Fonem

Izvor: Wikipedia

U ljudskom jeziku, fonem je najmanja jedinica govora koja je bitna za značenje. Fonemi nisu sami fizički segmenti , već njihove apstrakcije. Fonemi se obično beleže unutar kosih crta (npr. /t/).

Fonem može uključivati donekle različite zvukove ili alofone. Npr. u engleskom se p u rečima pin i spin različito izgovara.

Uobičajeni test, da ustanovimo da li dva alofona pripadaju istom fonemu, je traženje minimalnog para: reči koje se razlikuju samo za jedan fonem kojeg proučavamo.

Glavna razlikovna obeležja ili distinktivna obeležja fonema su:

  • zvučnost, bezvučnost;
  • mekoća, tvrdoća;
  • artikulacione osobine.

Alofon je varijanta redukovane foneme ili glasa u čijoj artikulaciji nisu izražena sva svojstva u dovoljnoj meri.

Glas može da ima inicijalnu poziciju ako je na početku reči, medijalnu ako je u sredini i finalnu ako je na kraju reči.

Obično je finalna pozicija nepovoljnija od inicijalne a medijalna pozicija zavisi od susednog glasa tj od fonološkog okruženja glasa (misli se na suglasnik). Npr. fonema n u reci banka ima nepovoljnu poziciju u odnosu na istu fonemu u odnosu na reci Dana.

U reči banka n ima velarni karakter (artikulacija je pomerena ka velarnom nepcu zbog glasa koji sledi - K), a u reči Dana ima čist nazalni karakter. Zvučni suglasnici delimično gube zvučnost kada se nađu na kraju reči, taj proces se zove obezvučenje ili desonorizacija.


Vidi još[uredi - уреди]