Kriptozoologija

Izvor: Wikipedia
Serija članaka na temu:

Zoologija

Animal diversity October 2007.jpg

Grane zoologije

AntrozoologijaApiologija
AraknologijaCetologija
KonkologijaEntomologija
EtologijaHerpetologija
IhtiologijaKriptozoologija
MalakologijaMamalogija
MirmekologijaNeuroetologija
OrnitologijaPlanktologija
PaleozoologijaPrimatologija

Poznati zoolozi

Georges CuvierCharles Darwin
William KirbyCarolus Linnaeus
Konrad LorenzThomas Say
Alfred Russel Wallaceviše...

Historija

Prije Darwina
Poslije Darwina

Kriptozoologija je pseudonauka koja proučava bića za koja se pretpostavlja da postoje, ali nisu zvanično klasifikovana (tzv. kriptidi).

Naziv kriptozoologije složenica je od tri reči: kriptos, što znači skriven; zoos, što znači životinjski; i logos, što znači nauka.

Kriptozoolozi se oslanjaju na povremene izveštaje očevidaca o čudnim bićima koja se razlikuju od poznatih i klasifikovanih životinja. Za ta bića koristi se izraz "Kriptidi", reč koju je u upotrebu uveo Džon Val 1983.

Opšti uvod[uredi - уреди]

Uvođenje novog termina "kriptozoologija" se često pripisuje zoologu Bernardu Hevelmansu (Bernard Heuvelmans). Međutim, u svojoj knjizi "U potrazi sa morskim zmijama", Hevelmans je uvođenje u upotrebu ovog izraza pripisao škotskom istraživaču i avanturisti Ajvanu T. Sandersonu.[1] Istražujući poreklo ove pseudonaučne discipline Hevelmans je u svom delu "U potrazi za nepoznatim životinjama", objavljenom 1955.god. kao njenog tvorca naveo Entonida Kornelijusa Udemansa (Anthonid Cornelis Oudemans)[2] i njegovu studiju "Velike morske zmije" iz 1892.god. Hevelmans smatra da kriptozoologija mora da ima naučnu osnovu, ali da njen istraživački pristup mora da bude otvorenog i interdisciplinarnog karaktera. On je takođe istakao da se posebna pažnja mora pokloniti lokalnim, urbanim i folklornim izvorima koji opisuju ova bića. Iako su uglavnom prepune raznih fantastičnih elemenata, narodne priče često sadrže sitne deliće istine i značajne informacije u vezi sa ovim stvorenjima.

Loren Koleman, moderni popularizator kriptozoologije je u svojoj knjizi "Tom Slik: Stvarni susreti u kriptozoologiji" hronološki obradio istoriju kriptozoologije i dao pregled najznačajnijih naučnika iz ove oblasti.[3]

Još jedna od značajnih knjiga koja se bavio kriptozoologijom je delo Vilija Leja, pod nazivom "Egzotična zoologija", objavljeno 1959.god. Iako je Lej bio poznatiji po svojim radovima na temu raketne tehnologije i srodnim temama, prošao je obuku iz paleontologije i napisao je veći broj knjiga o životinjama. Lejova zbirka "Egzotična zoologija" ima izvesnog značaja za kriptozoologiju zato što se u njoj obrađuju teme kao što je "Jeti", morske zmije i izumrli dinosaurusi. Prvo poglavlje knjige, pod nazivom "Mit" razmatra mogućnost da su opisi pojedinih legendarnih stvorenja, kao što su jednorozi ili kiklopi, možda zasnovani na stvarnim životinjama (tj. pogrešnim opisom životinja ili njihovih ostataka). Najrigoroznija naučna analiza kriptida može se naći u delima britanskog zoologa i kriptozoologa dr. Karla Šukera (Karl Shuker), koji je sredinom 80-tih godina 20. veka objavio 12 knjiga i više članaka na temu kriptozoologije.

Zvanična nauka i kriptozoologija[uredi - уреди]

"Kolosalni oktopod", olovka i tuš, autor Pijer Deni de Monfort, 1801. Delo je nastalo na osnovu opisa francuskih mornara čiji brod je, u blzini obale Angole, više puta napao Kraken.

Mnogi kriptozoolozi smatraju da kriptozoologija zaslužuje priznanje kao zvanična naučna disciplina – neki od njih su cenjeni naučnici iz različitih oblasti. Ipak, kriptozoologija nikada nije u potpunosti zvanično prihvaćena od strane naučne zajednice. Kriptozoologija se ne može studirati ni na jednom od svetskih univerziteta. Neki kriptozoolozi poistovećuju svoje naučne metode sa metodama rigoroznijih naučnih disciplina kao što je zoologija ili antropologija – ipak, kriptozoologija se često smatra pseudonaukom od strane zoologa i biologa.

Najveće kritike zvanične nauke upućene su kriptozoolozima koji zastupaju postojanje "čuvenih" mega-fauna kriptida (kao što su bigfut, jeti ili čudovište iz Loh Nesa), čije postojanje nauka još nije dokazala. Istoričar Majk Deš[4] primetio je da malo naučnika spori postojanje hiljada nepoznatih životinjskih vrsta, naročito kičmenjaka, koje još nisu otkrivene. Ipak, većina kriptozoologa ne pokazuje interesovanje za proučavanje i katalogizaciju novootkrivenih vrsta mrava ili buba. Prema Dašu, napori kriptozoologa uglavnom su usmereni ka otkrivanju "neuhvatljivih" stvorenja koja već više decenija uspešno izbegavaju napore naučne zajednice sa ciljem potvrde njihovog postojanja i koje su, štaviše, okarakterisane od strane zvanične nauke kao vrste za koje je malo verovatno da će ostati neotkrivene. Skeptici u naučnim krugovima zastupaju stav da kriptidi kao što je Bigfut, ne samo da moraju namerno da izbegavaju kontakt sa ljudskom vrstom kako bi izbegli detekciju, već da bi njihova brojnost, u cilju dalje reprodukcije, morala da se meri stotinama jedinki, što bi olakšalo mogućnost njihovog otkrivanja. [5]. Uprkos izveštajima o viđenjima kriptida širom sveta i uprkos značajnoj veličini ovih stvorenja, do danas nije pribavljen ni jedan neosporan dokaz (npr. živi ili mrtvi primerak) koji potvrđuje njihovo postojanje.

Skeptici takođe ističu[6] da bi legendarna "jezerska čudovišta" za koja se veruje da su praistorijski reptili, morala da žive neopaženo u jezerima čija voda je toliko hladna da u njima nije moguć opstanak ni jedne poznate vrste morskih gmizavaca – i to na tako malom staništu koje zbog malog prostora i siromašnih izvora hrane ne može da podržava značajniju populaciju. Morske životinje sa plućima kao kod sisara i pleziosaurus morale bi da izranjaju na površinu vode kako bi udahnule vazduh, zbog čega je teško poverovati da su do danas ostale neotkrivene.

Ipak, kriptozoolozi ističu da je dobar deo planete još uvek neistražen, a naročito podmorje, zbog čega smatraju da najverovatniji izgled da steknu zvanično naučno priznanje imaju njihove teorije koje se odnose na postojanje neotkrivenih morskih vrsta. Radeći tablicu verovatnoće otkrića novih stvorenja, Pakston[7] je ustanovio da najmanje 47 velikih okeanskih vrsta još uvek nije otkriveno. Poslednja skorašnja otkrića megamut ajkule i Coelacanth govore u prilog tvrdnje da pojedine velike morske vrste još uvek uspešno izbegavaju detekciju.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Heuvelmans, Bernard. In the Wake of the Sea-Serpents. New York: Hill and Wang, 1968.
  2. *Heuvelmans, Bernard. On The Track Of Unknown Animals. :-(New York: Hill and Wang, 1959.
  3. Coleman, Loren. Tom Slick: True Life Encounters in Cryptozoology. Fresno, California: Craven Street Books/Linden Press, 2002.
  4. Dash, Mike, Borderlands: The Ultimate Exploration of the Unknown, Overlook Press, 2000
  5. http://home.clara.net/rfthomas/news/bfhunting.html
  6. Sjögren, Bengt, Berömda vidunder, Settern, 1980, ISBN 91-7586-023-6 ((sv))
  7. Paxton, C. G. M. 1998. A cumulative species description curve for large open water marine animals. Journal of the Marine Biologists Association, U.K. 78, 1389-1391.

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]