približavao Jerusalimu, Isus je nekim ljudima koji su očekivali skoro osnivanje Božjeg carstva ispričao priču. U priči je neki plemić otišao u daleku zemlju da primi carsku vlast, a posle toga je nameravao da se vrati na svoje imanje (Luka 19,11.12). Ovom pričom Isus je želeo da osvedoči svoje slušaoce da Božje carstvo neće doći tako skoro. Kao i taj car, i On je morao da ode u daleku zemluju i da se posle toga vrati. Neki teolozi su na temelju te činjenice zaključili da se Isusova pojava posle vaskrsenja može smatrati Njegovim drugim dolaskom. Međutim, kada je odlazio na Nebo, Isus je rekao svojim učenicima da čekaju Njegov drugi dolazak (Dela 1,7-11). Prema tome, Isusova pojava posle vaskrsenja ne može se smatrati Njegovim drugim dolaskom. Još od prvog stoleća Crkva je očekivala carstvo koje treba da dođe. Sve dok smrt bude vladala na ovoj Zemlji, Hristova vladavina neće biti potpuno uspostavljena (1. Korinćanima 15,24-26). Prema apostolu Petru, nevernici nemaju pravo kada misle da je Hristovo obećanje o drugom dolasku uzaludno. Isto onako sigurno kao što je pretpotopni svet bio uništen Potopom, poslepotopni svet će biti uništen vatrom Gospodnjeg dolaska. I tada će biti stvorena nova Zemlja i razapeto novo nebo, gde pravda živi (2. Petrova 3,3-13). Jovan je zabeležio prekrasno Isusovo obećanje: "Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga i mene verujte... i kada otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja." (Jovan 14,1-3) Jedino konačna i potpuna veza sa Bogom će označiti kraj bedi ovoga sveta (Otkrivenje 21,1-5).

E. Način Hristovog dolaska

Pošto smrt i vaskrsenje Isusa Hrista osiguravaju konačnu pobedu, pisci Novog zaveta izjavljuju da mi živimo u poslednje vreme (Jevrejima 1,2; 9,26; 1. Korinćanima 10,11; Jakov 5,3; 1. Petrova 1,20). Ove ozjave su navele neke teologe da zaključe da drugi Hristov dolazak neće biti doslovan, i da će se Hristos pokazati putem prisutnosti svoga Duha u Crkvi. U skladu s ovim mišljenjem, dolazak Hristovog carstva će biti predstavljen pobedom moralnih načela hrišćanstva. Hristovo vaskrsenje je označilo početak nove ere – ere "poslednjih dana" (Dela 2,17; Jevrejima 1,2). Kraj se približio, jer je Hristos objavio poslednji period istorije ovoga sveta. Vreme više ne označava odlaganje, već očekivanje (2. Petrova 3,9); ono juri ususret slavnoj eksploziji parusije (Rimljanima 13,11.12). Zato vernici mogu s poverenjem da čekaju da budu primljeni u obećane nebeske stanove (2. Korinćanima 5,1-5; Jovan 14,1-3). Na taj način Novi zavet može na logičan i razumljiv način da objavi da će Hristov drugi dolazak biti:

1. Ličan i doslovan

Evanđelja tvrde da se Razapeti sam javio svojim učenicima posle svog vaskrsenja. Isus iz Nazareta se lično pojavio pred njima (Marko 16,9; Luka 24,25-43). Pozvao je Tomu, koji je posumnjao, da dotakne Njegove rane (Jovan 20,26.27). Isus je otišao u slavu pošto je 40 dana dokazivao svojim učenicima da je stvarno živ (Dela 1,3). Učenicima, koji su bili uznemireni zbog ponovnog rastanka, anđeli su objavili da će taj isti Isus doći ponovo na isti način na koji je i otišao na Nebo (Dela 1,11). Sin čovečji je otišao na oblacima; On će se i vratiti na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom, u skladu sa svojim obećanjem (Matej 26,64; Marko 13,26; Otkrivenje 1,7). Prema apostolu Pavlu, "sam Gospod će sići s neba" (1. Solunjanima 4,16). Gospod, "koji je život naš", pojaviće se (Kološanima 3,4) da nam da "venac pravde" (2. Timotiju 4,8). Mi čekamo Isusa, Božjega Sina, kojega je Otac podigao iz mrtvih, da dođe s Neba (1. Solunjanima 1,10). Onaj isti koji se jednom žrtvovao da "ponese grehe mnogih" doneće spasenje onima koji čekaju Njegov dolazak (Jevrejima 9,28).

2. Vidljiv i čujan

Ako će se Isus lično u telu pojaviti prilikom svog drugog dolaska, a hoće, onda taj dolazak mora da bude vidljiv. Izrazi "apokalypsis", "epiphaneia" i "parousia" koji su upotrebljeni u Novom zavetu da bi se opisao Njegov dolazak, potvrđuju ono što je sam Isus rekao: da će ga ugledati svi narodi na Zemlji (Matej 24,30). Jovan je još određeniji: "Videće ga svako oko!" (Otkrivenje 1,7) Njegov dolazak će biti praćen zastrašujučim kosmičkim znacima koje niko neće moći da previdi (Luka 21,25-27). Isus je upozorio svoje učenike na lažne proroke koji će pokušati da ih navedu da poveruju da će Njegov drugi dolazak biti sakriven, tajanstven, nevidljiv, dok će on u stvarnosti biti vidljiv sa svih strana i u svakom pogledu. Biće sličan blesku munje koja obasjava oblake (Matej 24,26.27). Isus će doći da pokaže svoju slavu (Titu 2,13), da primi obožavanje svojih sledbenika (2. Solunjanima 1,10). Pojaviće se okružen raspaljenim ognjem da pobije one koji ne poznaju Boga (2. Solunjanima 1,7.8). Svaki pokušaj da se Isusov drugi dolazak protumači kao nevidljiv i tajanstven događaj suproti se svedočenju celog Novog zaveta. Isusov dolazak će biti javan, objavljen glasnim zvucima trube, kao i dolazak nekadašnjih careva (1. Solunjanima 4,16; Matej 24,31). Nema nikakve tajne u tome.

3. Slavan i pobedonosan

Ako bi se moglo kazati da je prvi Hristov dolazak bio dolazak u poniznosti, onda će drugi dolazak, suprotno prvome, biti dolazak u slavi. Hristos će doći na nebeskim oblacima, sa silom i slavom velikom (Matej 24,30), u pratnji anđela (2. Solunjanima 1,7). On će se vratiti kao Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima (Otkrivenje 19,16), kao pobednik nad svim svojim neprijateljima (1. Korinćanima 15,25). Svet živi u strahu od neizvesnosti povezane i sa sadašnjošću i sa budućnošću. Teologija ne može da umiri to nespokojstvo sužavajući eshatologiju na preživljavanje posle smrti. Prelazeći granice smrti pojedinca, Biblija je ipak odgovorila na pitanje o budućnosti istorije najavljujući drugi Hristov dolazak u slavi i veličanstvu. Budućnosti hrišćanina je osvetljena blistavim očekivanjem Hristovog drugog dolaska, nadom svih hrišćana (1. Timotiju 1,1).

4. Kataklizmičan

Kraj ovoga sveta je najavljen već u Starom zavetu. Novi zavet povezuje taj kraj sa Hristovim drugim dolaskom (Matej 13,40.41). Prema proroku Danilu, kamen koji se odvalio od planine raspršiće u prah sva carstva ovoga sveta (Danilo 2,44). Isto onako kao što je Potop uništio pretpotopni svet, i Hristov drugi dolazak će učiniti da nebesa "s hukom prođu" i da Zemlja bude spaljena ognjem (2. Petrova 3,10). Pošto Bog želi da uspostavi "nova nebesa i novu zemlju" (Otkrivenje 21,1), kraj sveta koji mi sada poznajemo imaće ne samo globalne, već i kosmičke dimenzije.

5. Iznenadan

Transcendentalni karakter Hristovog drugog dolaska ponovo je naglašen njegovom iznenadnošću. I ljudi i žene će biti iznenađeni Hristovim dolaskom. Isus se poslužio s nekoliko metafora da bi svoje učenike upozorio na tu njegovu karakteristiku: o lupežu po noći (Matej 24,42-44; Luka 12,40; 1. Solunjanima 5,2.4; 2. Petrova 3,10), o ženiku i deset devojaka (Matej 25,1-13), o Potopu i pretpotopnom svetu (Matej 24,38.39). Apostol Pavle je ovim upoređenjima dodao i metaforu o bolovima porodilje (1. Solunjanima 5,3). Umesto da nagoveštavaju neki potajni ili nevidljivi Hristov dolazak, kao što neki pogrešno tvrde, ove metafore najavljuju da će se Hristos pojaviti iznenada i neočekivano. Upravo zato su učenici bili pozvani da budu budni i da straže (Matej 25,13; 24,42). Isus im je rekao: "Zato i vi budite gotovi, jer u koji čas ne mislite doći če sin čovečji!" (Matej 24,44) Slike, kojima su se poslužili Isus i Pavle, uopšte ne spominju vreme Hristovog dolaska: gospodar kuće ne zna kada će lupež doći, devojke nisu znale kada će se ženik pojaviti; porodilja ne zna kada će bolovi početi. Niko ne zna taj čas, ni anđeli, čak ni Sin (Matej 24,36), već samo Otac (Marko 13,32). Ni učenici nisu dobili obaveštenje o tačnom vremenu (Dela 1,6.7; RH 16. avgust 1887; 1T 72). Međutim, Isus je objavio znake koji će najaviti Njegov drugi dolazak, ne zato da omoguće izračunavanje vremena Njegovog dolaska, već da privuku pažnju učenika i da ih održe budnima (1. Solunjanima 5,4-6). Niko ne zna hoće li Gospodar doći uveče, u pola noći, u ranu zoru, ujutro; međutim, niko ne treba da bude nespreman kada On bude iznenada stigao (Marko 13,35.36), jer su važni događaji već najavili blizinu Njegovog dolaska (Marko 13,28.29). Važno je da pažljivo pratimo znake.

F. Znaci Hristovog drugog dolaska

U svojoj studiji o nadi u drugi dolazak, Samuele Bacchiocchi je mnoge stranice posvetio znacima drugog Hristovog dolaska (113-262). To je u skladu s naglaskom koji je sam Hristos stavio na znake svoga dolaska u svojem izlaganju na Maslinskoj gor (Matej 24; Marko 13; LUka 21). Vernik , koji čeka drugi dolazak, temelji svoju nadu na znacima. Kao što su proročanstva bila objavljena da ojačaju veru učenika (Jovan 13,19; 14,29), tako i znaci daju snagu vernicima, koji zajedno s Pavlom da "nam je sada bliže spasenje nego li kada verovasmo; noć prođe, a dam se približi" (Rimljanima 13,11.12). Trebalo je da se znaci pokažu u prirodi, među narodima i u srcima ljudskih bića. Međutim, pre nego što se pozabavimo znacima, moraćemo razmotriti neke zbunjujuće tekstove kojima su se ljudi služili da odrede vreme Hristovog drugog dolaska.

1. Neki teški tekstovi

Pogrešno tumačenje tri teksta u Evanđelju po Mateju navelo je neke teologe da veruju da je Isus nagoveštavao da će Njegov drugi dolazak biti događaj vrlo bliske budućnosti. Pošto se to tada nije ostvarilo, oni su postali skloni da negiraju verodostojnost Biblije. Razmatranje tih tekstova trebalo bi da razjasni pravo značenje događaja koji su u njima najavljeni kao znaci Hristovog dolaska.

a. Matej 10,23. "A kada vas poteraju u jednome gradu, bežite u drugi. Jer vam kažem zaista: nećete obići gradova Izrailjevih dok dođe sin čovečji."

Ovaj tekst naizgled kao da ukazuje da će proći samo malo vremena do Hristovog povratka na Zemlju. U pokušaju da se ova izjava usaglasi sa odlaganjem od skoro dve hiljade godiuna, neki su tumačili da je dolazak Sina čovečjeg u stvari Njegovo vaskrsenje ili izlivanje Svetoga Duha. Neki su ove reči protumačili kao izraz želja Matejeve hrišćanske zajednice. U svom izlaganju u Mateju 24 Hristos stapa proročanstva o razorenju Jerusalima sa proročanstvima o kraju sveta. Ovo prividno spajanje pojedinačnog sa opštim predstavlja karakteristiku mnogih eshatoločkih proročanstava. Isto onako kao što je suđenje svetu u Starom zavetu razmatrano na pozadini suđenja Edomu (Isaija 34,5-15, Jeremija 49,7-22), ili Asiriji (Naum 3,18.19), tako se i u ovom poglavlju, suđenje svetu naizgled stapa sa suđenjem Jerusalimu. U ovom tekstu pojam Izrailja očigledno nije bio upotrebljen ni u greografskom ni u političkom smislu, već se odnosi na narod. Ovaj tekst se može protumačiti kao dvostruko proročanstvo: širenje evanđelja će se nastaviti sve do kraja vremena, i biće praćeno nevoljama i progonstvima. Prema tome, ukoliko je pojam Izrailja uzet u širem smislu i ako se i pojam učenika uzme u širem smislu, tako da obuhvata sve vernike, proces propovedanja će se nastaviti sve do drugog Hristovog dolaska, bez obzira na vreme.

b. Matej 16,28. "Zaista vam kažem imaju neki među vama što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina ćovečjega gde ide u carstvu svojemu."

Za crkvene Oce i za mnoge teologe u toku stoleća Isus je ovde govorio o preobraženju, kao što se nagoveštava u Mateju 17,1. U Mateju 16,21-28. Isus nagoveštava svoju smrt i objavljuje cenu učeništva za svoje sledbenike. On ih zatim hrabri potvrđujući izvesnost svoje slavne pobede: neki među njima videće Njegovu slavu u toku svog života. Matej odmah dodaje da se Hristovo preobraćenje dogodilo samo šest dana posle toga. Da su učenici bili svedoci Isusovog veličanstva potvrđuje i Petar u 2. Petrovoj 1,16-18. Svakako da preobraženje ima nekih zajedničkih karakteristika sa Hristovim drugim dolaskom: događa se na visokom mestu i praćeno je blistavim oblakom (Matej 17,1.5; 26,64; Danilo 7,13).

c. Matej 24,34. "Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude."

Nerazumevanje vremena drugog Hristovog dolaska može se pripisati pogrešnom tumačenju pojma "naraštaj". Pojam "genea" može se odnositi i na potomstvo ili na vreme između rođenja oca i njegovog sina. On se takođe odnosi i na vreme, vremenski period. Ova grčka reć odgovara jevrejskoj reči "dor", koja se često upotrebljava da označi grupu ili klasu ljudi, "rod nevaljao i uporan" (Psalam 78,8), i koja nije ograničena na jednu starosnu grupu. U Pričama 30,11-14. početna reč u svakom stihu je upravo reč "dor", "naraštaj", koja je pravilno prevedena kao "ima rod koji", jer se ovde reč "naraštaj" odnosi na vrstu ljudi, a ne na starosnu grupu. U skladu sa ovom starozavetnom upotrebom, i Isus je mogao uzeti pojam "ovaj naraštaj" bez vremenskog značenja, kao oznaku vrste ljudi. Ova zla generacija obuhvata, dakle, sve one koji dele njene zle karakteristike (Matej 12,39; 16,4; Marko 8,38). Ako bi se pojmu "naraštaj" u ovom slučaju dalo vremensko značenje, onda bi trebalo uložiti i napor da se poštuje i vremenski okvir određen kontekstom. U Mateju 24,34. Isus govori o završnim događajima. Prema tome, spomenuti naraštaj bi morao da bude sačinjen od ljudi koji će živeti u poslednje vreme, a ne od onih kojima se Isus u tom trenutku obraćao. Sam Isus je jasno naglasio da se Njegove reči ne mogu upotrebiti za određivanje vremena Njegovog dolaska: "A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do otac moj sam." (Matej 24,36) Ova izjava se nikako ne može uskladiti s tvrđenjima nekih teologa da se ipak, iako ne dan i čas, bar godina može odrediti. Isus nigde nije odredio vreme svoga dolaska, niti u svoje vreme ni u dalekoj budućnosti. U Markovom tekstu Isusove proročke propovedi (Marko 13), jasno se vidi da Isus nije očekivao da će se sva njegova proročanstva ispuniti u toku života apostola. Sam je rekao: "Ali to još nije posledak!" (Marko 13,7); "To je početak stradanja!" (Marko 13,8); "I u svima narodima treba da se najpre propovedi evanđelje." (Marko 13,10); "Ali koji pretrpi do kraja blago njemu!" (Marko 13,13) Konačno, izabrani će biti sakupljeni "od četiri vetra, od kraja zemlje do kraja neba" (Marko 13,27), što nagoveštava rezultate globalnog propovedanja evanđelja. Nijedan od ova tri teksta ne može se upotrebiti kao osnov za određivanje vremena drugog Hristovog dolaska. Niti se oni mogu proglasiti dokazom da znaci drugog dolaska nisu tačni. Znaci služe kao putokazi, daju nam sigurnost da se vremenski procesi kreću prema svom nagoveštenom cilju, ali bez tačnog vremenskog kalendara završnih događaja. Vernik svakako jača svoju nadu posmatrajući ispunjenje znakova. Proročki znaci su bili dati da bi se ojačala vera učenika (Jovan 13,19; 14,29), da ih učine svesnima važnosti vremena. Na isti način, oni i nas čine budnima i pomažu nam da razumemo da "nam je sada bliže spasenje nego li kada verovasmo" (Rimljanima 13,11).

2. Znaci u svetu prirode

"I biće znaci u Suncu i u Mesecu i u zvezdama!" (Luka 21,25) – prorekao je Isus. Onda je dao i neke pojedinosti: "Sunce će pomrčati, i Mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde će spadati s neba i sile nebeske pokrenuti se." (Marko 13,24.25) Isus nije jednostavno najavljivao buduće eklipse Sunca i Meseca. One bi predstavljale nesigurne znake, jer se događaju redovno i ne predstavljaju izuzetne fenomene. Osim toga, treba uzeti u obzir i mesto koje najavljeni znaci zauzimaju u propovedi na Maslinskoj gori: neposredno posle velike nevolje, i neposredno pre pojave Isusa Hrista (Marko 13,24-26; Matej 24,29.30). Ovi znaci su bili specifični, oni obeležavaju istek 42 meseca progonstva, kao što je opisano u Otkrivenju 12,13-17. i 13,1-10. U Otkrivenju 12. i 13. Jovan se poziva na tekst u Danilu 7-9, u kojemu prorok vidi rog, silu, koja proizlazi iz Rimske imperije i govori protiv Boga i Njegovih svetih. Pridružujući se velikoj grupi istoricističkih komentatora, adventisti sedmog dana su u toj političkoj i verskoj sili prepoznali Papinstvo (4BC 49-54)). Ova sila je polako izrastala iz razvalina Rimske imperije i dobila veliki podsticaj oko 538. godine posle Hrista, kada je bila slomljena opsada Rima i kada su Ostrogoti doživeli poraz (4BC 834-838). U toku 12 stoleća, papinski Rim je pokazivao pretenzije da progoni sve one koji se nisu slagali s njime. Proročanstvo iz Danila 7,25. koje je Jovan protumačio u Otkrivenju 12,6.14. kao 1260 proročkih dana ili 1260 godina prema načelu dan za godinu (Shea 56-92), smešta kraj tog proročkog razdoblja u godinu 1798. posle Hrista. U to vreme su posledice Francuske revolucije dovele do potkopavanja sile Rimokatoličke Crkve i francuski general L.A. Bertje (L.A. Berthier) odveo je papu Pija VI u progonstvo (Vidi PFOF 2,749-782). Prema tome, razumljivo je da su ovi događaji rasplamsali eshatološke nade širom sveta. Tri puta Danilo smešta poslednji sud neposredno posle zlih dela zveri (Danilo 7,13.14.21.22.26). Kao posledica velikih političkih i verskih potresa koji su uzdrmali Evropu krajem osamnaestog stoleća, pojavilo se veliko versko probuđenje i pažnja vernika bila je usmerena na prorečene znake vremena. Izgledalo je da se kraj sveta približio i da se jasno mogu prepoznati znaci koji mu prethode. Prema apostolu Jovanu, pre pojave nebeskih zbivanja trebalo je da dođe do velikog zemljotresa (Otkrivenje 6,12). Knjiga Otkrivenja redovno povezuje zemljotrese sa završnim događajima (Otkrivenje 8,5; 11,13.19; 16,18), kao da i sama Zemlja deli strahovanje svojih stanovnika koji se suočavaju sa zastrašujućim pretnjama budućih događaja (Luka 21,25.26). a. Lisabonski zemljotres. Lisabonski zemljotres, koji se dogodio 1. novembra 1755. godine, spada među najjače zabeležene zemljotrese u istoriji. Osetio se u Severnoj Africi i mnogim delovima Evrope. Zajedno sa talasom plime, izazvao je smrt desetina hiljada ljudi i žena. Tadašnji stanovnici su ga smatrali vesnikom kraja sveta (Smith 439-441). b. Pomračenje Sunca. Na dan 19. maja 1780. godine duboka tama je prekrila severoistočni deo severnoameričkog kontinenta i zadržala se sve do sledećeg jutra. Mnogi ljudi su poverovali da je došao dan Božjeg poslednjeg suda. Posle mračnog dana, Mesec je izašao crven kao krv. Ovi fenomeni se mogu povezati s nebeskim znacima koji treba da prate zemljotres, najavljen u Otkrivenju: "I Sunce posta crno kao vreća od kostreti, i Mesec posta kao krv." (Otkrivenje 6,12; Smith 441-445) c. Padanje zvezda. Osim znakova koji su upravi opisani, Jovan zapaža da "zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zaljulja" (Otkrivenje 6,13). Ovaj deo Jovanovog proročanstva ispunio se 13. novembra 1833. godine. Te noći preko neba je preletalo najmanje 6o hiljada meteorita na sat. Od Kanade do Meksika, od Atlantika do Pacifika, cela Severna Amerika je gledala neobičan prizor. Mnogi su se pitali kakvo je značenje ovog događaja (PFPF 4,289-300; Smith 439-448).

Sami po sebi, neki zemljotres ili meteorska kiša ne moraju imati više verskog značenja od neke oluje ili ledene kiše. Ali, kada se ti događaji ističu i kada se događaju u skladu s biblijskim vremenskim rasporedom, u vreme koje je nagovešteno u proročanstvu, trebalo bi poslušati Isusove reči: "A kada se počne ovo zbivati... jer se približuje izbavljenje vaše!" (Luka 21,28) Adventisti sedmog dana su tradicionalno pripisivali posebnu važnost ovim znacima, koji su se pojavili u područjima u kojima su ljudi proučavali Bibliju, a posebno biblijska proročanstva. Već u to doba ovi događaji su bili shvaćeni kao znaci vremena. d. Glad. Ne objavljujući ovaj znak po tačno određenom hronološkom redosledu, Isus je najavio da će pre Njegovog drugog dolaska na raznim mestima u svetu biti gladi (Matej 24,7). Malo je teško prepoznati glad kao znak, jer je danas ta pojava široko rasprostranjena. Gladi je uvek bilo. Međutim, proširenost gladi u dvadesetom stoleću je bez presedana. Osim toga, glad je dokaz naše nesposobnosti da rešimo svoje probleme uprkos izvanrednom napretku nauke. Glad svedoči i o ljudskom egoizmu i nasilju, jer oni predstavljaju najveći uzrok pojavi endemskog oblika gladi.

U Starom zavetu glad je bila smatrana Božjom kaznom Izrailja ili okolnih naroda zbog njihove buntovnosti (2. Samuilova 24,13; Jeremija 29,17.18; Jezekilj 5,11.12). Danas žrtve gladi na Zemlji ne proglašavamo krivcima. Međutim, mnoštvo izgladnelih svedoči da je blizu dan Onoga koji će doći da sudi svetu. e. Druge katastrofe u prirodi. Isus nije najavio samo jedan zemljotres. Prorekao je mnoge (Matej 24,7). Gladi i zemljotresi su samo jedan vid neravnoteže na našoj planeti. Ekološki pokreti na Zemlji danas naglašavaju sve veće probleme nastale zbog ljudske nemarnosti ili pohlepe. Vrijeme je da Bog sudi onima "koji Zemlju pogubiše" (Otkrivenje 11,18).

3. Znaci na području morala

Zla na svetu nisu jednostavno posledice prirodnih pojava. Ljudima se može pripisati veliki deo ukupne količine zala. U svojoj propovedi na Maslinskoj gori Isus je prorekao moralno propadanje ljudskog roda, upoređujući vreme posletka s vremenom koje je prethodilo Potopu (Matej 24,37-39), kada je "nevaljalstvo ljudsko bilo veliko na Zemlji" (1. Mojsijeva 6,5). On je vreme posletka uporedio i sa stanjem u Sodomu pre njegovog razorenja (Luka 17,28-30). Pavle detaljno opisuje moralnu pokvarenost u svetu u vreme posletka (2. Timotiju 3,1-5). Statistike o umnožavanju kriminala kao da potvrđuju njegovo proročanstvo. Isus se poslužio dvema ključnim rečima da bi opisao moralno staje u svetu u predvečerje svoga dolaska. Rekao je: "I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih." (Matej 24,12) Pojam "bezakonje" dolazi od grčke reči "anomia", koja u stvari označava nepostojanje zakona, odbijanje ljudi da priznaju autoritet bilo kojeg zakona i njihovu želju da se prepuste svojim željama i strastima. Ovo bezakonje je izvor svih izopačenosti u pitanjima seksualnosti, zabave, ishrane i korišćenja slobodnog vremena, čemu se savremeni ljudi prepuštaju u ime slobode ličnosti. Otkrivenje nasuprot takvima hvali one koji u poslednje vreme "drže zapovesti Božje i imaju veru Isusovu" (Otkrivenje 12,17; 14,12). Drugi pojam kojim se Isus poslužio u Mateju 24,12. je "agape" – ljubav. Pavle ovoj reči daje opširno objašnjenje u 1. Korinćanima 13. Agape treba da prožima odnose s bližnjima. Njeno izostajanje dovodi po sukoba u porodici kao što su razvodi, do sukoba među narodima (Matej 24,7), razaranja društva izrabljivanjem, revolucijama, štrajkovima, ali i gubljenjem poštovanja prema ljudskoj ličnosti (Matej 10,21). Nedostatak ljubavi može da dobije kriminalne oblike, kao što su silovanja, ubistva, krađe, upotreba droge; ona dovodi i do različitih oblika izrabljivanja čoveka po čoveku (Jakov 5,1-6; 2T 252; FE 101).

4. Znaci u svetu religije

Iz verske perspektive vreme posletka je paradoksalno. S jedne strane, evanđelje se objavljuje po celome svetu (Matej 24,14). Već je od vremena apostola Crkva išla prema ostvarenju toga cilja (Kološanima 1,6). Sada, u vreme posletka, objavljivanje evanđelja je simbolički prikazano anđelom koji viče velikim glasom: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas suda njegova!" (Otkrivenje 14,6.7; Vidi Ostatak/Tri anđela V.A.E.) Sa druge strane, ljudi će pokušavati da svoju žeđ za Božjom Rečju zadovolje iz "isprovaljivanih studenaca" ((Amos 8,13.14; Jeremija 2,13). Isus je objavio da će se u poslednje vreme pojaviti mnogi lažni Hristosi i lažni proroci (Matej 24,5.11; 1SM 15). Među onima koje Jovan posebno optužuje je i antihrist (1. Jovanova 2,18; 4,3; 2. Jovanova 7), što znači, onaj koji se protivi Hristu ili želi da zauzme njegovo mesto. U Jovanovo vreme, duh antihrista je već bio prepoznatljiv po odbacivanju Hristovog utelovljenja i božanske prirode (1. Jovanova 2,22). Ovaj isti lažljivi duh će se ponovo pojaviti u obliku zveri iz Otkrivenja 13,11-17. Zajedno s njenom pojavom počeće da se razvija i fanatički oblik verskog tlačenja, koji će ukinuti versku slobodu i nametnuti novo idolopoklonstvo (Otkrivenje 13,14-17), slično onome koje je bilo proglašeno u vreme Navuhodonosora, cara Vavilona (Danilo 3). Izazov u toku tog razdoblja nevolja i prevara verni će morati da izdrže do kraja da bi se spasli (Matej 10,22; Otkrivenje 13,10: 14,12). Zato je važno da svi vernici budu upoznati i s pravim i s lažnim znacima Hristovog dolaska (Vidi Veliki sukob V.A.C!).

5. Lažni znaci

Isus je opomenuo svoje učenike da će neki lažni proroci činiti čuda u Njegovo ime iako ih On neće ni priznati ni prihvatiti (Matej 7,21-23). U svom poznatom eshatološkom izlaganju, upozorio je na lažnu prirodu tih čuda i na njihovu svrhu: "da prevare, ako bude moguće, i same izabrane" (Matej 24,24). Apostol Pavle ukazuje da će se pojaviti "čovek bezakonja "sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima" (2. Solunjanima 2,3-9). Pavle opisuje dolazak "čoveka bezakonja" istim rečima koje je upotrebio da opiše Isusov dolazak: "apokalypsis" (2. Solunjanima 2,3.6.8) i "parousia" (2. Solunjanima 2,8.9). Prorok Ilija je izmolio od Gospoda da oganj padne s neba na oltar na brdu Karmilu da bi se pokazao identitet pravoga Boga (1. Carevima 18,24.38). U vreme posletka isto čudo će učiniti i sila sa dva roga kao u jagnjeta, i koja govori kao aždaha (Otkrivenje 13,11.13; GC 624) Jedini način da se izbegnu ove prevare biće ljubav prema istini (2. Solunjanima 2,10; R&H, 5. septembar 1899).

6. Pogrešno protumačeni znaci

Dispenzacionalistička škola mišljenja primenjuje viđenje u Jezekilju 37. na državu Izrael. U skladu s time, povratak Izrailja u Palestinu, njegovo obraćenje Hristu, ponovno osnivanje davidovske monarhije i ponovno građenje Hrama biće, prema mišljenju ove škole, znaci poslednjeg vremena (Pache 317-350). Potajno odvođenje Crkve je postalo važan deo ove zamisli. Ovo nebiblijsko učenje o masovnom obraćenju Izrailjaca vrlo često se podupire posebnim tumačenjem teksta u Rimljanima 11,12.26. Međutim, ovo važno poglavlje ne sadrži proročanstva o poslednjem vremenu. Pokazavši da nema razlike između Jevreja i Grka po pitanju spasenja, jer se i jedni i drugi nalaze u vlasti greha (Rimljanima 3,9), Pavle izražava svoju želju da se spasu svi Izrailjci. Iako su svi, i Jevreji i Grci podjednako, predani neposlušnosti, podjednako imaju i pristup božanskoj milosti (Rimljanima 11,32). Pavle ne raspravlja o vremenu obraćenja jevrejskog naroda; on umesto toga govori o načinu njegovog okupljanja: neznabošci će doći zajedno s obraćenim Jevrejima kao Božji Izrailj (Rimljanima 11,26; Berkouwer 323-358). Jasno je, i na temelju Isusove izjave (Matej 24,6-13) i teksta u Otkrivenju 12-14. da vreme koje će prethoditi Isusovom dolasku neće biti nikakvo zlatno doba. Umesto toga, biće to vreme nevolje i straha (Luka 21,25.26). Zbog pokvarenosti ljudskih bića, prava vera će postati retka (Luka 18,8). Osim toga, Isus ne govori o nekoliko svojih povrataka ili o nekoliko prilika za obraćenje. On opisuje samo jedan vidljivi, slavni, veličanstveni dolazak. U to vreme će živi sveti, zajedno sa onima koji vaskrsnuli, biti uzeti na oblake da budu sa svojim Spasiteljem (1. Solunjanima 4,16.17).

G. Razlozi Hristovog drugog dolaska

"Konačna Božja pobeda je teološka neophodnost!" (Pidoux 53) On je Svemogući, gospodar istorije. On je to potpuno dokazao preko Isusa Hrista. Bilo bi suprotno i samoj Njegovoj prirodi da ne ispuni svoje obećanje da će pokazati svoju slavu i živima i mrtvima. Naš Gospod Isus Hristos dolazi, prema tome, da dovrši delo otkupljenja kojemu je Njegovo vaskrsenje bilo zalog. Njegov drugi dolazak postiže sedam velikih ciljeva:

1. Da okupi izabrane.

Kao što su sveštenici duvali u trube u vreme velikih sabora (4. Mojsijeva 10,2), tako će i moćni anđeli "s velikim glasom trubnim" sakupiti izabrane sa sve četiri strane sveta (Matej 24,31; Marko 13,27). Ovo "okupljanje" izražava nadu Izrailjaca da dožive da vide kako Bog okuplja Jevreje iz rasejanja, u skladu sa svojim obećanjem (5. Mojsijeva 30,3; Isaija 43,3-5; Jezekilj 39,27). Pošto su se raštrkali po celom svetu da svedoče za Isusa Hrista (Dela 1,8), učenici se sada ponovo okupljaju.

2. Da vaskrsne umrle

Vernici koji su izgubili život imaju sada slavnu prednost da postanu učesnici u Isusovom vaskrsenju (Rimljanima 6,5; Filibljanima 3,10). Njegovo vaskrsenje postavlja temelje našoj nadi (1. Petrova 1,3; 1. Solunjanima 4,14), ono potvrđuje Njegovo obećanje (Jovan 6,40). Ukoliko Isus ne podigne mrtve u život, onda bi evanđelje bilo besmisleno i naša nada uzaludna (1. Korinćanima 15,14-19). Suprotno opštem verovanju u duhovni život posle smrti, Božji plan sa onima koji su umrli u Hristu neće biti potpuno ostvaren sve do slavnopg dana njihovog vaskrsenja. Sve do tada, vernici počivaju u snu bez svesti, čekajući na vaskrsenje, kada će primiti svoju nagradu. Zato je Oskar Kulman (Oscar Cullmann) i mogao da napiše da "biblijska nada u vaskrsenje ne sagledava pojedinačnu sudbinu osim kao posledicu ukupnog Hristovog dela. Upravo zato će se vaskrsenje naših 'smrtnih tela' (Rimljanima 8,11) dogoditi jedino na kraju, a ne prilikom smrti svakog pojedinca." (1945, 20) Truba koja će okupiti izabrane, probudiće i umrle (1. Solunjanima 4,16). Oni će izaći iz grobova u slavnom, snažnom, nepropadljivom stanju (1. Korinćanima 15,42-55.53). I tada će uskliknuti zajedno sa apostolom: "Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, grobe, pobeda?" (1. Korinćanima 15,55) Pravedni umrli će se vratiti u život kao svedoci Božje moći (1. Korinćanima 6,14; Vidi Vaskrsenje I,II!).

3. Da preobrazi i uzme sve svete

Živi pravednici će zadržati svoje fizičko ljudsko telo, ali ne u njegovom sadašnjem stanju. Oni će se preobraziti (Filibljanima 3,21), u treptaju oka (1. Korinćanima 15,51.52), jer propadljivo ne može da nasledi neporopadljivo (1. Korinćanima 15,50). Bog želi da spase sve svoje verne iz svih vekova. Zajedno sa živima, vaskrsli sveti biće uzeti na oblake u obliku radosne povorke da pozdrave svoga Gospoda (1. Solunjanima 4,17).

4. Da uništi zle sile i bezakonike

Isus će doći da učini kraj patnjama ovoga sveta, uništavajući sve one koji su ih prouzrokovali. I na taj način će uslišiti molitve mučenika koji su govorili: "Dokle, gospodaru sveti i istiniti, ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji?" (Otkrivenje 6,10) Bezakonici neće biti u stanju da izdrže sjaj Njegovog prisustva. Oni će sami potvrditi svoju osudu (Otkrivenje 6,16). Sve zle sile će biti uništene; bezakonici (2. Solunjanima 2,8), oni koji su simbolički bili nazvani Vavilonom (Otkrivenje 18,8; 19,2), zver i lažni prorok (Otkrivenje 19,20) i svi oni koji su išli za njima (Otkrivenje 19,21). Posle milenijuma i sam Sotona će biti uništen (Otkrivenje 20,10; Vidi Milenijum I.C.1.3!).

5. Da se odbace optužbe protiv Boga

Problem zla neće biti potpuno rešen uništenjem njegovog začetnika. U toku cele istorije, Božja ljubav je bila stavljana pod znak pitanja, pa se zato i pojavila potreba da se Bog odbrani od optužbi koje su podignute protiv Njega. Prilikom drugog Hristovog dolaska, bezakonici će biti uništeni sjajem Njegove prisutnosti. To pokazuje da poslemilenijumski sud nema za cilj da utvrdi nevinost jednih i krivicu drugih (Otkrivenje 20,4-6.11-15). Umesto toga, on dokazuje Božju pravednost i pravednost Njegovog postupanja prema ljudima (Efescima 3,10.11). Da su optužbe protiv Boga odbaćene pokazuje se time što je Bog pomirio svet sa sobom preko Isusa Hrista (2. Korinćanima 5,19). Pošto sve proizlazi od Njega, i sva slava pripada Njemu. Da bi se konačno pred celim svemirom pokazala Božja ljubav, Njegova milost i pravednost, da bi se odbacile sve optužbe protiv Njega, bezakonici će vaskrsnuti posle milenijuma (Vidi Sud III.B.3!)

6. Da se obnovi Zemlja

Priroda je bila podložna prokletstvu greha i zato čezne za obnovljenjem (Rimljanima 8,19-21). Izabrani neće morati da obnavljaju razvaline ili da uklanjaju ostatke pokvarene civilizacije. U skladu sa svojim obećanjima, Bog će stvoriti nova nebesa i novu Zemlju (Isaija 65,17; 66,22; 2. Petrova 3,13; Otkrivenje 21,1). U toj novoj, idealnoj sredini otkupljeni će priznati velika dostignuća celokupnog plana spasenja (Vidi Nova Zemlja, I-III!)

7. Da obnovi vezu sa Bogom

Ništa ne bi bilo milije Božjem srcu nego da sve pomiri sa sobom u Isusu Hristu (Kološanima 1,19.20; Efescima 1,9.10). Sada je veza čoveka sa Bogom prekinuta grehom (Isaija 59,2). Posle Hristovog dolaska Bog će biti u stanju da boravi sa svojim narodom (Otkrivenje 21,3) i tako će otkupljeni zauvek biti sa svojim Gospodom (1. Solunjanima 4,17). Svi ovi razlozi za Isusov drugi dolazak pretpostavljaju da je pre tog dolaska održano preliminarno suđenje (Danilo 7,9-14). Mnogi novozavetni tekstovi, koji se odnose na vreme kraja, ukazuju da će se Isus vratiti da objavi presudu, a ne da započne sudska saslušanja (Matej 3,12; 8,11.12; 13,30; 24,37-41). To se posebno jasno vidi u pričama iz života u Mateju 25, koje pretpostavljaju da postoji vreme preliminarnog ispitivanja načina na koji su ljudska bića iskoristila svoje vreme čekanja. Prilikom Isusovog drugog dolaska apostol Pavle očekuje da dobije nagradu, a ne da tek bude razmatran njegov slučaj. U to vreme on će primiti "venac pravde" (2. Timotiju 4,8). Sam Isus kaže: "I evo ću doći skoro i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim!" (Otkrivenje 22,12; Vidi Sud III.B.1!)

II. Implikacije doktrine o drugom Hristovom dolasku

Verovanje u drugi Hristov dolazak na razne načine utiče na život hrišćanina. Ne samo da se to verovanje odražava na njegov svakodnevni život, već predstavlja i motivaciju za njegovo svedočenje i duhovno pripremanje za taj veliki dan, bez obzira na prividno odlaganje ispunjenja tog značajnog proročanstva.

A. Uticaj na svakodnevni život vernika

Mnogi odbacuju eshatološka očekivanja, jer smatraju da ih ona, kao hrišćane, koče u životu, da im ovaj svet prikazuju u mračnim bojama i da ih čine nezainteresovanima za svakodnevna životna zbivanja. Svakako je istina da je određivanje datuma Hristovog dolaska navelo neke hrišćane na fanatičke oblike ponašanja. Izgleda da su u vreme apostola Pavla neki hrišćani prestali da rade nadajući se vrlo skorom Hristovom dolasku (1. Solunjanima 4,11; 2. Solunjanima 3,10-12). Drugi su se odricali intimnih bračnih odnosa da bi se posvetili molitvi (1. Korinćanima 7,3-5) ili su smatrali da se moraju rastaviti od bračnog druga da bi se bolje pripremili za Hristov dolazak (1. Korinćanima 7,10). Međutim, ne pretvarajući hrišćane u usamljena ostrva, nada u drugi Hristov dolazak ih podseća na njihovu misiju da budu so Zemlji i videlo svetu (Matej 5,13-16). Kada se bude vratio, Učitelj će zateći svoje verne sluge kako Njegovom narodu dele neophodnu duhovnu hranu (Matej 24,45.46). Oni će čak i upravljajući svojim imanjem slaviti Gospoda (Luka 16,11). Svaki dan koji prolazi predstavlja vreme blagodati od kojega Gospod očekuje rod (Luka 13,6-9). Ova misao je naročito naglašena u priči o talantima (Luka 19,13-26; Matej 25,14-30). Dok čeka na svoga Gospoda, svaki Božji sluga je pozvan da donosi rod služeći se talantima koje je dobio od Boga. Pavle je ovo pravilo dobro razumeo, što se vidi po njegovom usrdnom pozivanju vernika da hode verno, u skladu s pozivom koji su dobili (1. Korinćanima 7,17-24). Osim toga, uzimajući u obzir blizinu drugog dolaska, život vernika treba da pokaže posebne etičke karakteristike. Među njima su nada, ljubav, poniznost i svetost.

1. Nada

Služiti Bogu nade znači prihvatiti način razmišljanja obeležen radošću, mirom i verom u Njegovu buduću vladavinu (Rimljanima 15,13). Nijedan položaj hrišćaninu ne izgleda očajan, jer mu prisutnost Svetoga Duha potvrđuje obećanje o budućnosti. Nada je lenger duše koji brod vere drži sigurno ukotvljen u samom Božjem Svetilištu (Jevrejima 6,19.20). Nada izgoni brigu, strah i strepnju, omogućujući hrišćaninu da podigne svoj pogled (Luka 21,28). Svemu u svetu se može proceniti vrednost u svetlosti ove nade.

2. Ljubav

Isus nije pozvao svoje sledbenike da Boga i bližnje vole predanije samo zato što se Hristov dolazak približio, ali nada u Hristov skori dolazak zaista učvršćuje ljubav. Apostol Pavle je ljubav stavio između vere i nade, između sigurnosti u ono što je Isus učinio za nas i onoga što će On učiniti za nas prilikom svog drugog dolaska (Galatima 5,5.6). Hrišćani su pozvani da žive u svetu koji se protivi njihovoj veri. Pobede bezakonika, provale neprijateljskih sila, i slabosti samog hrišćanina mogu da navesti da posumnja; ali vera, nošena krilima nade, omogućuje hrišćaninu da posvedoći svetu da ljubav nikada ne propada (1. Korinćanima 13,8). Gospod će lično doći na ovaj svet da učini kraj patnjama (Otkrivenje 21,4). Iz tog razloga patnje omogućuju hrišćaninu da učestvuje u Hristovim mukama i one mu postaju zalog utehe koja će doći (2. Korinćanima 1,5-7). Bez obzira na veličinu, patnje se nikada ne mogu uporediti sa slavom koja će doći (Rimljanima 8,18). Hrišćani zato s poverenjem mogu gledati na sve što im se sada događa, jer će Božja ljubav uskoro objaviti svoju pobedu. Vera, delujući preko ljubavi, potvrđuje opravdanost nade.

3. Poniznost

Znanje da će se sadašnje vreme završiti dovodi do pravilne procene bogatstava ovoga sveta. Bogatstvo samo po sebi ne treba osuđivati, ali misliti samo o svetovnim pitanjima pretvara se u neprijateljstvo prema krstu (Filibljanima 3,18.19). Onaj koji očekuje Gospoda Isusa Hrista kao Izbavitelja ubraja se među građane Neba (Filibljanima 3,18-20; Jovan 14,2.3). Hrišćaninov način postupanja prema svetu određen je njegovim znanjem da će svet proći (1. Korinćanima 7,30.31). Bogatstva treba odmeravati prema merilu budućnosti (1. Timotiju 6,17-19), a i dobra ovoga sveta prema pravilima Božjeg carstva (Matej 132,44-46). Tražeći prvo carstva Božjega i Njegove pravednosti, vernik sakuplja blago na Nebu (Matej 6,19.20.33). Hrišćanin je naslednik Božji i sunaslednik Hristov (Rimljanima 8,17). Prosvetljen Svetim Duhom, vernik otkriva nadu koja je povezana s njegovim pozivom i bogatstvom slave nasledstva Hristova koje je osigurano svetima (Efescima 1,18). Sve drugo je prolazno i relativno. Svojim obnovljenim umom, hrišćanin može da razazna šta je dobro, prihvatljivo i savršeno, unoseći tako večne dimenzije u svoje zemaljske odluke (Rimljanima 12,2).

4. Svetost

Etičke implikacije Hristovog drugog dolaska nikada se ne mogu dovoljno naglasiti. Ako čekamo poslednji sud treba da živimo pobožnim načinom života (2. Petrova 3,11). Ako verujemo u vaskrsenje treba da cenimo vrednost svake duše i celog čovečanstva i da budemo svesni vrednosti vremena (1. Korinćanima 15,32-34). Hrišćani ne žive užasavajući se suda, jer znaju da su se u Isusu Hristu oslobodili osude (Rimljanima 8,1). Međutim, oni moraju da žive kao otkupljene osobe, uređujući svoj život prema načelima vere (Filibljanima 2,12.13). Bez posvećenja ili svetosti, niko neće videti Gospoda (Jevrejima 12,14). Rastenje u svetosti ne znači povlačenje u sebe, traženje svoga spasenja nezavisno od spasenja drugih. Nada u drugi Hristov dolazak razvija društvene vrednosti (Jevrejima 10,25), razvija svest o pravednosti, dobroti, lepoti i istini (Filibljanima 4,8); unapređuje karakter vernika (AH 16). Hrišćani su posebno osposobljeni da se bore protiv nepravde, ali ne uz pomoć gneva (Jakov 1,20), već duhovnog oružja koje im je Bog dao (Efescima 6,10-18). Božje sluge ne mogu da budu neosetljive prema problemima ovoga sveta (1. Korinćanima 6,2.3), iako su istovremeno svesne da će Bog uskoro odbraniti one koji mu se mole (Luka 18,7.8; Vidi Način života II. C.4!)

B. Podsticaj za propovedanje evanđelja

Sigurnost u skori Hristov dolazak ne samo da će uticati na kvalitet svakodnevnog života vernika, već će poslužiti kao snažan podsticaj na propovedanje evanđelja. Vreme čekanja pruža priliku Svetome Duhu da utiče na život vernika, da ih nadahne svešću o hitnosti potrebe da iskoriste svoje darove na širenje poruke blagodati.

1. Vreme Svetoga Duha

Odgovarajući na pitanje učenika o vremenu svoga dolaska, Isus je obećao da će im poslati svoga Svetoga Duha koji će ih učiniti Njegovim svedocima sve do kraja sveta (Dela 1,8). Radosna vest se mora propovediti po celome svetu pre kraja vremena (Matej 24,14), ali Isus svoj dolazak svakako da nije učinio zavisnim od propovedanja evanđelja. Ipak, On želi da Njegovi učenici učestvuju u Njegovom planu za spasenje sveta (Matej 9,36-38). Isto osećanje saučešća koje je pokretali Isusa pokretaće i one koji žive u Hristu. Vreme očekivanja, prema tome, nije neko međuvreme, praznina kroz koju neko mora da prođe što je brže moguće, gledajući samo prema kraju. Vreme čekanja pripada Svetome Duhu, koji okuplja vernike da bi obrazovao eshatološku zajednicu. On želi da vernici dođu u vezu sa živim Bogom i da objavljuju svetu da je ista blagodat ponuđena svima (ST, 15. septembar 1887; R&H, 16. avgust 1887).

2. Vreme blagodati

"Novi zavet je jasan da je sadašnje vreme ("sada") ona prilika koju će ljudi imati da bi se pokajali i poverovali (Marko 1,15; Dela 3,19.20) i da se kraj svega odlaže jedino iz tog razloga – i to ne beskrajno." "To je čovekova konačna prilika!" – piše A. L. Mur (A. L. Moore, 209). Apostol Petar naše vreme naziva vremenom Božjeg strpljenja (1. Petrova 3,9.15). Kraj sveta nije pitanje za sutra, već poziv za danas (Jevrejima 4,7). Prilikom Isusovog povratka "jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti" (Matej 24,40.41). Ne opomenuti svet znači biti kriv za nepružanje pomoći ljudima u opasnosti. Vreme blagodati će uskoro doći kraju, i što nam je bliže posledak, to se odlučnije moramo opredeliti za Gospoda. Pavle kaže:: "Da se bojimo, dakle, da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj njegov, ne odocni koji od vas." (Jevrejima 4,1)

3. Vreme hitnosti

Živeti u očekivanju Isusovog povratka razvija svest o hitnosti (YI, 28. april 1908). I sam Isus je putovao putevima i puteljcima Palestine svestan da je Njegovo vreme kratko (Jovan 9,4). I apostol Pavle je bio nadahnut tim uverenjem (1. Korinćanima 7,29); zato je i pozivao vernike da na najbolji način iskoriste svoje vreme (Efescima 5,16; Kološanima 4,5). Trebalo je da iskoriste svaku priliku da pošteno svedoče bližnjima, jer će im biti sve teže i teže da nađu pažljive i pozitivno raspoložene slušaoce (2. Timotiju 4,2-4). Ako je već i đavo vrlo revnostan "znajući da vremena malo ima" (Otkrivenje 12,12), koliko bi trebalo da vernici budu budni, posebno zato "što nam je spasenje sada bliže nego li kada poverovasmo" (Rimljanima 13,11; ST, 15. septembar 1887; R&H, 16, avgust 1887).

4. Vreme duhovnih darova

Knjiga Dela apostolskih pokazuje da nam vreme čekanja pruža priliku da svetu propovedimo evanđelje. Sveti Duh poziva ljude na to delo (Dela 13,1-2). On izliva svoje darove na popravljanje i rastenje Crkve (Efescima 4,11-13). Među tim darovima, proroštvo je dobilo posebnu ulogu kao najbolje sredstvo da se izgradi Telo Hristovo i da se nevernici obrate Bogu (1. Korinćanima 14,1.3.24.25). Duhovni darovi se tako izlivaju da učenici mogu da budu so Zemlji i svetlost svetu, da mogu da daju ukus svetu i da ga obasjaju istinom (Matej 5,13-16). Hrišćani ne mogu da izbegnu dužnost da svedoče, posebno zato što se dan Hristovog dolaska približava (Vidi Duhovni darovi, II!).

C. Duhovna priprema za Hristov dolazak

Verovanje u Hristov drugi dolazak utiče na naš sistem vrednosti i podstiče nas da svedočimo za Hrista i da propovedamo Njegovo evanđelje. Za sve to je neophodna prethodna duhovna priprema. Pošto je pozvao svoje učenike da budu spremni za dolazak Sina čovečjega (Matej 24,44), Isus im je ispričao priču o deset devojaka (Matej 25,1-13). Pet devojaka je opisao kao lude, zato što se, svesne da će ženik ubrzo stići, uopšte nisu pripremile za budućnost. Ostalih pet su nazvane mudrima, jer su imale pri ruci zalihu ulja, očekujući da ženik može i da zakasni. Obe grupe su bile iznenađene vikom da ženik dolazi, ali su samo mudre bile u stanju da uspešno prebrode probu vremena čekanja između najave ženikovog dolaska i njegovog stvarnog pojavljivanja. Samo oni koji imaju lični odnos sa Isusom Hristom biće u stanju da se suoče sa svakom teškoćom. Priča u Mateju 25,1-13. kao i prethodna o dvojici slugu (Matej 24,45-51), naglašava važnost duhovnog života i verne službe u vezi sa Hristovim drugim dolaskom. Hrišćani treba da budu zahvalni Bogu na svakodnevnim prilikama koje im se pružaju da se pokaju i da rastu u posvećenju (Jevrejima 12,14). Oni znaju da će uskoro doživeti slavno obnovljenje kao vrhunac procesa koji je započeo njihovim krštenjem i darom Svetoga Duha (Jovan 3,5). Da bismo živeli večno pod Božjom vlašću, moramo prvo sada živeti u pokornosti Njegovim zakonima. Zato i apostol Pavle osuđuje grehe, tipične za ljude koji će biti izgubljeni (1. Korinćanima 6,9.10). I Jovan naglašava tu istu misao (Otkrivenje 21,8; 22,15). Prorok Amos piše: "Teško onima koji žele dan Gospodnji!" – ali ne dozvoljavaju da sud "teče kao voda i pravda kao silan potok" (Amos 5,18.24) Nasuprot njima, svi oni koji drže zapovesti Božje i imaju svedočanstvo Isusa Hrista dobijaju pohvalu (Otkrivenje 12,17; 14,12). Svetost ponašanja i pobožnost su prirodne posledice očekivanja Hristovog drugog dolaska (2. Petrova 3,11; 4T 309; Vidi i Veliki sukob VI.E!).

D. Prividno odlaganje

Hristos još nije došao. Posle dve hiljade godina čekanja, hrišćani čeznu za Njegovim dolaskom. Da nije Hristov dolazak pomeren, odložen, ili čak ukinut? Mnogi vernici razmišljaju o tim mogućnostima. U Novom zavetu se zapaža određena napetost između tekstova o blizini i udaljenosti Hristovog drugog dolaska. Za Pavla, Jakova i Petra, taj dan je "pred vratima" (Rimljanima 13,12; Jakov 5,8; 1. Petrova 4,7). Sam Isus uverava: "Evo ću doći skoro!" (Otkrivenje 22,20) Ali, drugi tekstovi stavljaju Hristov dolazak u daleku budućnost. Da bi promenio pogrešan utisak da će se Božje carstvo pojaviti smesta, Isus je ispričao priču o plemiću koji je otišao u daleku zemlju (Luka 19,11-27). Za Mateja Učitelj će se vratiti "posle dugo vremena" (Matej 25,19). I u drugim pričama Isus nagoveštava prividno odlaganje svoga dolaska (Matej 24,48; 25,5). Ista napetost se može naći i u Starom zavetu. Dan Gospodnji istovremeno je i daleko i blizu (Avakum 2,3; Isaija 2,2.20; 13,6; Sofonija 1,14; 3,8). Napetost između "sada" i "još ne" isključuje svaku mogućnost da se izračuna čak i godina Isusovog povratka (10MR 270). Učenici su morali da budiu spremni u svako doba (Matej 24,36-51). Odlaganje, prema spostolu Petru, predstavlja izraz Božjeg strpljenja, koji ne želi da bilo ko propadne (2. Petrova 3,9). Bog nije spor u ispunjavanju svoga obećanja. Kao što G.C. Berkauer (G.C. Berkouwer) pravilno zaključuje: "Kada bi sada Hristov povratak morao da bude opozvan, posledica ne bi bila samo razočaranje ili otrežnjenje, već kriza vere u Božju verodostojnost i istinoljubivost." (66,67) Biblija nikada nije nagovestila bilo kakvu mogućnost da se obećanje ne ispuni (2. Petrova 3,9; Jevrejima 10,39). Suprotno tome, sigurnost drugog Hristovog dolaska je mnogo puta bila potvrđena. Sam Bog potvrđuje obećanje o drugom dolasku. Njegova Reč je sigurna. Da promeni ono što je izašlo iz Njegovih usta značilo bi da krši svoj zavet (Psalam 89,35); Bog ne laže (4. Mojsijeva 23,29; 1. Samuilova 15,29; Jevrejima 10,39). Uprkos našoj nevernosti, On ostaje veran (2. Timotiju 2,13); i zato se možemo čvrsto držati priznanja svoje nade (Jevrejima 10,23). Svojim prvim dolaskom Isus je potvrdio sigurnost svoga drugog dolaska. Krst, na kojemu je omogućeno naše opravdanje, bio je dokaz Njegove namere da dovrši spasenje vernih (Rimljanima 5,8-10). Tekst - "Koji, dakle, svoga sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njime sve ne daruje?" (Rimljanima 8,32) – predstavlja odjek ove sigurnosti. Hristovo vaskrsenje i uznesenje jasno ukazuju na Njegov povratak (Jovan 14,1-3). I Sveti Duh potvrđuje obećanje o Isusovom povratku. Već sama Njegova prisutnosr u srcu vernika, ali darovi koje daje Crkvi, potvrđuju ovo obećanje ( 2. Korinćanima 1,18-22; Jevrejima 2,4). Propovedanje evanđelja, koje je Hristos naložio, nalazi svoje značenje i snagu u nadi u budući život. Bog nas nikada ne bi poslao da propovedamo vest kada ne bi imao nameru da je ispuni (Titu 1,2.3; Jevrejima 2,1-3). Ljudske reakcije na odlaganje prikazane su pričama o vernim i nevernim slugama u Mateju 24. Neverni sluga misli da njegov gospodar odlaže svoj povratak, jer nije zainteresovan za posao koji mu je poveren (Matej 24,48). Verni sluga, sa druge strane, potpuno je obuzet zadatkom koju mu je ostavljen (Matej 24,45.46). On očekuje dolazak svoga gospodara, ali je zahvalan na vremenu milosti koje mu je dato da živi i služi (2. Petrova 3,9). On se raduje što je dolazak Gospodnji najavljen i što se evanđelje propoveda po celome svetu (Filibljanima 1,8; Kološanima 1,6). Vreme mi izgleda kratko kada se uzme u obzir veličina zadatka koji se mora obaviti, i u svetu i u njegovom srcu (2. Korinćanima 7,1; Matej 9,36-38). "Odlaganje" Hristovog dolaska ne predstavlja problem za vernika. Ono daje smisao patnjama kroz koje prolazi. Svaki dan mu donosi novu radost da vidi nove duše koje se priključuju Božjem narodu (Otkrivenje 6,11).

E. Zaključak

Drugi Hristov dolazak daje duboki smisao istoriji naroda i pojedinaca. Istorija koja bi se sastojala jedino od beskrajnog gomilanja činjenica bila bi bez značenja i reda. Istorija bez kraja i cilja bila bi besmislena. Biblija pridaje istoriji transcendentalni karakter. Ona ima svoj početak i imaće svoj kraj, ali ne bilo kakav kraj. Ona se neće završiti nekom katastrofom, koju bi izazvala ljudska sebičnost ili oholost, ali ni slavnim krajem najavljenim u svim ljudskim utopijama. Ona će biti potpuno zaustavljena delovanjem samoga Boga (Psalam 46,9-11). Na sličan način, život u Duhu je povezan sa sudbinom. Takav život se može sejati sa suzama, ali će se žnjeti u radosti (Psalam 126,4-6). I etičke odluka hrišćanina imaju svoje značenje. One šire ljubav, poverenje u Božja obećanja. Isus dolazi. Onaj isti koji je došao u Judeju da propoveda milost i oproštenje dolazi ponovo da uspostavi svoje carstvo ljubavi. "Jer još malo, još vrlo malo, pa će doći onaj koji treba da dođe i neće odocniti!" (Jevrejima 10,37) Uskoro će veliki sukob između Hrista i Sotone doći svome kraju. Božja pravednost će preko Isusa Hrista biti uspostavljena po celome svetu; ne samo na ovoj Zemlji, več i na Nebu, gde je bitka započela. Celi svemir će biti pomiren sa Bogom (Kološanima 1,20;; 1. Korinćanima 15,28). Isus će se uskoro vratiti. Kakve li utehe, kakve li izvesnosti, kakvog li mira! Poslednja knjiga Biblije se završava naglašavanjem poverenja u drugi Hristov dolazak. "I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovim!" (Otkrivenje 22,12) Odgovarajući, "i duh i nevesta govore: dođi! I koji čuje neka govori: dođi!" (Otkrivenje 22,17) Nijedan vernik ne bi mogao da se ne odazove pozivu Duha i Neveste i da ne kaže: "Amin! Da, dođi, Gospode Isuse!" (Otkrivenje 22,20)

III. Istorijski pregled

A. Apostolski period

Istoričari jednoglasno priznaju da je nada u Isusov dolazak ostala živa u prvoj Crkvi. Već sam tekst jednoga od najranijih novozavetnih dokumenata svedoči o tome: 1. Solunjanima 4,16.17! Zahvaljivanja koja predstavljaju uvod u Pavlove poslanice potvrđuju činjenicu da je vera u Hristov drugi dolazak bila temeljna vera prve Crkve. I kasnije Poslanice sadrže jaka eshatološka očekivanja (2. Petrova 3,8-13). Jovanovo Otkrivenje, pisano u kriznom periodu krajem prvog stoleća, jača veru Hristovih sledbenika slavnim viđenjima poslednjeg suda. Ali, već su se u prvom stoleću lažna učenja uvlačila u Crkvu, ugrožavajući veru vernika. Neki su odbacili svoju veru u vaskrsenje mrtvih (1. Korinćanima 15,12). Izvesnost drugog Hristovog dolaska bila je stavljana pod znak pitanja (2. Petrova 3,4), zajedno sa Njegovim utelovljenjem (1. Jovanova 4,1-3). Novozavetni pisci su se borili protiv takvih sklonosti, videći u njima znak kraja koji se približava (1. Jovanova 2,18.28; 2. Petrova 3,3).

B. Prenikejski period

Neki teolozi smatraju da je gubljenje revnosti Crkve u čekanju Hristovog dolaska počelo još u novozavetnom periodu. Navode se dokazi u obliku proređivanju eshatoloških tekstova u nekim novozavetnim poslanicama. Takva mišljenja su oborena svedočenjem nekih pisaca iz drugog stoleća (Landa 65-95). Očekivanje parusije je ostalo snažno. Tako, Kliment Rimski podseća Korinćane da Gospod mora uskoro da dođe (1. Clement 23); Didache su bogate eshatološkim rečnikom Pavlove 1. Solunjanima (16,3-8); Ignacije Antiohijski piše da "nam dolaze poslednja vremena" (Ephesians 11); i da zato hrišćani moraju "pažljivo meriti vreme" (Polykarp 3). Varnavina poslanica ističe da je "dan pred vratima kada će sve propasti zajedno sa zlim. Gospod je blizu i Njegova nagrada." (21,3) "Pastir Herma" se uzda u obećanje o Njegovom dolasku (Vision 3.8.9). Polykarp iz Smirne (Philipians 5) i Papije (kao što je citirano u Jevsevijevoj Istoriji Crkve 3.39) pišu o vaskrsenju mrtvih i o Hristovom ličnom povratku na Zemlju. Apologete su krenule stopama svojih prethodnika. Justin Mučenik je zapazio da su proroci govorili o dva dolaska. Prilikom drugog, Hristos će "doći sa Neba u slavi, okružen svojom anđeoskom pratnjom, i tada će vaskrsnuti tela svih ljudi koji su ikada živeli" (Apology 1,52). U svom pobijanju gnosticizma, Irinej proročanstvo u Danilu 2, uključujući i kamen koji simbolički predstavlja Hristovu vladavinu, primenjuje na svoje dane (Against Heresies,5.26). Početkom trećeg stoleća, Tertulijan je očekivao konačni dolazak Isusa Hrista (On the Resurrection of the Flesh, 22). U svom delu Treatise on Christ and Antichrist, Ipolit razmatra proročanstva Danila i Otkrivenja, zaključno sa drugim Hristovim dolaskom, onako kako je opisan Pavlovim rečima u 1. Solunjanima 4,13-17. U brojnim delima iz toga vremena, međutim, verovanje u besmrtnost duše već je potisnulo eshatologiju u drugi plan. Prihvatajući grčku filozofsku misao, hrišćanski pisci više ne osećaju neku veliku potrebu za Hristovim dolaskom u slavi, jer, kao što je naglasio Ignacije Antiohijski, u času smrti hrišćani dobijaju pristup Bogu (Rimljanima 1,2,6). Uz pomoć svoje alegorijske metode tumačenja Biblije, Origen je duhovno protumačio sve događaje povezane sa krajem sveta. On je tvrdio, na primer, da se parousia našega Gospoda na oblacima događa svakoga dana u duši vernika (Series Commentary on Matthew 50; PFOF 1,317-320). U početku trećega stoleća problem kraja sveta postao je vrlo važno pitanje za hrišćane, posebno u Rimu. Politička i ekonomska nestabilnost, zajedno s progonstvima, rasplamsali su nagađanja o najavljenom Antihristu, za kojega se verovalo da je blizu. Iako i dalje pod dubokim uticajem progonstava, sabor u Nikeji (325. posle Hrista), zaključio je da će "božanski Logos... doći da sudi živima i mrtvima" i da "nas Sveto pismo uči da verujemo u ... vaskrsenje mrtvih i u kazneni sud" (Kelly 210).

C. Poslenikejski period do Reformacije

Brzo posle Konstantinove smrti "pojavila se misao da Zemlja u svom sadašnjem stanju" predstavlja "teritoriju prorečenog carstva; da je sadašnji poredak vreme kada će ono biti realizovano; i da je uspostavljanje zemaljske Crkve ljudskim rukama način ostvarenja tog proročanstva. I tako se počelo smatrati da je hijerarhijska vladavina Crkve u stvari proročanstvom najavljeno Hristovo carstvo na Zemlji" (PFOF 1,373). Nekoliko činilaca je doprinelo nastajanju ovog novog misaonog smera. Najvažniji je bio novi zakonski položaj Crkve i podrška koju je Imperija davala Crkvi. U skladu s tim duhom, Jevsevije iz Cezareje (340. posle Hrista), iako je do tada govorio da će drugi Hristov dolazak označiti uspostavljanje božanskog carstva (Proof of the Gospel 4,16; 9,17), počinje da dokazuje u kojoj meri je hrišćanska Imperija ispunila starozavetna proročanstva o zavetu (Commentary on Isaiah, 19.18). I isto vreme, obasuo je Konstantina pohvalama, govoreći da je on ispunjenje hrišćanske nade (Life of Constantine 2.28; 3.1). Niko nije odricao da je konačni cilj istorije spasenja nada u drugi Hristov dolazak. U stvari, drugi dolazak je spominjan mnogo puta u propovedima i raspravama. Kiril Jerusalimski bio je čak uveren da "kraj sveta... neposredno predstoji" (Catechetical Lectures, 15.12). Međutim, hitnost parousije nije hrišćanima više bila tako važna kao teološke rasprave o drugim doktrinama. Pod uticajem aleksandrijske alegorijske škole tumačenja Biblije, Tikonije (četvrto stoleće posle Hrista) je izneo misao da sedmi milenijum treba računati od hrišćanske ere, a ne tek od drugog Hristovog dolaska (Landa 86). Avgustin iz Hipoa (354-430. posle Hrista), uzimajući Tikonija kao temelj, označio je Crkvu kao Božje carstvo i izjavio da Hristos svakoga dana dolazi u svoju Crkvu i da je hiljadu godina vladavine Crkve na Zemlji započelo sa samim Hristom (City of God 20,5-9). U isto vreme, Avgustin je potvrdio da "cela Crkva pravoga Boga smatra i ispoveda kao svoje verovanje da će Hristos doći sa Neba da sudi živima i mrtvima; i da će to biti ono što mi zovemo poslednji dan ili poslednje vreme Božjega suda." (Isto, 20,1). U toku celoga Srednjega veka većina hrišćanskih teologa je sledila Avgustinove ideje. Oni su verovali u konačni drugi dolazak tvrdeći istovremeno da Crkva predstavlja Božje carstvo. Mnogi komentatori su u to doba objavljivali svoja tumačenja knjige Otkrivenja. Dolazak Antihrista i božanski sud postali su značajan, ali bolan deo zajedničkog interesovanja. Flagelanti u Italiji (trinaesto stoleće) i Danteova Božanstvena komedija pokazuju do koje mere je strah od pakla dominirao mislima ljudi u Srednjem veku. Sve više je raslo uverenje da "čovek bezakonja" ili Antihrist, čiji dolazak je predstavljao važan znak kraja sveta, neće biti neki imperator ili prorok, već umesto toga vidljiva glava hrišćanske Crkve. Ova preokupacija je predstavljala kvasac iz kojega je izrasla Reformacija.

D. Reformacija

Od Avgustina na dalje (peto stoleće) eshatološka očekivanja su bila protumačena kao pobeda Crkve nad svetom. Međutim, neuspeh Crkve i Avgustinovih teza zahtevali su reformaciju. Za Lutera, Antihrist, čiji dolazak se očekivao pre kraja sveta, već je postao stvarnost u ustanovi papinstva. Razmatrajući "Hristove reči i znake", Luter je 1522. godine izjavio da Hristov dolazak nije daleko (Weimar Ausgabe 10/1,2,95). Godine 1532. prilikom razgovora za stolom, potvrdio je da veruje da je "pred vratima" (Tischreden, 1291). Ovo očekivanje je bilo trajan i duboko ukorenjeni deo njegove vere. Daleko od toga da u drugom dolasku vidi samo izraz božanskog gneva, Luter ga je u stvari smatrao radosnim događajem, događajem koji se može očekivati s poverenjem, jer mu je doktrina o opravdanju verom dala novo značenje. Molio se da dođe taj dan, da bi hrišćani mogli da budu oslobođeni patnji i da dobiju tela nedostupna fizičkim slabostima (WA 41,37). Godine 1537, u propovedi o tekstu u Mateju 25, Luter je dao sledeću sliku: "On će se vratiti u poslednji dan sa velikom silom, i slavnim veličanstvom i sa njime celokupna vojska anđela... Biće to slavan sud i neizrecivo veličanstven sa svim Njegovim anđelima i sa Njime u sredini." (Isto, 45,325). Luterova nada je ostala živa u srcu nemačke Reformacije. Njegovi sledbenici, među njima Melanhton (Melanchton) i Nikolaus Herman, čvrsto su verovali u drugi dolazak. Njegove pesme, pevane na skupovima vernika, govorile su o tom slavnom očekivanju. Slično tome, Žan Kalvin (Jean Calvin) je savetovao svojim sledbenicima da "čeznu za dolaskom Gospodnjim" kao za "najradosnijim od svih događaja", kada će Hristos doći "kao Otkupitelj da nas izbavi" od "zla i bede i odvede u blaženo nasledstvo svog života i slave" (Institutes 3.9.5). Kalvin je potvrdio da nada u drugi Hristov dolazak i sud koji će ga pratiti donosi radost vernicima (Catechism of the Church of Geneva). Godine 1560. posvetio je dva paragrafa u svojim Institucijama povoljnom sudu koji će Hristos izreći svom narodu prilikom svog dolaska (2.16.18). Kalvin je obećanje o vaskrsenju povezao sa drugim Hristovim dolaskom (3.25.1-4). I Luter i Kalvin su u protestantskoj Reformaciji videli ispunjenje Hristovih reči u Mateju 24,14. Proučavanje Biblije i propovedanje evanđelja čistijega nego u vreme Avgustina i Jeronima pripremiće put za dolazak Božjeg nebeskog carstva. Iako nijedan od njih nije očekivao da će se celi svet obratiti, Lurter je rekao: "Verujem da poslednji dan nije daleko, jer i evanđelje sada ulaže svoje poslednje napore." (Tischreden, 5488).

E. Od vremena Reformacije do devetnaestog stoleća

Posle Reformacije na evropskom kontinentu razvila su se dva međusobno suprotna eshatološka tumačenja. Radikalna Reformacija je zadržala živo interesovanje prema eshatologiji, ponekad sa ekstremnim gledištima o zemaljskom milenijumu. Meno Simons (Menno Simons) kao i kasnija menonitska konfesija, zadržali su verovanje u skori Hristov dolazak. Sa druge strane, u nemačkom luteranstvu, pijetisti su smatrali da je za vernika najveći izazov da bude siguran u svoje spasenje. Snažna lična verska iskustva bila su oznaka njihove religije. U Velikoj Britaniji, nada u drugi Hristov dolazak "pojavljuje se kao jedna od najvažnijih posledica puritanskog ponovnog otkrivanja srži biblijske poruke" (Ball, Advent Hope, 132). Iako su širili različita tumačenja milenijuma, anglikanski, prezbiterijanski i kongregacionalistički teolozi su pisali i propovedali da je drugi Hristov dolazak pred vratima. Govorili su da ta nada treba da navede vernike da budu spremni za taj veliki dan (Isto, 146-149). Francuska revolucija i ratovi posle nje imali su društvene, političke i verske posledice, koje su, sa svoje strane, budila sve snažnija eshatološka očekivanja. Široko oživljavanje interesa prema proučavanju proročanstava pojavilo se po celom svetu. Na primer, čileanski jezuita Manuel Lakunca (Manuel Lacunza) godine 1790. anonimno je objavio svoje delo Dolazak Mesije u slavi i veličanstvu, koije je sa španskog prevedeno na mnoge jezike. U Londonu, Edvard Irving (Edward Irving, 1792-1834) pripojio je to delo izveštaju o prvoj Alburškoj proročkoj konferenciji (Albury Prophetic Conference) iz 1826. godine. Na te konferencije, koje su se održavale svake godine od 1826. do 1830. godine, dolazili su klerici različitih Crkava i zajednica da proučavaju blizinu drugog dolaska, proročanstva Danila i Otkrivenja i "dužnosti Crkve koje proizlaze iz tih pitanja" (PFOF 3,276). Džozef Volf (Joseph Wolff), jedan od dvadesetorice učesnika prve konferencije, putovao je često po Zapadnoj i Centralnoj Aziji, propovedajući da će Hristos doći oko 1847. godine da uspostavi svoje hiljadugodišnje carstvo u Jerusalimu. U Švajcarskoj, Fransoa Gosen (Francois Gaussen) je održao, počinjući 1837. godine, niz nedeljnih propovedi o Danilovim proročanstvima. U njima je dokazivao da Danilo i Otkrivenje opisuju istoriju sveta, koja će se uskoro završiti. Početkom devetnaestog stoleća, Hristov drugi dolazak najavljivale su hiljade glasova, od teologa u Engleskoj do mlade dece u Švedskoj. Mnogi, uključujući i Lakuncu, dokazivali su kako proročanstva Danila i Otkrivenja jasno ukazuju na kraj sveta sredinom devetnaestog veka. U Sjedinjenim Državama "proročanstva su bila pokretačka snaga velikog dela religijske misli i delovanja" u tom razdoblju (Isto, 4,85). Propovedi, pamfleti i knjige objavljivali su da događaji koji se odigravaju u svetu mogu biti samo preteče milenijuma. Najpoznatiji od američkih propovednika bio je Vilijam Miler (William Miller), koji je 1831. godine počeo da piše i propoveda da će Isus doći 1843. godine (O Vilijamu Mileru i mileritskom pokretu vidi Adventisti I.A-C; Ostatak/Tri anđela VI.G!). Ovi pokreti nisu doživeli blagonaklon prijem tradicionalnih teologa. Katolička teologija, nastala iz skolasticizma, nudila je bezvremensku eshatologiju, najvećim delom zainteresovanu za smrt, sud, nebo i pakao (Rast, 501-503). Protestantska teologija je bila pod dubokim uticajem racionalizma i smatrala je da će se Božje carstvo uspostaviti na Zemlji uz pomoć napretka nauke i razuma. I zato, u drugoj polovini devetnaestog stoleća, verovanje u blizinu Hristovog dolaska skoro da se potpuno izgubilo.

F. Savremeno doba

Posle velikog razočaranja 1844. godine, oni koji su verovali u drugi dolazak morali su da se suoče s problemom odlaganja parousije. Taj problem se danas nalazi u središtu teološke problematike. Postalo je neophodno da se protumači zašto se Hristov drugi dolazak, iako tako jasno nagovešten u Bibliji, nije odigrao. Najpoznatiji teolog koji se pozabavio tim problemom bio je Albert Švajcer (Albert Schweitzer), koji je načinio razliku između razumske vere koja se pita da li smo zaista ušli u natprirodnu eru i jednostavne vere koja živi u očekivanju mesijanskog carstva (75,90,99). Za Švajcera je događaj krsta već predstavljao eshatološku katastrofu, koja je učinila kraj svim apokaliptičkim očekivanjima. Dijalektička teologija Karla Barta i Paula Althausa, koju je prihvatio i E. Bruner (E. Brunner), nalazi svoje ostvarenje u transcendentalnoj eshatologiji. Ovi autori ne veruju da će se konkretna istorija završiti nekom sveopštom dramom. Bog nadilazi vreme i Njegov "dolazak" se događa u svako doba. Rudolf Bultman (Rudolph Bultmann) je načinio još jedan korak dalje u demitologizaciji eshatologije i istorije. On razvija neku egzistencijalnu eshatologiju, prema kojoj se Hristov dolazak ostvaruje u objavljivanju srži evanđelja, koje primorava slušaoca da donosi odluke u pitanjima vere. U takozvanoj ostvarenoj eshatologiji C. H. Doda (C.H. Dodd), završni događaji su se već odigrali u Isusovom životu i propovedanju. Prema njemu, božanska eshatološka intervencija je već dovršena. Razlikujući se od drugih, Jirgen Moltman (Juergen Moltmann) nudi teologiju nade. Budućnost počiva na Božjim obećanjima, čije ispunjenje možemo videti u političkim, društvenim i ekološkim delovanjima vernika u svetu. Tako Moltman nudi novu humanističku perspektivu istorije. Najistaknutiji predstavnik "teologije nade" krajem dvadesetog stoleća je Volfhart Panenberg (Wolfhart Pannenberg), čija je eshatologija utemeljena na "konačnoj budućnosti", koja određuje konačno značenje istorije kao celine i kao istorije života svakog pojedinca. Međutim, poseban sadržaj ove "konačne budućnosti" može se odrediti jedino metaforički i ne može se predvideti. Razlikovanje između sadašnjosti i budućnosti izgleda da se gubi u večnom sastajanju svih događaja (Pannenberg 81) i nagoveštava da u izvesnoj meri Panenberg prihvata Moltmanovu perspektivu. Oskar Kulman (Oscar Cullmann) vratio je u istoriju spasenja centralno gledište Biblije. Istorija se razvija objektivno u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Crkva se nalazi između "već" i "još ne"; sada je vreme očekivanja i objavljivanja evanđelja. Za Kulmana je Hristovo vaskrsenje temelj procesa čekanja. Vernik mora da živi u "još ne" vremenu, očekujući nešto što mora da dođe. Svesti eshatologiju na lični susret vere znači osiromašiti veru. Biblijska eshatologija ne počiva samo na vaskrsenju tela, nego i na obnavljanju svega.

G. Adventisti sedmog dana

Kratko vreme posle velikog razočarenja 1844. godine, čekaoci drugog dolaska i dalje su smatrali da je datum tačan, ali su priznavali da su pogrešili u određivanju događaja. Hristov dolazak je i dalje bio budući događaj; oni se nalaze u vremenu odlaganja i zato moraju da budu "gotovi" za taj veliki dan (Luka 12,36.37). Iako su doktrinalne rasprave dovodile do podela, nije bilo ozbiljnih razlika u verovanju da će Spasitelj skoro doći. Godine 1850. Džeims Vajt je izdao četiri broja časopisa Pregled i glasnik (Review and Herald). Sledeće godine počelo je izdavanje novog časopisa: Pregled drugog dolaska i glasnik subote (Second Advent Review and Sabbath Herald). Naziv časopisa je bio dokaz nade i uverenja pionira. Godine 1851. Elen G. Vajt je napisala "da vreme može da potraje još samo malo" (EW 58). Kada je mlada Crkva prihvatila svoje ime 1860. godine, izbor je jasno odražavao uverenje vernika. Elen G. Vajt je o tome pisala: "Ime adventisti sedmog dana izražava stvarne karakteristike naše vere." (1T 224) Prve starešine među adventistima sedmog dana bile su sjedinjene čvrstim uverenjem da se drugi dolazak mora nalaziti u samom središtu njihove vesti. Godišnjak adventista sedmog dana (Seventh Day Adventist Yearbook) iz godine 1889. kaže da "drugi dolazak Isusa Hrista mora da prethodi milenijumu, a ne da dolazi posle njega". Zatim, da se proročko razdoblje od 2300 dana i noći iz Danila 8,14. završilo 1844. godine i da "nije objavljen nijedan proročki period koji će trajati do drugog Hristovog dolaska". Osim toga, delo propovedanja "približavanja drugog dolaska" simbolički je predstavljeno trostrukom anđeoskom porukom iz Otkrivenja 14 (148-150). Osnovno adventističko shvatanje drugog dolaska malo se menjalo u toku vremena. Izjava vere koja se pojavljuje od 1932. godine na dalje u Godišnjaku jasno potvrđuje važnost drugog dolaska kao "velike nade Crkve i veličanstvenog vrhunca evanđelja i plana spasenja" (SDA Yearbook 1932,382). Sa druge strane, vodile su se diskusije o nekim aspektima vezanima uz drugi dolazak. Na primer, među adventistima je sve do 1874. godine vladalo uverenje da je "naraštaj" u Mateju 24,34. naraštaj onih koji su videli pomračenje Sunca i padanje zvezda. Prema tome, Isusov dolazak je morao da bude vrlo skoro. Važnost koja je pridavana znacima menjala se vremenom. Krajem devetnaestog stoleća sudbina Turske carevine se smatrala kritičnim znakom. Krajem dvadesetog stoleća, više se naglašavala nesposobnost Zemlje da očuva život svojih stanovnika kao znak blizine Hristovog dolaska. Od 1883. godine, kada je ranije gledište Elen G. Vajt o skorom dolasku Isusa Hrista bilo izloženo kritici, adventisti sedmog dana su se počeli ozbiljnije interesovati za pitanje odlaganja: "Zašto se Isus još nije vratio?" Pisci kao što su bili L. E. Frum (L. E. Froom), Herbert Daglas (Herbert Douglas), i Džek Provonša (Jack Provonsha) pokušali su da nađu odgovor. Mnogo se u tom smislu govorilo o "uslovljenim proročanstvima" (Peace 177-182). Međutim, sigurnost drugog dolaska nikada nije bila dovođena u sumnju, jer, na primer, Sake Kuba 1978. godine kaže: "Krst, vaskrsenje, i uznesenje Isusa Hrista čine drugi dolazak apsolutno sigurnim." (99). Godine 1987. adventisti su izdali delo nekolicine adventističkih autora pod naslovom: "Nada u drugi dolazak u Bibliji i istoriji" (Advent Hope in Scripture and History). U jedanaest poglavlja istorija i teologija drugog dolaska se prati od Starog zaveta do dvadesetog stoleća, pokazujući da ta teologija zauzima centralno mesto u hrišćanstvu, a posebno među adventistima. Godine 1980. zasedanje Generalne konferencije Crkve adventista sedmog dana prihvatilo je 27 osnovnih verovanja. Broj 24. o drugom dolasku izražava verovanje Crkve i pokazuje trajnost tog verovanja u istoriji Crkve. "Drugi Hristov dolazak predstavlja blaženu nadu Crkve, veličanstveni vrhunac evanđelja. Spasiteljev dolazak biće doslovan, ličan i vidljiv po celom svetu. Kada se bude vratio, mrtvi pravednici će vaskrsnuti i zajedno sa živim pravednicima biće proslavljeni i uzeti na Nebo, a nepravednici će pomreti. Skoro potpuno ispunjenje većine proročanstava, zajedno sa sadašnjim stanjem u svetu, ukazuje da je Hristov dolazak blizu. Vreme tog događaja nije nam otkriveno, pa je zato potrebno da u svako doba budemo spremni." (SDA Yearbook 1981,8) Ovo gledište uživa snažnu podršku Biblije, kao što prethodno tumačenje pokazuje.

IV. Komentari Elen G. Vajt

"Doktrina o drugom Hristovom dolasku predstavlja ključnu, osnovnu misao celog Svetog pisma." (GC 299)

A. Drugi Hristov dolazak u Svetom pismu

1. Središte nade

"Služba Gospodnje večere ukazuje na Hristov drugi dolazak. Ona je određena da ovu nadu sačuva živom u mislima učenika. Kada god se budu okupljali da ožive uspomenu na Njegovu smrt, sećaće se kako On 'uze čašu i davši hvalu dade im; i piše iz nje svi. I reče im: ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge. Zaista vam kažem: više neću piti od roda vinogradskoga do onoga dana kad ću ga piti novoga u carstvu Božjemu!' (Marko 14,23-25) U svojim stradanjima nalazili su utehu u nadi da će se njihov Gospod vratiti. Neizrecivo draga bila im je misao: 'Kada god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete dokle ne dođe!' (1. Korinćanima 11,26)" (DA 659)

2. Božje carstvo

"'Nebesko carstvo' za koje su govorili da je pred vratima bilo je uspostavljeno Hristovom smrću. Ovo carstvo nije bilo, kao što su oni bili naučeni da veruju, neka zemaljska imperija. Nije to bilo ni ono buduće, nepropadljivo carstvo , koje će biti osnovano kada 'carstvo i vlast i veličanstvo carsko bude dato narodu svetaca Višnjega; njegovo će carstvo biti večno carstvo i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga.' (Danilo 7,27) U Bibliji se izraz 'Božje carstvo' upotrebljava da označi i carstvo blagodati i carstvo slave. Carstvo blagodati je Pavle najavio u Poslanici Jevrejima. Pošto je ukazao na Hrista, samilosnog Posrednika, koji može 'postradati s našim slabostima', apostol kaže: 'Da pristupimo, dakle, slobodno k prestolu blagodati da primimo milost i nađemo blagodat za vreme kada nam zatreba pomoć!' (Jevrejima 4,16) Presto blagodati predstavlja carstvo blagodati; jer je za postojanje prestola neophodno postojanje carstva. U mnogim svojim pričama Hristos se služio izrazom 'nebesko carstvo' da bi opisao delovanje božanske blagodati na ljudska srca. Isto tako i presto slave predstavlja carstvo slave; o tome carstvu Spasitelj govori kada kaže: 'A kada dođe sin čovečji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje. I sabraće se pred njime svi narodi.' (Matej 25,31.32) To carstvo je još u budućnosti. Ono se neće uspostaviti sve do drugog Hristovog dolaska." (GC 347)

3. Način Njegovog dolaska

"Između prvog i drugog Hristovog dolaska videće se prekrasna razlika. Nijedan ljudski jezik neće biti u stanju da opiše prizor drugog dolaska Sina čovečjeg na nebeskim oblacima. On će doći u svojoj slavi i u slavi Oca i svetih anđela. Doći će odeven u odeću svetlosti, koju je nosio od večnosti. Anđeli će ga pratiti. Deset hiljada puta deset hiljada pratiće ga na tom putu. Čuće se glas trube, koji poziva zaspale mrtve iz njihovih grobova." (R&H, 5. septembar 1899) "Kao završni čin u velikoj drami obmane, sam Sotona će se prikazati kao Hristos. Crkva je već dugo tvrdila da čeka Spasiteljev dolazak kao ostvarenje svojih nada. Sada će veliki varalica učiniti da izgleda da je Hristos već došao. U različitim delovima sveta, Sotona će se pokazati kao veličanstveno biće blistavog sjaja, koje će izgledom podsećati na opis Božjega Sina koji je Jovan dao u Otkrivenju (Otkrivenje 1,13-15). Slava koja će ga okružavati nadmašivaće sve što su oči smrtnika ikada ugledale. Poklič pobede će se prolamati vazduhom: 'Hristos je došao! Hristos je došao!' Narod će se pun strahopoštovanja bacati ničice pred njime, dok on bude podizao svoje ruke da im izrekne blagoslov, isto onako kao što je Hristos blagosiljavao svoje učenike dok je bio na Zemlji. Njegov glas će biti mek i prigušen, a ipak tako melodičan. Nežnim i saosećajnim rečima iznosiće neke ugodne, nebeske istine koje je i Spasitelj izgovarao; lečiće bolesti u narodu, i onda će, uživljavajući se u ulogu Hrista, izjaviti da je on promenio subotu u nedelju, zapovedajući svima da svetkuju dan koji je on blagoslovio. Objaviće da svi koji i dalje uporno svetkuju sedmi dan hule na njegovo ime odbijajući da poslušaju njegove anđele koji im donose svetlosti i istinu. To će biti silna, skoro neodoljiva obmana." (GC 624) "Sotona će se pojaviti s velikom silom, služeći se svom prevarnom snagom nepravde među onima koji ginu; ali nije neophodno da bilo ko bude prevaren; mi to nećemo ni biti ako budemo potpuno stali na Hristovu stranu, ako ga budemo slediti i u dobru i u zlu. Glava velike zmije biće uskoro skršena i uništena." (R&H, 5. septembar 1899)

4. Znaci Hristovog drugog dolaska

"Jovan u Otkrivenju ovako opisuje prve znake koji će prethoditi drugom dolasku: 'I gle, zatrese se zemlja vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostreti, i mesec posta kao krv.' (Otkrivenje 6,12) Ovi znaci su se pokazali pre početka devetnaestog stoleća. Kao ispunjenje ovog proročanstva došlo je 1755. godine do najstrašnijeg zemljotresa koji je ikada zabeležen. Iako je obično poznat kao zemljotres u Lisabonu, osetio se u većem delu Evrope, Afrike i Amerike." (GC 304) "Bračni odnos je svet, ali u ovom degenerisanom vremenu pokriva svojim plaštom pokvarenost svih vrsta. On je zloupotrebljen, i sada se pretvorio u zločin koji predstavlja jedan od znakova poslednjeg vremena." (2T 252) "Jedan od znakova da živimo u poslednjem vremenu je i činjenica da su deca neposlušna svojim roditeljima, nezahvalna, neposvećena." (FE 101) "Duhovni mrak je pokrio zemlju i tama narode. U mnogim Crkvama vlada skepticizam i neverstvo kada se radi o tumačenju Pisma. Mnogi, vrlo mnogi, sumnjaju u istinitost i verodostojnost Biblije. Ljudsko mudrovanje i pomisli ljudskog srca potkopavaju nadahnuće Božje Reči, i ono što bi trebalo primati kao sigurno, sada se okružuje oblakom misticizma. Ništa im nije jasno i određeno, ništa ne počiva na čvrstom temelju. I to je jedan od istaknutih znakova poslednjih dana." (1SM 15) "Duh potpune svetovnosti koji sada postoji, raspoloženje da se ne priznaju nikakvi uzvišeniji zahtevi od onih koji služe zadovoljavanju vlastitih prohteva, predstavlja jedan od znakova poslednjih dana." (5T 365)

5. Razlozi za Isusov drugi dolazak

"Hristos je izjavio da će ponovo doći da uzme k sebi one koji su mu verni." (GC 37) "Da nema nikakvog stvarnog đavola i da će grešnici dobiti još jedno vreme milosti posle Hristovog drugog dolaska, to su bajke koje stiču sve veću popularnost. Biblija jasno objavljuje da je sudbina svakog bića zauvek određena prilikom dolaska našeg Gospoda (Otkrivenje 22,11)." (1T 342.343) "Delo istražnog suda i brisanja greha mora da bude dovršeno pre drugog Gospodnjeg dolaska. Pošto će mrtvima biti suđeno prema onome što je zapisano u knjigama, nezamislivo bi bilo da gresi ljudi budu izbrisani pre suda na kojemu će njihovi slučajevi biti ispitani. Međutim, apostol Petar jasno kaže da će gresi vernika biti izbrisani kada 'dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjega', kada 'pošlje napred narečenoga vam Isusa Hrista' (Dela 3,19.20). Kada se istražni sud bude završio, Hristos će doći i 'plata njegova s njime da da svakome po delima njegovim' (GC 485) "Kada se delo istražnog suda bude završilo, biće već zapečaćena sudbina svih ljudi, ili na život ili na smrt. Vreme milosti će se završiti kratko vreme pre pojavljivanja našeg Gospoda na nebeskim oblacima." (GC 490) "Pavle je napisao: 'Tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njime.' (1. Solunjanima 4,14) Mnogi tumače ovaj tekst tako da će umrli biti dovedeni sa Hristom sa Neba; ali je Pavle rekao da će Bog, isto onako kao što je Hristos podignut iz mrtvih, podići i umrle svete i odvesti ih sa Hristom na Nebo." (AA 259) "I tako je bila nagrađena vera ove žene. Hristos, veliki Životodavac, vratio joj je njenog sina. Na isti način biće nagrađeni i Njegovi verni sledbenici kada, prilikom Njegovog dolaska, smrt bude izgubila svoj žalac i kada grobu bude oduzeta pobeda, koju je zahtevao.Tada će On svojim slugama vratiti decu koju im je smrt otela." (PK 239)

B. Implikacije doktrine o drugom dolasku

1. Uticaj na svakodnevni život vernika

"Ako ste se otuđili jedno od drugoga, ako niste uspeli da živite po Bibliji; obratite se Bogu; jer karakter koji imate u vreme milosti biće karakter koji ćete imati u vreme Hristovog dolaska. Ako želite da kao posvećeni hrišćanin živite na Nebu, prvo morate kao posvećeni hrišćanin da živite na Zemlji. Karakterne osobine koje ste izgradili u ovom životu, neće se promeniti prilikom smrti ili vaskrsenja. Vi ćete izaći iz groba sa istom prirodom koju ste pokazivali u svom domu i u društvu. Isus prilikom svog dolaska neće menjati vaš karakter. Delo preobraženja mora da se sada obavi. Naš svakodnevni život će odrediti našu sudbinu." (AH 16) "Sudovi Božji će se vrlo skoro izliti na svet, i mi se moramo pripremiti za taj veliki dan. Naše vreme je dragoceno. Imamo samo malo, vrlo malo dana vremena milosti da bismo se pripremili za budući, besmrtni život. Nemamo vremena za besciljne pokrete. Trebalo bi da se plašimo da smo jedva dodirnuli površinu Božje Reči." (6T 407) "Trebalo je da se mole za Hristov dolazak kao za događaj koji će se odigrati u budućnosti. Međutim, ta molba im je davala i sigurnost. Iako nije trebalo da očekuju da će se nebesko carstvo ostvariti u njihove dane, već sama činjenica da im je Isus zapovedio da se mole na njega bila dokaz da će ono sigurno doći u vreme koje Bog bude odredio." (MB 108)

4. Očigledno odlaganje

"Mnogi među onima koji su sebe nazivali adventistima određivali su vreme Hristovog dolaska. Datim za datumom je postavljan kao vreme Hristovog dolaska, ali su samo ponavljani promašaji bili rezultat. Rečeno nam je da je tačno vreme dolaska našeg Gospoda izvan domašaja smrtnih ljudi." (R&H, 16. avgust 1887) "Različita vremena su bila postavljana kao vreme dolaska našeg Gospoda i nametana braći. Ali, Gospod mi je pokazao da će ona proći, jer vreme nevolje treba da dođe pre Hristovog drugog dolaska, i da će svako vreme koje se odredi samo slabiti veru Božjeg naroda." (1T 72) "Mi smo zastupali mišljenje da treba da čekamo i da budemo budni, i da ne objavljujemo nikakvo vreme dolaska između završetka proročkog razdoblja 1844. godine i vremena stvarnog dolaska našeg Gospoda. Mi ne znamo ni dan ni čas, niti kada će doći određeno vreme, ali ipak, proročko računanje pokazuje da je Hristos blizu, pred vratima." (10MR 270) "Oni koji misle da moraju propovedati neko određeno vreme da bi ostavili utisak na ljude, ne kreću sa pravog polazišta. Oni mogu da pokrenu osećanja ljudi, da ih ispune strahom, ali ipak ne deluju u skladu s načelima. Može se izazvati uzbuđenje ljudi, ali, kada vreme istekne, kao što se već nekoliko puta događalo, oni koji su se pokrenuli uplašeni vremenom, pašće nazad u hladnoću u tamu i u greh i njihovu savest više ništa neće moči pokrenuti osim nekog velikog uzbuđenja. (R&H, 16. avgust 1887) "Uzimajući u obzir kratkoću vremena, mi se kao Crkva moramo moliti i biti budni, i ni u kojem slučaju ne smemo dozvoliti sebi da nas bilo šta odvoji od svečanog dela pripremanja za taj veliki događaj u budućnosti. Pošto je vreme očigledno produženo, mnogi su postali bezbrižni i ravnodušni što se tiče svojih reči i dela. Oni ne shvataju opasnost u kojoj se nalaze, i ne vide niti shvataju milost našeg Gospoda koji im je produžio vreme milosti da bi imali vremena da oblikuju karakter za budući, besmrtni život." (Isto)

C. Istorijski pregled

1. Apostolsko doba

"Gospodnji dolazak je u sva vremena bio blažena nada Njegovih pravih sledbenika. Spasiteljevo oproštajno obećanje na Maslinskoj gori da će ponovo doći obasjalo je budućnost Njegovih učenika, ispunilo njihova srca radošću i nadom, koju tuga nije mogla umanjiti ni nevolje pomračiti. Usred patnji i progonstava, 'javljanje slave velikog Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista' predstavljalo je njihovu 'blaženu nadu'." (GC 302)

2. Poslenikejski period do vremena Reformacije

"Valdenžani su gajili istu veru." (Isto, 303) "Viklif je gledao unapred na Otkupiteljev dolazak kao na nadu Crkve." (Isto)

3. Reformacija

"Luter je objavio: 'Stvarno sam sebe ubedio da dan suda ne može još čekati pune tri stotine godina. Bog neće, i ne može više da trpi ovaj pokvareni svet." (Isto) "Melanhton je rekao da ovaj ostareli svet nije daleko od svoga kraja." (Isto) "Kalvin je pozivao hrišćane 'da ne oklevaju, vruće želeći da dođe dan Gospodnjeg dolaska koji je od svih zbivanja najradosniji'; i izjavio da će 'cela porodica vernih imati u vidu taj dan'." (Isto) "'Zar nije Gospod Isus u našem telu otišao na Nebo?' – rekao je Noks (Knox), škotski reformator, 'i zar se neće vratiti? Mi znamo da će se vratiti, i to sa pratnjom!'" (Isto) "Ridli (Ridley) i Latimer, koji svoje živote položili za istinu, očekivali su u veri Gospodnji dolazak." (Isto) "'Misli o Gospodnjem dolasku su mi najslađe i najradosnije!' – rekao je Bakster (Baxter)." (Isto) "Takva je bila nada apostolske Crkve, Crkve u pustinji i Reformatora." (Isto, 304)

4. Od Reformacije do devetnaestog stoleća

"Ali, kada je duh poniznosti i pobožnosti u Crkvi bio zamenjen duhom oholosti i formalizma, tada je ohladnela i ljubav prema Hristu i vera u Njegov dolazak... Doktrina o drugom dolasku je bila zanemarena, tekstovi koji su govorili o njemu pomračeni pogrešnim tumačenjima, sve dok nisu u velikoj meri bili zanemareni i zaboravljeni. Posebno je to bio slučaj sa Crkvama u Americi." (Isto, 309) "Učeni teolozi nisu razumeli ovu istinu niti su se zauzeli da je objave. Da su bili budni stražari, da su marljivo i s molitvom istraživali Pisma, znali bi koje je vreme noći; proročavstva bi ih uputila koji događaji treba uskoro da se odigraju. Ali, oni nisu bili na svom mestu i poruka je bila poverena skromnijim ljudima." (Isto, 312) "Kao i velika Reformacija u šesnaestom stoleću, pokret čekalaca Hristovog dolaska pojavio se u raznim hrišćanskim zemljama u isto vreme. U Evropi i u Americi ljudi vere i molitve bili su navedeni da proučavaju proročanstva i da, prateći nadahnute izveštaje, pronađu ubedljive dokaze da je kraj svega pred vratima." (Isto) "U Južnoj Americi... Lakunca, Španac i jezuita, uspeo je da se upozna s Biblijom i da tako otkrije istinu o Hristovom skorom dolasku... Lakunca je živeo u osamnaestom stoleću, ali je tek 1825. godine njegova knjiga, koja je uspela da stigne do Londona, bila prevedena na engleski jezik. Njeno objavljivanje je pomoglo da se u Engleskoj produbi već postojeći interes za temu o drugom Hristovom dolasku." (Isto, 363) "U Nemačkoj je ovu doktrinu u osamnaestom stoleću propovedao Bengel, propovednik Luteranske Crkve i ugledni teolog i kritičar." (Isto, 363) "Bengelovi spisi su se proširili po celom hrišćanstvu. Njegovi pogledi o proročanstvima bili su uglavnom prihvaćeni u njegovoj domovini Virtembergu (Wuertemberg) i u izvesnoj meri i u ostalim delovima Nemačke." (Isto, 364) "Svetlost je zasijala i u Francuskoj i Švajcarskoj. U Ženevi, u kojoj su Farel I Kalvin proširili istinu Reformacije, Gosen je propovedao vest o drugom Hristovom dolasku." (Isto, 364) "I u Skandinaviji je vest o drugom dolasku bila objavljena, i bio je probuđen sveopšti interes. .. Ali, klerici državne Crkve su se usprotivili pokretu... U mnogim mestima u kojima su Gospodnji vesnici bili na taj način ućutkani, Bogu je bilo ugodno da vest pošalje na čudesan način, preko male dece." (Isto, 366) "Godine 1821. tri godine pošto je Miler formulisao svoje tumačenje proročanstava koja su ukazivala na vreme suda, dr Džozef Volf, počeo je da objavljuje skori Gospodnji dolazak." (Isto, 357) "Još oko 1826. godine vest o drugom Hristovom dolasku počela je da se propoveda u Engleskoj." (Isto, 362)

V. Literatura

Althaus, Paul, The Theology of Martin Luther, Trans. Robert C. Schultz, Philadelphia: Fortress, 1966.

Andreasen, Niels-Erik, "The Advent Hope in the Old Testament". In The Advent Hope in Scripture and History, Ed. V. Norskov Olsen, Hagerstown, Md. Review and Herald, 1987, pp 15-30.

Bacchiocchi, Samuele, The Advent Hipe for Human Hopelessness, Berrien Springs, Mich, Biblical Perspectives, 1986.

Ball, Bryan W, "Eschatological Hope in Puritan England" In The Advent Hope in Scripture and History, Ed. V. Norskov Olsen. Washington D.C. Review and Herald, 1987. pp. 132-151.

_________ A Great Expectation: Eschatological Thought in English Protestantism to 1660. Leiden, Brill, 1975.

Berkhof, Louis. The SSecond Coming of Christ. Grand Rapids: Eerdmans, 1953.

Berkouwer, Gerrit Cornelius, The Return of Christ. Studies in Dogmatics. Grand Rapids: Eerdmans, 1972.

Causse, Antonin. L'evolution de l'esperance messianique dans le christianisme primitif. Paris: Fichmacher, 1908.

Cohn, Norman R.C, The Pusuit of the Millenium: Revolutionary Millenarians and Mystical Anarchists of the Middle Ages. New York: Öxford University Press, 1970.

Cullmann, Oscar. Christ et la temps: temps te histoire dasns le christianisme primitif. Neuchatel: Delachaux et Niestle, 1957.

Emmerson, Richard K. Antichrist in the Middle Ages: A Study of Medieval Apocalypticism, Art and Literature. SYeattle: University od Washington Press, 1981.

Fagal, Harold E. "The Advent Hope in the New Testament" in The Advent Hope in Scripture and History. Ed. V. Norskov Olsen. Hagerstown, Md. Review and Herald, 1987. pp. 46-64.

Ferch, Arthur J, The Son of Man in Daniel Seven. Anrews University Seminary Doctoral Dissertation Series, No 6. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1979.

Froom, LeRoy, The Prophetic Faith od Our Fathers, 4. vols. Wascington D.C. Review and Herald, 1950-1954.

Hasel, Gerhardt F, "The Little Horn, the Heavenly Sancuary and the Time of the End: a Study of Daniel 8,9-14." In Symposium on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook, Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986. pp. 378-461.

_________ The Remnant: The History and Theology of the Remnant Idea from Genesis to Isaiah, Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1980.

Holbrook, Frank B. ed. Seventhy Weeks, Leviticus and the Nature of Prophecy. Daniel and Revelation Committee Series, Vol 2. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1986.

_________ Symposium on Daniel. Daniel and Revelation Committee Series, Vol 2. Washington D.C. Biblical Research Istitute , 1986.

Kelly, J.N.D, Early Christian Creeds, London: Longmans, 1950.

Kubo, Sakae, God Meets man: A Theology of the Sabbath and Second Advent. Nashville: Southern Publishing , 1978.

Landa, Paul, "The Advent Hope in Early Christianity" In The Advent Hope in Scripture and History. Ed. V. Norskov Olsen, Hagerstown, Md. Review and Herald, 1987. pp. 65-94.

Lehmann, RRichard, "Advent on Ice". Ministry, November 1984.

Miller, William, Evidence from Scripture and History of the Second Coming of Christ about the Year 1843. Boston, Ariz. Leaves on Autimn, 1985.

Moore, Atthur L, The Parousia in the New Testament. Supplements to Novum Testamentum, No 13. Leiden: Brill, 1966.

Olsen, V. Norskov, ed. The Advent Hope in Scripture and History, Washington D.C. Review and Herald, 1987.

Pache, Rene, The Return of Jesus Christ. Trans. William S. LaSor, Chicago: Moody, 1955.

Pannenberg, Wolfhart, What is Man? Philadelphia: Foirtress, 1970.

Peace, Norval F, "The Second Advent in Seventh-Day-Adventist History and Theology". In The Advent Hope in Scrioture and History, Ed. V. Norskov Olsen, Wshington D.C. Reviev and Herald, 1987. pp. 173-190.

Pelikan, Jaroslav, The Christian Tradition: A History of the Development of Doctrine. Vol 4. Reformation of Church and Dogma (1300-1700). Chicago: University of Chicago Press, 1984.

Pidoux, Georges, Le Dieu qui vient, esperance d'Israel. Cahiers theologiques de l'actualite protestante, 17. Neuchatel: Delashaux et Niestle, 1947.

Rast, Thimoteus, "L'eschatologie" Bilan de la theologie du XXle siecle. Ed. Robert Vander Gucht et Herbert Vogrimler. Paris: Castelman, 1970. Vol 2. pp. 501-515.

Schwantes, Siegfried J, "Ereb Boqer of Daniel 8,14. Re-examined." In Symposium on Daniel. Ed. Frank B. Holbrook. Washington D.C. Biblical Research Institute, 1980. pp. 462-474.

Schweitzer, Albert, The Mysricism of Paul the Apostle. New York, Seabury, 1968.

Shea, William, Selected Studies on Prophetic Interpretation. Daniel and Revelation Committee Series, vol. 1. Washington D.C. General Conference of Senenth-Day-Adventists. 1982.

Smith, Uriah, The Prophecies of Daniel and the Revelation . Washington D.C. Revuew and Herald, 1944. First published in 1867.

Torrance, Thomas F. Les reformateurs et la fin des temps. Cahiers theologiques,35. Neuchatel: Delachaux et Niestle, 1955.

Vaucher, Alfred F, Une celebrite oubliee: le P. Manuel de Lacunza y Diaz (1731-1801) Collonges- sous- Saleve, France, Fides, 196

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]