Mihail Bakunjin

Izvor: Wikipedia
Mihail Aleksandrovič Bakunjin

Mihail Aleksandrovič Bakunjin (rus. 'Михаил Александрович Бакунин') (1814 - 1876) bio je poznati ruski revolucionar, i savremenik Karla Marksa. On spada među prve anarhističke filozofe i često se smatra "ocem modernog anarhizma".

Mladost[uredi - уреди]

Bakunjin je rođen 18. maja 1814. u aristokratskoj porodoci u selu Prjamuhino, u pokrajini Tver, severo-zapadno od Moskve. U četrnaestoj godini odlazi u Sankt Petersburg gde upisuje vojnu akademiju za artiljerce. Godine 1832 je prebačen u Rusku Kraljevsku Gardu i poslat u Litvaniju. Živeći u carskoj Rusiji, Bakunjin je brzo razvio snažnu mržnju prema nepravdi. 1835 u 22. godini života, napustio je vojsku, jer su mu smetale represivne metode primenjivane na lokalnom stanovništvu, i počeo se kretati u demokratskim krugovima. Postao je jako kritičan prema feudalizmu koji je tada bio zvanično društveno uređenje Rusije.

Nakon napuštanja vojske bio je prvo u Moskvi, a zatim u Sankt Petersburgu prevodeći na ruski dela autora kao što su Fihte i Hegel. 1842 je otputovao u Nemačku kako bi tamo proučavao Hegela, gde se upoznao sa vodećim mladim socijalistima Nemačke.

Odlazak u Pariz[uredi - уреди]

Kada se preselio u Pariz upoznao je Prudona, Marksa, Žorž Sanda i glavne predstavnike poljske emigracije. U tom stadijumu već je formulisao teoriju koja je videla slobodu kako se postiže opštim ustankom, povezanim sa nacionalnim revolucijama, a pogotovo oslobođenjem svih slovenskih naroda. NJegovo strasno propagiranje demokratije i anti-kolonijalizma učinilo ga je “javnim neprijateljem br. 1” u većini evropskih monarhija. 1848. bio je prognan iz Francuske zbog govora u kojem je podržavao nezavisnost Poljske. Iz Pariza je otišao u Švajcarsku gde se ostao da živi neko vreme, i bio aktivan u društvenim događanjima. NJegova strast za slobodom i jednakošću i njegove osude privilegija i nepravde učinile su ga izuzetno privlačnim za radikalni pokret tog vremena.

Sledeće godine Bakunjin je pohitao u Drezden gde je odigrao vodeću ulogu u Majskom ustanku. To je dovelo do njegovog hapšenja i izricanja smrtne kazne. Austro-ugarska monarhija ga je takođe želela, pa je ekstradiciran i ponovo osuđen na smrt. Ali pre nego što je dželat uspeo staviti omču oko njegovog vrata, Rusija je zatražila njegovo izručenje i sledećih šest godina proveo je utamničen bez suđenja u tvrđavi Petra i Pavla. Kada je pušten iz zatvora prognan je u Sibir.

Bekstvo iz Sibira[uredi - уреди]

1861. izveo je spektakularno bekstvo i vratio se u Evropu preko Japana, SAD-a (San Francisko) i kroz Panamski kanal. Sledeće tri godine posvetio se borbi za poljsku nezavisnost. Zatim je počeo da ponovno propituje svoje ideje. Da li bi nacionalna nezavisnost, sama po sebi, dovela da slobode za radni narod? Ovo pitanje ga je udaljilo od nacionalizma i usmerilo ka anarhizmu.

Prva Internacionala[uredi - уреди]

1868. se pridružio Međunarodnom Radničkom Udruženju (poznatom i kao Prva Internacionala), federaciji radikalnih i sindikalnih organizacija sa sekcijama u većini evropskih zemalja. Vrlo brzo njegove ideje su se razvile i postao je poznati pobornik anarhizma. Iako se slagao sa dobrim delom Marksove ekonomske teorije, odbijao je njegovu autoritarnu politiku i nastao je velika podela u Internacionali između anarhista i marxista.

Dok je Marks verovao da se socijalizam može izgraditi preuzimajući državu, Bakinjin tražio njeno uništenje i stvaranje novog društva zasnovanog na slobodnom udruživanju slobodnih radnika. Ovo je uskoro postala zvanična politika Internacionale u Italiji i Španiji, a njena popularnost je rasla i u Švajcarskoj, Belgiji i Francuskoj. Posle propalog pokušaja da poraze anarhističku ideju, Marks i njegovi sledbenici su pribegli kampanji kleveta i laži uperenih na Bakunjina.

Komitet sačinjen da bi se ispitale optužbe proglasio je Bakunjina krivim i većinskim glasanjem izbacio ga iz Internacionale. Švajcarska sekcija je sazvala sledeći kongres i tamo su optužbe proglašene lažnim. Međunarodna konferencija je Bakunjina oslobodila optužbe i nastavila sa prihvatanjem anarhističke pozicije odbijanja bilo kakve manjinske vlasti. Poraženi Marks i njegovi sledbenici preselili su Generalnu Skupštinu Internacionale u NJujork gde je ona izbledela do beznačajnosti. Ideje koje je razvio Bakunjin u poslednjoj deceniji svog života načinile su osnovu modernog anarhističkog pokreta.

Bakunjinovo nasleđe[uredi - уреди]

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Iscrpljen celoživotnom borbom, Bakunjin je umro u Švajcarskoj 1. jula 1876. NJegovo nasleđe je ogromno. Iako je pisao manifeste, članke i knjige on nikada nije završio nijedno krupnije delo. Kako je prvenstveno bio čovek od akcije, on bi ih prekidao, često bukvalno u sred rečenice, da bi odigrao svoju ulogu u borbama, štrajkovima i pobunama. Ono što je ostavio u nasleđe je zbirka fragmenata. Čak i takvi, njegovi spisi su puni uvida koji su relevantni danas kao što su bili u njegovo vreme.

Bakunjin je govorio da je vlada stredstvo pomoću kojeg manjina vlada većinom. Ukoliko “politička moć” znači koncentraciju autoriteta u rukama nekolicine, proglašavao je, ona mora biti ukinuta. Umesto nje mora se desiti “socijalna revolucija”, koja će se suprotstaviti postojećim odnosima među ljudima i predati vlast u ruke masama kroz njihovu sopstvenu federaciju dobrovoljnih organizacija. “Neophodno je potpuno i principijelno i u praksi ukinuti sve što se može nazvati politička moć, jer dok ima političke moći uvek će biti vladara i onih kojima se vlada, gospodara i robova, eksploatatora i eksploatisanih”.

Iako je shvatao da ideje i intelektualci imaju važnu ulogu u revoluciji, ulogu obrazovanja i artikulacije narodnih potreba i želja, on je izrekao opomenu. Upozorio ih je da ne pokušaju da uzmu vlast u svoje ruke i stvore “diktaturu proletarijata”. Misao da mala grupa ljudi, bez obzira koliko dobronamerna, može da izvrši državni udar za dobrobit većine bila je za njega “jeres protiv zdravog razuma”. Davno pre Ruske revolucije upozoravao je da bi nova klasa intelektualaca i polu-intelektualaca mogla pokušati da sedne u fotelje šefova i vlasnika, i liši radni narod njegove slobode.

On je 1873. sa velikom preciznošću prorekao da će pod marksističkom “diktaturom proletarijata” partijske vođe “uzeti uzda vlasti u čvrste ruke” i “podeliti mase u dve velike vojske- industrijsku i poljoprivrednu- pod direktnom komandom državnih inžinjera koji će sačinjavati novu privilegovanu naučnu i političku klasu”.