Крштење у раном хришћанству

Izvor: Wikipedia

Крштење (гр: βαπτίζω baptizein - уронити, загњурити) je ритуално очишћење тела водом. У хришћанству се крштење сматра једним од обреда које је Исус непосредно установио (Мт. 28,18-19), а апостоли практиковали (Дела 2,38; 10,48). Крштење јесте обред увођења у хришћанство и има за циљ да истера демонске силе и испунити човјека новим, божанским животом.[1]

Крштење водом се одавно практиковало у античком свету, као симбол не само физичког, већ и моралног очишћења. У првим вековима хришћанства крштењу је увек претходило упознавање са вером. У раном хришћанству се крштење вршило над зрелим (одраслим) верницима, који су претходно морали да се пријаве као кандидати за обред крштења и да прођу припремни период упражњавајући пост и молитву. Верници, који су намеравали да приме крштење, називали су се оглашенима. Оглашавање је трајало око две године, али се понекад рок смањивао или повећавао. Ако би се иницијант показао достојним примања у хришћанску заједницу, уследио би обред крштења. Јустин Филозоф преноси да свештеник најпре пита оглашеника да ли пристаје да „одбаци ђавола, сву његову пратњу и његове анђеле"; након чега он обредно изјављује три пута: „Одричем их се".[1] Након тога иницијант наг силази у воду, спирајући грехе и симболишући смрт свог бившег ја. Свештеник након тога изговара божанско име и призивао Дух да сиђе на препорођеног, који облачи белу одору и прима мед помешан са млеком - храну за новорођенче.[2] Крштење се вршило у потоцима и рекама, а од Константина Великог у посебним базенима са водом, који су били при цркви.

Јованово крштење[uredi - уреди]

Хришћанско крштење води порекло од крштења Исуса од стране Јована Крститеља. Јоханан је био јеврејски аскетски проповедник из 1. века који је вршио обредна купања на реци Јордан. Обредним купањем Јевреји се очишћавали за долазак Божјег краљевства, подсећајући се избављења из египатског ропства и преласка реке Јордан након егзодуса. Јоханан их је утапао у ток Јордана и отпуштао их, упућујући их да треба престати са злим делима, и да ће им се онда дати владар који ће их учинити слободним.[3] Јосиф Флавије преноси да прање водом није служило спирању грехова, већ очишћењу тела; претпостављајући да је душа унапред темељно очишћена праведношћу.[4] Јоханан је налагао прочишћење душе као припрему за блиски божји суд.[5]

Барнабина посланица[uredi - уреди]

 »Ми силазимо у воду пуни гријеха и окаљаности, а излазимо носећи плодове, имајући у срцу страх и у духу наду у Исуса« (Барн. 11, 11).


Барнабина посланица с почетка 2. века схвата крштење као ново стварање, по којем човјек постаје ново створење: »Примивши опроштење гријеха и с надом у Име постадосмо нови, поновно створени од почетка. Услијед тога, као у боравишту, у нама одистински станује Бог« (Барн. 16, 8). Крштењем људи постају нова створења, али у овом се времену учинци не остварују до краја, него ће се савршено остварити тек на крају времена (усп. Барн. 6, 18—19) кад посвећење вјерника омогући долазак Краљевства Божјег.[6]

Крштењем срце хришћанина постаје боравиште, односно »храм Господину« (6, 15) Но, то није статичан процес, већ треба, колико је до нас, бити духован и вјежбати се у страху Божјем (Барн. 4, 11). Барнабин појам духовног храма има и динамички значај: не само да хришћани доживљавају да је Бог у њима присутан, него се то, да су они храм Божји, очитује и у дјеловању на друге људе: други могу открити да је у кршћанима присутан Бог на свијету.[6]

Свједочанство истине[uredi - уреди]

Неки ранохришћанки списи, као Свједочанство истине из 3. века, одбацују црквено схватање крштења као веровање у обред. Веровање у свете тајне показује наивно мађијско мишљење: они обављају крштење као обред посвећења, у уверењу да су само они који су крштени »одређени за живот« и спасење.[7] Насупрот томе, спис објављује да »кад човек спозна себе, и Бога, који је изнад истине, биће спасен[8] Само они који увиде да живе у незнању и науче да се ослободе откривањем ко су, доживљују просветљење као нов живот, као »васкрсење«. Физички обреди попут крштења постају неважни, јер је »крштење истином« нешто друго: оно се налази само одрицањем од света.[9]

Литература[uredi - уреди]

  • Peter Cramer, Baptism and Change in the Early Middle Ages, c 200-1150. New York: Cambridge University Press, 1993.

Извори[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  2. Peter Cramer, Baptism and Change in the Early Middle Ages, c 200-1150. New York: Cambridge University Press, 1993.
  3. The Slavonic Josephus' account of the Baptist and Jesus
  4. Flavius Josephus, Jewish Antiqities 18. 5. 2. (Translation by William Whiston).
  5. Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  6. 6.0 6.1 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  7. Svedočanstvo istine 69.18, u: NHL 414.
  8. Svedočanstvo istine 44.30—45.4, u: NHL 411.
  9. Svedočanstvo istine 69.22—24, u: NHL 414.

Види још[uredi - уреди]