Inkvizicija

Izvor: Wikipedia
Inkvizicija muči osumnjičenog.
Inkvizicija spaljuje osobe proglašene hereticima.

Inkvizicija (lat. inquisitio - istraživanje) je bila ustanova Rimokatoličke crkve čiji je zadatak bio da pronalazi, zatvara, optužuje, isleđuje, sudi i kažnjava ljude proglašene hereticima. U najširem smislu inkvizicija znači svaki onaj pravosudni organ koji u sebi objedinjuje istražnu i sudsku funkciju. (V. inkvizitorni postupak.)

Inkvizicija je postojala od 12. stoljeća do Napoleonskih ratova u 19. veku. Prvo su papa Lucije III. i car Fridrik I. Barbarossa 1184. osnovali tzv. Biskupsku inkviziciju, kojom daju ovlasti biskupima da imenuju svećenika-inkvizitora koji će voditi postupke protiv "heretika". Potom je papa Grgur IX osnovao univerzalnu Papsku Inkviziciju u periodu 12311233. godine, kao specijalni sud za iskorenjivanje jeresi. Sveta Inkvizicija, jedna od najsurovijih institucija u istoriji državne represije, je osnovana da bi ugušila jeretičke pokrete bezemljaškog proletarijata.[1] Godine 1252, papa Inoćentije IV je, uz saglasnost vodećih teologa tog vremena, odobrio mučenje jeretika.[1]

Od svih inkvizicija najpoznatija i najzloglasnija je Španska inkvizicija, osnovana 1478. godine radi obračuna sa Židovima, muslimanima i kršćanskim "hereticima" nakon reconquiste.

Andre Voše smatra da je tajna „uspeha“ Inkvizicije bila u njenoj proceduri. Hapšenje osumnjičenih se izvodilo u krajnjoj tajnosti. Progon se u početku sastojao iz upada na jeretičke skupove, u saradnji sa javnim vlastima. Kasnije, kada su valdenzi i katari već bili potisnuti u ilegalu, osumnjičeni su bili izvođeni pred sud bez objašnjenja za njihovo privođenje. Ista tajnost je odlikovala i proces ispitivanja. Optuženima nije saopštavano zbog čega su optuženi, a onima koji bi uspeli da ospore optužnicu bilo je dopušteno da ostanu anonimni. Osumnjičeni bi bili oslobođeni ako bi potkazali svoje saučesnike i obećali da će ćutati o svom priznanju. Uhapšeni jeretici tako nisu mogli da znaju da li ih je odao neko iz njihove zajednice.[1]

Italo Mereu ukazuje da je delovanje rimske Inkvizicije ostavilo duboke ožiljke u istoriji evropske kulture, tako što je stvorilo klimu netolerancije i institucionalne sumnjičavosti, koja je nastavila da nagriza legalni sistem sve do naših dana. Nasleđe Inkvizicije je kultura podozrenja, koja počiva na anonimnim optužbama i preventivnim hapšenjima i u kojoj se osumnjičeni tretiraju kao da je njihova krivica već dokazana.[1]

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]