Prelazni region

Izvor: Wikipedia

Prelazni region je geopolitički model koji je 1970-tih izložio grčki istoričar Dimitri Kitsikis, profesor Univerziteta u Otavi, Kanada[1]. Prema ovom modelu Evroazija se ne sastoji samo od Zapada i Istoka već i od trećeg regiona između njih koji on naziva Prelaznim regionom, sa posebnom civilizacijom.

Opis[uredi - уреди]

Prelazni region
Zapadna granica Prelaznog regiona

Pod Prelaznim regionom se misli na prostor između Jadrana i reke Ind, tj istočnu polovinu Evrope i zapadnu polovinu Azije. To bi značilo da nema uniformne ni Evrope ni Azije - to su geografski regioni a ne civlizacije. Dominantne religije u Prelaznom regionu su pravoslavlje i sunitski islam, u manjoj meri šiitski i alevitski islam i judaizam, za razliku od Zapada (katolicizam i protestantizam) i Istoka (hinduizam i budizam).

Kicikis smatra da ovi regioni nisu omeđeni granicima već graničnim područjima "nalik srednjovekovnim markama"[2]. Države mogu zahvatati dva civilizacijska regiona (dati su primer Jugoslavije i prvobitnog Pakistana), ali u tom slučaju rizikuju raspad (odvajanje Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije, odn. Bangladeša od Pakistana)[2].

Fokusna tačka Prelaznog regiona su Moreuzi i Egejsko more, kojom je 2500 godina dominirala neka ekumenska imperija koja je želela da ujedini narode regiona: Persijsko pa Aleksandrovo carstvo, Rimljani (paganski i hrišćanski) i na kraju Osmanlije. Centralnim carstvom su želele da zavladaju periferne imperije: islamski kalifat, sasanidska Persija, Rusko carstvo.

Dinamika između Centralnog i Perifernih imperija stvara unutrašnji konflikt u Prelaznom regionu. Svi glavni narodi u ovom području su želeli preuzeti kontrolu nad njegovim centrom uticaja, tj. Carigradom, koji je skoro 2000 godina ostao nesporna fokalna tačka. Arapi u osmom veku i Rusi u 20. su zamalo uspeli u tome, ali nisu bili u stanju preuzeti kontrolu nad ekumenskom imperijom. Zapadna intervencija, od 18. veka, ovde se smatra spoljnim konfliktom, čiji cilj nije sukcesija već uništenje ekumenske imperije praćeno njenim rasparčavanjem (balkanizacija) i potčinjavanjem vesternizaciji.

Zaključak bi bio: "usled istorijskih događaja tokom hiljada godina, Evroazijski kontinent, kojega je Evropa samo jedno poluostrvo, obuhvata tri civilizacijska područja: a) Zapad, koji danas osim Zapadne Evrope obuhvata i Severnu Ameriku, Australiju i Novi Zeland; b) Istok ili "Daleki Istok", koji obuhvata poluostrva Indija, Jugoistočna Azija (sa Indonezijom), Kinu (sa Korejom i Japanom); c) Prelazni region koji zahvata i istok i zapad [3].

U kontekstu ovog modela, profesor Kicikis je zastupnik "filozofije i ideologije" helenoturkizma i zalaže se za stvaranje Grčko-turske konfederacije koja bi obuhvatala i periferne države - na zapadu Albaniju i "skopsku" Makedoniju, na istoku Jermeniju i Veliki Kurdistan i Izrael na jugu, uz dodatak Sirije kao poveznice[2].

Takođe pogledati[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Keyserlingk, Robert H., "Dimitri Kitsikis", pp. 125-130 in Royal Society of Canada, vol.52, Ottawa, 1999, 143 pages.
  2. 2.0 2.1 2.2 UPA Interview with Kitsikis (pristup. 25.7.2013.)
  3. D. Kitsikis, L'Empire ottoman, Paris, PUF, 1985, & D. Kicikis, "Osmanlijsko Carstvo", Beograd, Plato, 1998.

Spoljne veze[uredi - уреди]