Bitka kod Poitiersa
Ukoliko ste tražili bitku iz 14. veka, vidite članak Bitka kod Poatjea (1356).| Bitka kod Poitiersa | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Mavarskog osvajanja Iberijskog poluostrva | |||||||
 Bitka kod Poatjea, gde se Karlo Martel sukobljava sa Abdul Rahmanom | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Franci | Omejidski kalifat | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Karlo Martel | Abdul Rahman | ||||||
| Snage | |||||||
| 20.000-30.000 | oko 80.000 | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| oko 1.500 prema zapadnim izvorima, ali verovatno više | nepoznati, ali vrlo veliki | ||||||
Bitka kod Poatjea (ponekad: Bitka kod Tura) odigrala se 10. oktobra 732. To je bila bitka u kojoj su snage franačkog majordoma Karla Martela nanele težak poraz muslimanskoj vojsci Omejadskog kalifata pod vođstvom emira Abdula Rahmana. U bici je emir Abdul Rahman ubijen. Muslimanska vojska je već prodirala čak do Burgundije i Bordoa. Ta pobeda je zaustavila daljnji prodor muslimanske vojske u Evropu i sačuvala je hrišćanski karakter zapadne Evrope.
Postoje različite procene veličine franačke vojske od 20.000 do 30.000. Ta franačka vojska je bila prva zapadna stajaća vojska od pada Zapadnog rimskog carstva. Bili su istrenirani da se bore u falangama protiv muslimanske teške konjice. Abdul Rahman je imao na raspolaganju oko 80.000, većinom mavarske lake konjice kojoj je dodana arapska teška konjica. I zapadni i arapski izvori navode da je muslimanska vojska bila višestruko brojnija od franačke. Gubici tokom bitke se ne znaju. Postoji jedan izvor koji kaže da je 1.500 Franaka izgubilo život, a muslimanske snage su pretrpjele jako velike gubitke, uključujući gubitak komandanta.
| Mavarsko osvajanje Iberijskog poluostrva |
| Gvadaleta – Tuluz – Kovadonga – Poatje |
Mavari pod vođstvom Al Sam ibn Malika prelaze u današnju Francusku i tu su pregazili Septimiju 719. i uspostavili su svoje sedište u Narboni 720. Pomoću luke u Narboni, Mavari se lako snabdevaju i dovlače pojačanja, tako da osvajaju okolno područje sa gradovima, koje su kontrolisali vizigotski plemići: Ale, Bezije, Agd, Lodev, Magelon i Nim. Al Sam ibn Malika je opsedao Tuluz tri meseca. U bici kod Tuluza 721. pobeđuje Odo Akvitanski, a Al Sam ibn Malika je tu ubijen. Taj poraz je zaustavio Mavare i dao potrebno vreme Francima da pripreme vojsku za veliku invaziju.
Narbon u južnoj Francuskoj je ostao sedište iz koga su Arapi prodirali duboko u Franačku. Narbon je bio odlična sedište zbog lakog snabdevanja preko mora. Nastavljale su se pljačke i prodori, tako da su 725. došli do Otuna u Burgundiji.
Odo Akvitanski je bio samo formalno pod franačkom vlašću, a zapravo se opirao franačkom suverenitetu. Bio je ugrožen i sa severa Francima, a sa juga Arapima. Zbog toga sklapa sporazum sa mavarskim emirom Utmanom Katalonije dajući mu svoju ćerku za ženu i arapski napadi su prestali. Ali Utman se pobunio protiv Abdul Rahmana, koji je bio guverner cele al-Andaluzije. Abdul Rahman je skršio tu pobunu i ponovo je Oso Akvitanski bez zaštite. Velika arapska vojska je krenula svom silinom protiv Ode Akvitanskog. U bici kod Bordoa Odo Akvitanski je teško poražen, a grad Bordo je zauzet. Pokolj hrišćana je bio tako stravičan, da je Izidor Pasensije komentarisao: "Samo bog zna koliko je poklanih." Arapi su posle toga poharali celi jedan deo Franačke.
Odoa Akvitanski se obraća Francima za pomoć. Pred Karlom Martelom ponovo priznaje suverenitet Franačke nad Akvitanijom. Karlo Martel se za jednu takvu bitku protiv muslimana priprema čitavu deceniju. Verovao je da ako padne cela Akvitanija, da će tada biti izgubljen celi Zapad. Muslimani tada nisu bili svesni prave snage franačke armije. Nisu znali da je Karlo Martel preko 10 godina pripremao stajaću vojsku od veterana, da je ta vojska bila dobro trenirana. To je bila prva prava vojska posle varvarskih hordi, koje su besnele Evropom posle pada Rima.
Tokom 732. prethodnica arapskih snaga je došla do Loare i time je ostala odsečena od linije snabdevanja i većine svoje vojske. Nakon poraza svih snaga, koje bi se opirale, arapske snage bi se podelile u manje pljačkaške jedinice, koje su uništavale i pljačkale, dok je glavna vojska sporo napredovala.
Odo Akvitanski je tako lako poražen kod Bordoa, jer se sukobio sa arapskom konjicom u otvorenoj bici, dok je u bici kod Tuluza 721. on napao iznenada. Kod Bordoa gotovo cela akvitanska vojska je pobijena, sa minimalnim muslimanskim gubicima. Gotovo sva vojska Oda Akvitanskog se sastojala od pešaka, odnosno bila je bez oklopljene konjice, kao i druge evropske vojske toga vremena. Muslimanska teška konjica je jednostavno razbila akvitansku pešadiju u prvom napadu i onda su ih jednostavno pobili dok su bili u begu.
Arapsko-mavarska vojska je onda posle pobede kod Bordoa krenula da uništava sve do Loare, pripremajući osvajanje celog juga Franačke. Jedna velika muslimanska vojska krenula je u pljačku prema Turu, gde se nalazila jedna od najbogatijih crkvi tog vremena. Kada je to čuo majordom Karlo Martel je skupio svojih 15.000-75.000 veterana. Kretao se prema jugu izbegavajući rimske drumove, jer je želeo da iznenadi muslimansku vojsku. Pošto je nameravao koristiti falangu, bilo je nužno da on odabere bojište, da formira borbenu liniju i onda prisili muslimane da dođu u bitku.
Arapsko-mavarska vojska je bila iznenađena, jer je blizu Tura naišla na vrlo veliku vojsku, koja je bila pripremljena za bitku i još se nalazila na povišenom terenu. Karlo Martel je odlučio da započne bitku u formaciji falange. Franci su formirali veliki kvadrat, a tu su navaljali drveća i klinova da razbiju konjički napad.
Šest dana su se dve vojske posmatrale samo sa manjim okršajima. Muslimani su čekali da im stigne i preostali deo vojske. Kad im je stigao i preostali deo, još se nisu osećali dobro. Abdul Rahman nije voleo što je protivnik odabrao i prostor i uslove bitke. Karlo Martel je ipak znao da Abdul Rahman neće odustati tu blizu Tura, koga Muslimani žele popljačkati. Niko nije hteo da napadne. Franci su bili dobro obučeni za hladno vreme, a imali su i terensku prednost. Arapi nisu hteli da napadaju, nego su želeli da Franci izađu u otvorenu bitku, a franci su željeli da Arapi krenu uzbrdo prema njima.
Tu igru čekanja dobija Karlo Martel, jer Abdul Rahman konačno sedmog dana odlučuje da napadne.
Abdul Rahman je verovao u taktičku superiornost svoje konjice i sa njom je uvek iznova napadao. Muslimani su već mnogo puta pobedili sa svojom konjicom naoružanom dugim kopljima i sabljama. Franci su zavisili od neoklopljenih pešaka. Karlo Martel je dobro obučio svoje veterane. Nekoliko puta arapska konjica je napadala pešačku liniju, ali nije uspevala da razbije borbeni poredak. Bilo je mnogo mrtvih na obe strane, ali franačka borbena linija je odolevala. To je bilo prvi put da je neoklopljena pešadija izdržala žestoke konjičke napade.
Muslimanska konjica je uspela da uđe u zaštićeni kvadrat i ugrozi samog Karla Martela. Ipak Franačka linija se dobro držala i odolevala je. Karlo Martel je poslao izviđače da prave haos u arapskoj pozadini. Martelovi izviđači su napali arapski logor u kome je bilo robova i opljačkanih stvari. Kada su Arapi tokom bitke čuli da je ugroženo sve ono blago što su popljačkali u Bordou, pojurili su u svoj logor da osiguraju popljačkano blago. Time je razbijen jedan deo muslimanskih linija.
Ostatak muslimanske vojske, koji nije znao o čemu se radi pomislio je da se radi o povlačenju muslimanske vojske. To se pretvorilo u nepredviđeno opšte povlačenje. Abdul Rahman je pokušao da zaustavi povlačenje. Pri tome je bio opkoljen i poginuo je. Pogibija vođe dovodi do opšteg povlačenja muslimana u svoj logor.
Franci su se ponovo postavili u falangu, verujući da će se bitka ponovo ujutro nastaviti.
Sledeći dan Muslimani nisu nastavili bitku, nego su se povukli. Karlo Martel nije odmah verovao. Smatrao je da se radi o pokušaju da ga navedu u zasedu ili da napusti povoljnu poziciju u kojoj se nalazi.
U muslimanskom logoru tu noć je bila velika svađa ko će biti vođa posle smrti Abdul Rahmana. Bilo je tu mnogo nacija u muslimanskoj vojsci, Arapa, Mavara, Persijanaca i mnoštvo drugih. Nikako se nisu mogli složiti. Jedini je Abdul Rahman imao kalifovu fatvu i autoritet. Pošto se nikako nisu mogli složiti ko će biti vođa povlače se iako su bili mnogo jači od Franaka i mogli su pobediti.
Karlo Martel je uspeo nemoguće, da sa pešacima bez strela pobedi oklopljenu konjicu. Pobedom nad daleko superiornijim neprijateljem ušao je u legendu kao veliki general.
Arapi su se povukli preko Pirineja, a Karlo Martel je tada nastavio je da isteruje muslimanske snage iz Francuske. Posle Ode Akvitanskog njegov sin Hunold je tražio nezavisnost Akvitanije. Iako je želeo Akvitaniju pod svojim suverenitetom, Karlo Martel priznaje Akvitaniju, pošto su mu Arapi ugrožavali Provansu. Kada su se muslimani vratili Hunold priznaje suverenitet Karla Martela.
Arapske pomorske invazije je predvodio sin Abdul Rahmana. Iskrcao se kod Narbona 736. Karlo Martel je povratio Avinjon i Arl uz pomoć kralja Lombarda. Nim, Bezije i Agd ponovo zauzima, a tvrđave razara. Kod Arla Karlo Martel nanosi težak poraz muslimanskim snagama, a grad spaljuje do temelja da ne bi više bio muslimanska baza za daljnje prodiranje. Kod Narbona pobeđuje muslimansku vojsku na reci Ber, ali ne uspeva zauzeti grad. Ostavio je Narbon sam i izolovan, a Karlov sin će ga kasnije osloboditi.
U bici kod reke Ber Karlo Martel je prvi put koristio tešku konjicu u koordinaciji sa falangama pešadije. Tu je pobedio mnogo brojnije muslimanske snage. Ta sposobnost koordinacije teške konjice i odlične pešadije dala je Karlu Martelu moć da pobeđuje daleko brojnije muslimanske snage.
Ova bitka se pominje kod Njegoša u Gorskom vijencu:
Francuskoga da ne bi brijega,
Arabijsko more sve potopi
