Лапароскопска трансплантација бубрега

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Лапароскопска нефректомија

Лапароскопска трансплантација бубрега је минимално инвазивна хируршка метода за трансплантацију бубрега. Употребом лапароскопа (танких флексибилних цеви са хладним светлом, камером са пратећом видео опремом), и друге високософистициране опреме у трбух, преткодно анестезираног пацијента, уводи се неколико хируршких инструмената, уз помоћ којих се на минимално инвазиван (безболан и деструктиван) начин уклања оболео бубреге и уместо њега имплантира бубрег донора. Зато лапароскопска трансплантација бубрега све више добија на популарности. Лапароскопска нефректомија (вађење бубрега) може да се обавља само на живим, не и кадаверичним донорима. [1].

Индикације[uredi - уреди | uredi izvor]

Трансплантација бубрега, уведена крајем педесетих година 20. века [2], постала је у 21. веку приоритетна метода лечења болесника у завршној (терминалној) фази хроничне бубрежне инсуфицијенције. Успешно пресађен бубрег омогућава примаоцу нормалан живот, а болеснику коме је дошло до одбацивања калема и који поново прелази на дијализу, пружа могућност да чека нови калем (бубрег) [3].

Зато је трансплантација бубрега постала метода избора у надомештању бубрежних функција. Осим значајног побољшања квалитета живота, болеснику са хроничном бубрежном болести, трансплантација бубрега значајно продужава живот у односу на лечење дијализом, и омогућава значајан финансијски добитак друштву у целини [4].

Значај[uredi - уреди | uredi izvor]

Значајан број људи са афункцијом бубрега, који свакодневно проводи сате на дијализи, чека на трансплантацију бубрега. Тако на пример:

  • У Индији у којој се годишње уради око 450 трансплантација бубрега годишње, на ту интервенцију чека преко 20.000 људи [5].
  • У Р. Србији око 700-900 обрађених пацијената чека на трансплантацију бубрега [н 1]. Док је истовремено, 4.500 пацијената са афункцијом бубрега на дијализи.

Лапароскопска нефректомија (вађење бубрега), представља олакшање донорима, који су у највећем броју случајева родитељи који свој бубрег донирају деци, и који након операције требају бити способни за нормалан живот и бригу о детету након трансплантације.

Донор након лапароскопске нефректомије више не мора да не остаје у болници 10 до 15 дана као што је то то случај код класичне трансплантације, већ после три дана напушта болницу. Такође, након ове интервенције нема великих резова на трупу донора, а компликације су сведене на минимум. Тако се код класичних операција често дешавало да донор добије трбушну килу, и три месеца од операције он није могао да ради или није смео ништа тешко да подиже, што није случај након лапароскопске интевенције.

Иако операција траје дуже од класичне, она је троструко јефтинија, па се за иста планирана средства здравствених фондова може урадити троструко више интервенција.

Предности[uredi - уреди | uredi izvor]

Лапароскоп последње генерације

Метода лапароскопске трансплантације бубрега има следеће предности:

  • Мањи ожиљак, због мањег обимаошртећења ткива у току интервенције
  • Мањи губитак крви
  • Краћи време поптребно за опоравк пацијента након интервенције
  • Мањи интензите постоперативних болова и других компликација.
  • Минимални ризик по пацијента и мањи трошкови оперативног захвата.
  • Лапароскопски начин уклањање бубрега из организма донора за донора отгана је много безбеднији и конфорнаији.

Начин извођења[uredi - уреди | uredi izvor]

Захват се изводи у општој анестезији, и траје око три сата. На трбуху пацијента кроз 3 до 4 отвора приступа се унутрашњим органима. Кроз један од отвора уводи се лапаросцоп (танка цеви са хладним светлом и камером на врху) а кроз друге отворе уводе се хируршки инструменти и кроз највећи отвор (рез) на трбуху вади бубрег.

Карактеристике донора бубрега[uredi - уреди | uredi izvor]

Донор бубрега треба да буде особа:

  • Која је пунолетна не старија од 65 година старости (између 18 и 65 година)
  • Која има компатибилну крвну групу и структуру хуманих леукоцитних антигена са примаоцем органа. Живи даваоци треба да буду здрави и да имају исту крвну групу као примаоц. Могуће је и пресађивање бубрега даваоца са О крвном групом особи која има А, Б или АБ групу. Осим слагања крвних група потребно је слагање хуманих леукоцитних антигена (ХЛА).
  • У начелу не би требало да болује од дијабетеса, повишеног крвног притиска, рака, срчаних и бубрежних болести, малигних и других оштећења јетре, анемије српастих ћелија, хепатитиса или ХИВ-а
  • У време операције донор мора бити без инфекције или упале.
  • Најидеалнији живи донор (давалац) је једнојачани близанац, затим брат или сестра, где је вероватноћа за потпуну подударност 1: 4. Родитељи су полуидентични са својом децом.
  • Даваоцу се ради селективна ренална ангиографија да би се откриле евентуалне абнормалности бубрежних артерија, јер то знатно отежава трансплантацију.

Компликације[uredi - уреди | uredi izvor]

Најчешће компликације које могу настати након лапароскопске трансплантације су ;

  • кушингоидни изглед (округло лице као месец, дебео труп са танким рукама и ногама ...), као последица примене великих доза кортикостреоида у превенцији одбацивања калема,
  • крварења из органа за варење,
  • хипертензија,
  • дијабетес,
  • остеопороза,
  • катаракта,
  • гљивичне инфекције
  • туберкулоза.

Малигни тумори су код ових пацијената чешћи него у општој популацији, и могу бити рак коже, карцином ин ситу грлића материца и лимфоми.

Хируршке компликације су томбоза бубрежне артерије или вене, фистула или сужење мокраћног канала на месту његовог усађивања у мокраћну бешику.

Одбацивање калема[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Хиперакутно одбацивање калема се дешава још у току операције као последица постојања антитела ХЛА, и данас се то ретко догађа јер се подударност органа проверава пре трансплантације.
  • Акутно одбацивање калема се дешава у прва три месеца и испољава се повишеном температуром, болом у пределу калема, смањеним излучивањем мокраће и смањењем бубрежне функције. Некада тегобе нису изражене па одбацивање остаје непрепознато и може бити узрок каснијег хроничног одбацивања. Акутно одбацивање може бити последица коришћења ниских доза имуносупресивних лекова или престанка њиховог узимања од стране пацијента. Ако се биопсијом утврди да је дошло до почетка одбацивања калема, примењују се велике дозе кортикостероида. Ако не дође до позитивне реакције примењују се моноклонска ОКТ3 антитела у трајању од 10 до 14 дана.

Хронично одбацивање калема (хронична нефропатија калема (ХНК)) се дешава више месеци или година после пресађивања. Карактерише се неприметним и постепеним порастом креатинина у крви. Јављају се беланчевине у мокраћи (протеинурија), а ако су оне раније биле присутне, њихова количина се увећава. Чешће се јавља ако је давалац бубрега старија особа, особа супротног пола или доста мање тежине од примаоца. Већи ризик за настанак хроничне нефропатије калема, је код особа са хипертензијом, као и инфекцијом и повишеном масноћом у крви.

Превенција одбацивања калема[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Пре трансплантације болеснику се изврше три трансфузија крви (мала количина крви - 100мл) давалаца бубрега. Ако се код примаоца развију ХЛА антитела на антигене даваоца, пресађивање се не врши, јер се зна да ће доћи до одбацивања калема (бубрега).
  • Брижљив одабир даваоца бубрега.
  • Обавезна биопсија бубрега након трансплантације, а не само у случају сумње на одбацивање.
  • Примена нових имуносупресивних лекова.
  • Успоравање хроничне инсуфицијенције калема исхраном сиромашном беланчевинама и лечењем хипертензије АЦЕ инхибиторима и блокаторима ангиотензин 2 рецептора.
  • Обавезно лечење поремећаја липида после трансплантације.
  • Престанак пушења, физичка активност и правилна исхрана.

Напомене[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Према речима пуковника др Невена Вавића са ВМА у Београду

Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. ((en)) P. Modi, J. Rizvi, B. Pal, R. Bharadwaj, P. Trivedi, A. Trivedi, K. Patel, K. Shah, J. Vyas, S. Sharma, K. Shah, R. Chauhan, H. Laparoscopic Kidney Transplantation: An Initial Experience Trivedi Article first published online: 12 APR 2011 DOI: 10.1111/j.1600-6143.2011.03512.x [1]
  2. Vukas D. Trideset godina transplantacije bubrega u Rijeci. Medicina 2001; 37: 22-4.
  3. .Dorffner R, Thurnhner S, Prokesch R. Embolization of iatrogenic vascular injuries of renal transplants: immediate and follow-up results. Cardiovasc Intervent Radiol 1998; 21: 129-34.
  4. Orlić P, velčić G, Uravić M i sur. Transplantacija bubrega sa živog donora. Zbornik radova I. Kongresa Jugoslavenske zajednice za dijalizu i transplantaciju, Rijeka, 1980; 327-34.
  5. Transplantacija - indijska iskustva на РТС Србија, Посећено: 5. децембра 2011

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]