Ikonopis

Izvor: Wikipedia
Datoteka:Svnikola.gif
sv. Nikola, jajčana tempera na drvetu ,ikona novijeg datuma.
Hrist i sveti Mina, koptska ikona iz 6. veka.
Gavrilo, "anđeo zlatne kose", ruska ikona iz 12. veka.
Barokna freska iz pravoslavne crkve u Viljnusu

Ikonopis (ili ikonopisanje) je posebna slikarska tehnika koju neguje hrišćanska crkva (naročito Pravoslavna).

Koreni su joj u ranom hrišćanstvu ali se vremenom uobličavala sve dok nije stekla konačni oblik (i vrhunac) u doba srednjovekovne Vizantije. Razlikujemo ikonopisanje (slikanje ikona na dasci) i freskopisanje (slikanje ikona - fresaka na zidu).

Pravila[uredi - уреди]

U Pravoslavnoj Crkvi naročito je raširen i razvijen kult ikona, i mada ikone spadaju u kult i drugih konfesija, pravoslavlje je najfinije i najdetaljnije razvilo ikonopis tako da sva pravila i načini ikonopisa, dole napisana, karakteristična su za Pravoslavnu Crkvu. U drugim konfesijama koje poštuju ikonu ova pravila ne moraju biti poštovana (primer je Rimokatolička crkva u kojoj nije detaljno preciziran i dogmatski određen način slikanja ikona). U Pravoslavnoj Crkvi postoje određeni kanoni (pravila) ikonopisanja kojih se pridržava svaki ikonopisac.[1] Pravila nisu zvanično propisana već se prenose generacijama sa majstora na učenika. Osnovno nepisano pravilo je da se ikona radi po obrascu (predložku) neke starije ikone (koja je opšte prihvećeni obrazac). Slikanje ikona naravno ne mora uvek biti po predlošku,već po opisu iz npr."Ohridskog prologa"ili i samog SVETOG PISMA,ali to naravno zavisi od veštine, znanja i obrazovanja samog umetnika.

Simbolika[uredi - уреди]

Ikona je puna simbola koji na vizuelni način predtavljaju učenje Crkve. Neki od ovih simbola su:

  • Crveno-plava odežda Isusa Hrista - označava bogočovečansku prirodu Hristovu (crvena označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode). Kod Presvete Bogorodice su boje obrnute: ona je čovek (plava) koja je obožena (crvena).[2]
  • Zlato kao materijal je simbol Istine jer je i zlato kao i Istina uvek isto, nikada se ne menja (Reč "istina" je nastala od reči "isto"). Sijanje zlata sibolizuje Božiju nestvorenu Svetlost.
  • Na pravoslavnim ikonama svetlost ima bitan značaj. Svetlost kojom sijaju lica i telo svetitelja nije ovozemaljska već "božanska svetlost". Pošto ova svetlost nije prirodna ne baca senku niti ima odrđeni pravac iz kojeg dolazi. Bele je boje sa mestimičnim plavičastim odsjajem.

Ikona ne teži da prikaže događaj slikarski realistično već teži da pronikne u dublji smisao događaja koji prikazuje. Često se na ikonama prikazuju dva događaja koja su se desila u dva različita vremenka trenutka ili u istom trenutku ali na udaljenim mestima. Takođe se na ikoni jedna ličnost može pojaviti i više puta. Tako, na jednoj ikoni Jovan Krstitelj drži sopstvenu odsečenu glavu.

Karakteristike[uredi - уреди]

Ikonopis karakterišu sledeće osobenosti:

  • Na ikoni nema pravilne perspektive, odnosno na ikonama je prisutna "obrnuta perspektiva", po kojoj lica ili predmeti u prvom planu mogu po razmerama biti manji od onih iza njih. Ovo se objašnjava time što na ikonama najznačajniji likovi uvek imaju najveću veličinu.
  • Predstava može da prikazuje lik više puta na različitim mestima i u različito vreme.
  • Likovi se prikazuju u karakterističnim pozama i odeći u skladu sa ikonografskom tradicijom.
  • Svetitelji i druge ličnosti se, po pravilu, prikazuju kao simboli, bez individualizacije.

Škole i stilovi[uredi - уреди]

Vizantijski stil[uredi - уреди]

Autentičan stil u ikonopisu jeste ono što se naziva „vizantijski ikonopis“. On je izraz učenja Pravoslavne crkve.

Koptski stil[uredi - уреди]

Tokom istorije koptska crkva je veoma razvila koptsku umetnost ikonopisanja po kojoj je postala čuvena u svetu.

Ruski stil[uredi - уреди]

Ruski ikonopis je klasični vizantijski sa elementima ruske narodne umetnosti. Najpoznatiji ruski ikonopisac Andrej Rubljov slikao je klasičnim vizantijskim stilom.

Barokni stil[uredi - уреди]

U nekim pravoslavnim crkvama, uključujući SPC, postoji tradicija „baroknog ikonopisa“ (crkve i manastiri u Vojvodini). Postoje i razne ikone mešovitog stila karakteristične za 17. i 18. vek.

Novi stilovi[uredi - уреди]

Danas se pojavljuju i drugi stilovi. Klasičan primer novina u ikonopisu je grčki ikonopisac sveštenik Stamatis Skliris. Postoje oprečna mišljenja o novinama u ikonopisu. Dok jedni odbacuju ove novine kao strane pravoslavlju, drugi ih odobrovoljavaju kao prirodni razvoj jedne umetnosti.

Tehnika izrade[uredi - уреди]

Učenica vežba na papiru

Pribor[uredi - уреди]

Ikonopisac koristi četke za nanošenje podloge, brusni papir za ravnanje podloge, pribor za pozlatu, štap, štafelaj, slikarske četkice, pribor za spravljanje boje (razne tacnice, posudice i kašičice), olovku i šestar.

U pribor za pozlatu spadaju ahatne glačalice,pozlatarsko jastuče,pozlatarski nož i čekica za zlato. Pozlatarsko jastuče je parče daske obloženo vatom i preko nje kožom.Služi da se na njemu seče zlato pozlatarskim nožem. Pozlatarska četkica služi za prenos zlata sa jastučeta do ikone jer je zlatni listić suviše tanak da bi se smeo dodirivati prstima.

Štap je specifični alat ikonopisca. Služi kao oslonac ruke pri povlačenju poteza. Bez njega bi bilo moguće izvesti tako precizne poteze slikarskom četkicom.

Slojevi[uredi - уреди]

Slojevi ikone

Svaka slika se sastoji obavezno iz nosioca i bojenog sloja a neke slike pored ova dva osnovna sloja imaju još i podlogu, pozlatu (kod ikona) i zaštitni lak sloj. Ikona se sastoji iz sledećih slojeva:

  • nosioc ikone - daska
  • gaza - služi kao armatura podloge
  • podloga od krede i tutkala
  • šelak - nanosi se na mestima pozlate kao izolacija
  • mikstion - lepak za zlato
  • zlato
  • bojeni sloj
  • lak

Nosilac[uredi - уреди]

Pravilno sečenje daske za ikone
Velika daska za ikone

Svaka slika se sastoji od nosioca (koji je ponekad i podloga), podloge i bojenog sloja. Pored ovog slike često imaju i zaštitni sloj -lak a ikone imaju i sloj zlata.

Nosilac ikone je drvena daska najčešće od lipovog drveta, mada se sreću i daske od drugih vrsta drveta. Daščice treba da su suve i bez čvorova. Značajno je na koji način se seku iz debla. Ako su isečene tako da godovi daščice budu u pravcu debljine daske krivljenje će biti minimalno. Daska se sastavlja iz nekoliko (najčešće tri) manje daščice koje se bočno spajaju lepljenjem a sa zadnje strane uglavljenim kušacima.

Podloga[uredi - уреди]

Na drvenu dasku nije zgodno slikati pa je neophodno naneti podlogu.Tradicionalna podloga đeso se izrađuje od krede (ili posebno pripremljenog gipsa) i tutkala (želatina). Tutkalo je lepak životinjskog porekla a najbolji je od zečijih kostiju. U novije vreme koristi se i podloga na bazi akrilika. Podloga se nanosi četkom u više slojeva ili ređe lopaticom. Nakon sušenja ravna se i glača brusnim papirom.

Pozlata[uredi - уреди]

Ikona se pozlaćuje na dva načina. Prvi je novijeg datuma i naziva se "pozlata mikstionom" ili "uljana pozlata". Zlatni lisići se lepe na prethodno pripremljenu površinu premazanu mikstionom - lepkom na bazi konopljinog ulja. Drugi način je starijeg datuma i naziva se "vodena pozlata" ili "pozlata bolusom" gde se zlatni listići nanose na bolus (vrsta gline) koji se prethodno vlaže rakijom ili vodkom. Zalepljeni listić se glača ahatnim glačalicama. Ovakva pozlata je trajnija i više se ceni ali je postupak pozlate mnogo teži.

Boja[uredi - уреди]

Za slikanje ikona se koristi jajčana tempera - slikarska boja gde je vezivo žumance kokošijeg jajeta. Slikanje bojama spravljenim od žumaceta je vrlo staro. Skoro sve ikone srednjeg veka slikane su jajčanom temperom. Jajčana tempera je vrlo postojana što je glavi razlog da su ikone stare i hiljadu godina danas u dobrom stanju. Jajčana tempera se sastoji iz dva dela: veziva i pigmenta. Pigment je prašak mineralnog ili sintetičkog porekla koji slikarskoj boji daje određenu obojenost. Vezivo (u ovom slučaju žumance) je materija koja služi da slepi čestice pigmenta. Jajčana tempera može u hladnjaku stajati oko nedelju dana. Postpak spravljanja jajčane tempere je sledeći:

Pigmenti
  1. Razdvoji se žumace od belanceta. Iz žumaca se pažljivo izdvoji sadržaj dok se opna baca
  2. Žumancu se doda zapreminski jednaka količina vode
  3. Pigment se pomeša sa malom količinom žumanceta da se dobije gustina paste.Ovakva pasta se riba staklenim ili mermernim ribačem na mermernoj ploči da bi se razbile grudvice.
  4. Nakon ribanja pigmentu se doda još žumanceta u približnom zapreminskom odnosu 1:1
  5. Može da se doda par kapi sirćeta radi konzervacije
  6. Boja se prespe u drugu posudicu da bi se taloženjem odstranile grudvice.

U srednjem veku koristili su se prirodni pigmenti najčešće mineralnog porekla: razne nijanse žute, crvene, oker i braon zemlje. Kao crni pigmet koristili su se uprašeni ugljenisani štapići vinove loze (slonove kosti ili bukovog drveta). Još u srednjem veku bilo je poznato dobijane veštačkih pigmata: olovne bele i cinobera. Danas se koriste uglavnom sintetički pigmeti mada su u upotrebi i neki prirodni pigmeti najčešće zemljani oker i crna od vinove loze. Nekada se pigment ručno usitnjavo i uprašivao dok se danas kupuje već fabrički pripremljen.

Podslikavanje je nanošenje osnovne boje na koju se kasnije dodaju svetlost senke i detalji. Podslikavanje se vrši u više providnih slojeva koji se nanose ravnom četkicom tako da se novi sloj nanosi na prethodno osušeni sloj. Pošto se slika akrilnim bojama odnosno jajčanom temperom prethodni slojevi se ne "razmazuju".

U donjem primeru podslikava se lice Bogorodice. Ono se vrši bojom koja se kreće od nijansi braon do nijansi maslinasto zelene. Pre nanošenja boje uradi se crtež olovkom (1. sloj) pa crtež bojom (2. sloj). Pošto se nanošenje boje završi (slojevi 3-6) crtež koji se providi kroz slojeve boje ponovo se iscrtava (sloj 7).

Zaštita[uredi - уреди]

Ikone se lakiraju radi zaštite od mehaničkog oštećena, uticaja vlage i kiseonika. Ikone su se u prošlosti lakirale najčešće olifom - zgusnutim uljem sa dodatkom raznih prirodnih smola. Olifa se dobijala ili dugim izlaganjem ulja visokoj temperaturi u peći ili izlaganjem suncu leti. Danas se koriste razni lakovi. Lakovi na bazi ulja se izbegavaju zbog loše osobine da vremenom tamne. Najčešće se koristi Damar lak - prirodna smola rastvorena u prirodnom terpentinu ili neki lak na bazi sintetičkih smola kao što je akrilni lak. Lak može da se nanosi četkom ili prskanjem.

Napomene[uredi - уреди]

  1. Dušan Komluški. Srednjovekovni manastiri i crkve u Srbiji. Službeni glasnik (ISBN 86-7549-344-4)
  2. Danilo Krstić, Teologija o bojama

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]