Ultimo tango a Parigi

Izvor: Wikipedia
Ultimo tango a Parigi

Kino-poster
Režija Bernardo Bertolucci
Producent Alberto Grimaldi
Scenario Bernardo Bertolucci
Franco Arcalli
Agnès Varda (francuski dijalozi)
sinopsis: Bernardo Bertolucci
Uloge Marlon Brando
Maria Schneider
Jean-Pierre Léaud
Muzika Gato Barbieri
Fotografija Vittorio Storaro
Montaža Franco Arcalli
Roberto Perpignani
Distribucija United Artists
Datum(i) premijere
14. oktobar 1972 (1972-10-14) (NY)

15. decembar 1972 (1972-12-15) (SAD)



Trajanje 129 min.
250 min. (originalna verzija)
Zemlja  Francuska
Italija Italija
Jezik engleski
francuski
Budžet 1,25 mil. $

Ultimo tango a Parigi (francuski: Le Dernier Tango à Paris; engleski: Last Tango in Paris; doslovno Posljednji tango u Parizu) je italijansko-francuski igrani film snimljen 1972. u režiji Bernarda Bertoluccija. Po žanru je ljubavna drama a protagonistica je mlada Parižanka (čiji lik tumači Maria Schneider) koja usprkos toga što se uskoro treba udati započinje strastvenu, ali anonimnu sekusalnu vezu sa sredovječnim američkim udovcem (čiji lik tumači Marlon Brando). Film je napravljen u jeku seksualne revolucije te je izazvao brojne kontroverze zbog za dotadašnje standarde neuobičajeno naturalističkog prikaza ljudske seksualnosti, uključujući scene analnog seksa. Dok je s jedne strane među liberalnim kritičarima izazvao oduševljenje, među konzervativnima je proglašen pornografijom te je bio izložen cenzuri i zabranama u nizu zemalja.

Sadržaj/Садржај

Uloge[uredi - уреди]

Na snimanju[uredi - уреди]

Kao i kod ostalih filmova koje je snimio u to vreme, Brando nije želeo da pamti tekst. Bertoluči mu je učinio ustupak, te njegove rečenice zapisivao na cedulje i uklapao ih u enterijer.[1] Kamerman je naravno, imao zadatak da pazi da neka od njih ne upadne u kadar. Međutim, kada je u sceni bdenja zatražio da neke rečenice napiše na telu svoje mrtve supruge, reditelj je odlučno odbio.[2]

Marija Šnajder je rekla da je Bertoluči izuzetno lukav i čovek širokih shvatanja. Rekla je da su na snimanju svi bili veoma bliski, jer ih je on terao da jedno drugom pričaju najmračnije detalje iz svoje prošlosti. Šnajderova je priznala da je spavala sa pedesetak muškaraca i dvadesetak žena, da je bila zavisnik od heroina, kokaina i marihuane.[3] Kasnije je demantovala Bertolučija, koji je izjavio da je Brando prema njoj gajio veoma očinska osećanja.[1] Izjavila je da je tačno da joj je Marlon bio figura patrona, ali to nije bio odnos roditelja prema detetu.[2] Dodala je još i sledeće:

"Trebalo je da pozovem svog menadžera i advokata na set, jer ne možete prisiliti nekoga da radi nešto što nije u scenariju. Međutim, tada to nisam znala. Marlon mi je rekao: Marija, ne brini, to je samo film! Iako je to što je radio bila samo gluma, u toj sceni sam istinski plakala. Osećala sam se tako poniženo, i da budem iskrena, pomalo silovano od strane obojice – i Branda i Bertolučija. Na kraju, Marlon me nije čak ni pozvao da me uteši ili da mi se izvini. Srećom, imali smo još samo jedno takvo snimanje.[4]"

Rekla je još da je to jedina stvar u njenom životu koju nije trebala da uradi,[5] koja joj je tada uništila život.[6] Bertoluči je 2011. godine priznao da je ona bila previše mlada da razume šta se radi, i da joj je ovim filmom ukrao mladost.[7] Kao i Šnajderova, i Brando se osećao potpuno silovanim.[5] Obećao je Bernardu da više nikada neće snimiti film poput ovog[2] i nisu govorili petnaest godina.[8] Bertoluči se pokajao što je snimao Brandove genitalije. Rekao je da se toliko identifikovao sa njim, da bi prikazivanje Brandovog polnog organa, bilo kao prikazivanje njegovog samog.[2] Zbog toga je tu scenu izbrisao, tačnije, ostavio za sebe.


Izvori[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]