Altruizam

Izvor: Wikipedia
Altruizam (Albert Anker; 1831–1910)

Altruizam (lat. alter - drugi) nesebična je briga za dobrobit drugih ljudi. Termin označava životni stav koji uključuje nesebičnost, naklonost, ljubav prema drugome i spremnost da mu se pomogne, po cijenu lične štete i žrtve, bez ikakve naknade ili spoljašnje nagrade[1].

Altruizam je ono ponašanje koje se obično opisuje kao "nesebično" jer su interesi drugih stavljeni iznad vlastitih interesa. Altruistični postupci su svjesni postupci i sadrže namjeru da se nekome pomogne i zahtijevaju određeno žrtvovanje i odricanje. Stoga bi, prema takvom određenju, alutrističko ponašanje bilo jedna vrsta prosocijalnog ponašanja.

Terminologija[uredi - уреди]

Termin altruizam sačinio je Ogist Kont oko 1830. godine. Protivan pojam je egoizam. Osoba koja se ponaša u duhu altruizma naziva se altruist(a), a žena altruistica odn. altruistkinja.

Naučni pogled na altruizam[uredi - уреди]

Biološki altruizam[uredi - уреди]

U evolucijskoj biologiji se smatra da se organizam ponaša altruistički ako njegovo ponašanje ide u korist drugim organizmima. Altruizam predstavlja svaku radnju koja povećava pogodnost drugih na ukor sopstvene pogonosti.[2]

Pojam altruizma u biologiji se razlikuje od svakidašnjeg koncepta, koji podrazumeva da se radnja može nazvati altruističnom samo ako je izvršena sa svesnom namerom da se pomogne drugom biću. Štaviše, neki od najzanimljivijih primera biološkog altruizma se mogu naći među bićima koja (verovatno) uopšte nemaju sposobnost svesnog razmišljanja, npr. kod insekata. Biolozi smatraju da samo posledice radnje u smislu reprodukcije mogu da odlučuju u tome da li je određena radnja altruistička, a ne namere, ako ih ima, iz kojih je radnja izvršena.[2]

Psihologija[uredi - уреди]

Socijalne nauke definišu altruizam kao motivaciju za doprinos blagostanju druge osobe, za razliku od egoizma, pod kojim se podrazumeva motivacija za povećanje sopstvenog blagostanja.[3]

Rani filozofski pogled na altruizam je bio zasnovan na osnovnom principu psihološkog hedonizma. On glasi, da, čak i kada bi postojala mogućnost da čovek bude motivisan da poveća blagostanje druge osobe, on bi bio zadovoljan dostizanjem cilja koji je želeo, tako da bi naizgled altruizam u stvari bio pre svega ishod egoizma.[3] Ova pretpostavka se krši sa novijim istraživanjima psihologa Danijela Betsona. On je predložio novu teoriju, na osnovu koje emocija empatije budi pravu altruističku motivaciju kod ljudi, tj. onu, čiji je krajnji cilj da doprinese blagostanju ne sebi, nego drugoj osobi prema kome oseća empatiju. Ovo novije, pluralističko objašnjenje prosocijalne motivacije obuhvata u istoj meri koncepte i egoizma i altruizma.[4] Dok neki psiholozi smatraju da altruizam mora da obuhvata žrtvovanje činitelja, Betson tvrdi da krajni cilj povećavanja blagostanja druge osobe može biti na ukor sebe, ali i ne mora.[3]

Reference[uredi - уреди]