Pseudonauka

Izvor: Wikipedia

Pseudonauka ili pseudoznanost obuhvata delatnost koja pokušava da se uvuče pod plašt istinske nauke kopirajući njene postupke, ali ne dostiže standarde kakvi se praktikuju u legitimnim poljima koje pokušava da imitira. Pseudonauka ne ceni debate i kritike i retko pokazuje intelektualnu čvrstinu i istinski progres. Objašnjenja pseudonauke obično protivureče dobro zasnovanom naučnom znanju i njeni sopstveni nalazi retko, ako ikada, izdržavaju kritičko preispitivanje od strane kompetentnih kritičara.

Najčešće se radi o slabom poznavanju prave prirode pojava (“argument iz neznanja") i o popunjavanju praznina za koje savremena nauka još nije uspela da nađe valjane odgovore (“Bog je u pukotinama") što sve najbolje sažima parafraza Paulijeve misli - pseudonauka je delatnost koja “nije čak ni pogrešna”.

Pseudo-nauka je metoda za opravdavanje, odbranu i očuvanje grešaka. Nauka i pseudonauka imaju sasvim suprotan pristup u posmatranju prirode. Pseudonauka se ponekad zove i patološka nauka, mada bi, kada bi trebalo, među njima mogla da se povuče jasna granica.

Termin pseudonauka uveden je najverovatnije 1843[1] kao kombinacija grčke reči pseudo (lažni) i nauka (znanje). Naziv ima negativnu konotaciju i zbog toga ga oni na koje se to odnosi odbacuju[2]

Simptomi patološke nauke[uredi - уреди]

Langmjur[3] je godine 1953. uveo pojam patološke nauke da bi se obračunao sa istraživanjima koja se sprovode po naučnoj metodi ali koja su iskrivljena ličnim predrasudama. Najpoznatiji primeri su N-zraci, polivoda, hladna fuzija, homeopatija, memorija vode...

Prema Langmiru patološku nauku je najlakše prepoznati po sledećim simptomima:

  • Najveći efekat koji je opažen proizveden je agensom čiji se intenzitet jedva može detektovati, a veličina efekta je u osnovi nezavisna od intenziteta uzroka.
  • Efekat je veličine koja je uvek na granici detekcije ili je neophodan ogroman broj merenja zbog vrlo malog statističkog značaja rezultata.
  • Sugerišu se teorije van paradigme polja.
  • Od kritike se brani obašnjenjima smišljenim u datom momentu.
  • Odnos pobornika i kritičara prvo raste a onda postepeno pada do zaborava.

Dodatak simptomima patološke nauke[uredi - уреди]

Patološka nauka ne popušta ni do današnjih dana pa je N. Turo, profesor hemije na Kolumbija univerzitetu dodao nove deskriptore koje Langmir nije pomenuo.

  • Značajan rezultat je specifičan za specijalni sistem.
  • U otkriće su umešane specijalne tehnike ili aparati.
  • Otkriće zahteva fantastično odstupanje od paradigme koja potpuno određuje rezultate u svim uporedljivim sistemima, uključujući i one koje su autori ranije dobili.

Nicholas J. Turro, profesor hemije, Columbia University

Problem demarkacije[uredi - уреди]

Tvrdnja ili sistem tvrdnji, da bi se mogao smatrati naučnim, mora biti u stanju da protivureči mogućim ili zamišljenim posmatranjima.[4]

Karl Poper, 1962 Nauka, pseudonauka i, falsifikacija[5]

Nauka i pseudonauka imaju sasvim suprotan pristup[uredi - уреди]

Pseudonauka:

  • ravnodušna je prema činjenicama.
  • "istraživanje" je neizbežno traljavo.
  • počinje hipotezom – obično emocionalno privlačnom i spektakularno neverovatnom – i onda traži samo dokaze koji joj idu u prilog.
  • ignoriše dokaze koji joj protivureče.
  • ravnodušna je prema kriterijumima valjanog dokaza.
  • oslanja se na subjektivno potvrđivanje.
  • više zavisi od proizvoljnih socijalnih konvencija nego od nepromenljivih pravila prirode.
  • uvek se može svesti na apsurd ako se sprovodi dosledno do kraja.
  • uvek izbegava da se podvrgne značajnom testu.
  • često protivureči samoj sebi čak unutar sopstvenih okvira.
  • namerno pravi misterije i kada ih nema, ispuštanjem kritičnih podataka i važnih detalja.
  • ne napreduje.
  • pokušava da bude ubedljiva retorikom, propagandom i izvrtanjem umesto valjanim dokazima (kojih zapravo ni nema).
  • vodi raspravu iz neznanja, dakle, iz elementarne zablude.
  • vodi raspravu iz navodnih izuzetaka, grešaka, anomalija, čudnih događaja i sumnjivih tvrdnji – umesto iz dobro poznatih pravilnosti prirode.
  • oslanja se na lažne autoritete, emocije, osećanja ili nepoverenje u proverene činjenice.
  • iznosi neobične tvrdnje i fantastične teorije koje protivureče svemu što je poznato o prirodi.
  • izmišlja sopstveni rečnik u kojem mnogi pojmovi nisu jasno definisani a neki nisu definisani uopšte.
  • oslanja se na naučnu metodologiju istovremeno ospravajući njenu ispravnost.

Razlike između nauke i pseudonauke[uredi - уреди]

Nauka Pseudonauka
Rezultati se objavljuju prvenstveno u naučnim časopisima koji se recenziraju od strane drugih eksperata i koji održavaju striktne standarde poštenja i tačnosti. Literatura je namenjena širokoj javnosti. Nema recenzije, nema provere, nema nikakvih zahteva u pogledu tačnosti i preciznosti.
Zahtevaju se reproduktivni rezultati; eksperimenti moraju biti detaljno opisani tako da mogu biti ponovljeni ili popravljeni. Rezultati ne mogu biti reprodukovani ili provereni. Ispitivanja, ako ih uopšte ima, su uvek maglovito opisana te je nemoguće utvrditi šta je urađeno ili kako je to urađeno.
Greške se traže i detaljno ispituju jer pogrešne teorije često mogu da daju ispravno predviđanje slučajno. Međutim, ispravna teorija ne pravi pogrešna predviđanja. Greške se ignorišu, opravdavaju, kriju, laže se o njima, odbacuju, objašnjavaju, racionalizuju, zaboravljaju, ukratko, izbegavaju se po svaku cenu.
Tokom vremena, sve se više saznaje o ispitivanom fizičkom procesu. Fizički proces se nikada ne ispituje niti traži. Tokom vremena nema progresa i ništa konkretno ne može da se nauči.
Uverava privođenjem dokaza, argumentima zasnovanim na logičkom ili matematičkom razmatranju, najbolje što dostupni podaci dopuštaju. Kada novi dokaz protivureči starim zamislima, one se napuštaju. Ubeđuje oslanjanjem na veru i verovanje. Pseudonauka ima vrlo jak kvazi-religiozni karakter: pokušava da preobrati a ne da uveri. Treba joj verovati uprkos činjenicama a ne zahvaljujući njima. Prvobitna zamisao se nikada ne napušta, bez obzira na činjenice.
Ne podržava i ne prodaje neproverene postupke i proizvode. Najčešće glavni izvor prihoda je prodaja problematičnih proizvoda (knjige, kursevi, dijete, vitamini) i/ili pseudonaučne usluge (horoskopi, čitanje karaktera, spiritualne poruke, proricanje sudbine).

Znakovi prepoznavanja pseudonauke[uredi - уреди]

Robert Park, profesor fizike Univerziteta u Merilendu, je dao neke karakteristične osobine za prepoznavanje pseudonauke:

  • Otkriće se saopštava direktno javnosti.
  • Pronalazač tvrdi da naučna hijerarhija pokušava da spreči njegovo otkriće.
  • Naučni efekt je uvek na samom pragu detekcije.
  • Dokazi za pronalazak su anegdotski.
  • Pronalazač opravdava verovanje zato što je ovo preživelo stoleća.
  • Pronalazač radi u izolaciji.
  • Pronalazač mora da predloži novi zakon prirode da objasni otkriće.[6]

Primeri pseudonauke[uredi - уреди]

Svaku nauku prati serija sopstvenih pseudonauka.

Biologija:

Hemija:

Fizika:

Medicina:

Psihologija:

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]


Literatura[uredi - уреди]

  1. Magendie, F. (1843). An Elementary Treatise on Human Physiology. 5th Ed. Tr. John Revere. New York: Harper, p. 150. Magendie refers to phrenology as "a pseudo-science of the present day" (note the hyphen).
  2. Still, A. & Dryden, W., "The Social Psychology of "Pseudoscience": A Brief History", Journal for the Theory of Social Behaviour, Vol.34, No.3, (September 2004), pp.265-290.
  3. Irving Langmjur (transcribed and ed., Robert N. Hall). Pathological science. Physics Today 42 (Oct. 1989): 44.
  4. Popper, Karl, "Science, Conjectures and Refutations" (orig. 1963), in Cover, J.A., Curd, Martin (Eds, 1998) Philosophy of Science: The Central Issues, 3-10.
  5. Karl Popper: Science, Pseudo-Science, and Falsifiability. Conjectures and Refutations (1962)
  6. Robert L. Park,Voodoo Science: The Road from Foolishness to Fraud, Oxford University Press, 2001. ISBN 0-19-514710-3.