Atahualpa

Izvor: Wikipedia

Ataualpa (šp. Atahualpa; Šablon:Jez-keč, što na kečua jeziku znači „petao“[1][2] ) je bio trienaesti vladar Inka i mada su Španci nakon njegove smrti imenovali njegove naslednike, smatra se poslednjim carem Inka. Rodio se 1500.[3] godine ali mesto njegovog rođenja je nepoznato.

Kada se njegov brat, dvanaesti Inka, Uaskar, krunisao u Kusku, bio je zabrinut za svog mlađeg brata i njegov afinitet prema vojsci, pa ga je pozvao da dođe u Kusko. Ataualpini savetnici, vojskovođe, savetovali su mu da ne ide, jer ga je tamo, kako su oni tvrdili, čekala sigurna smrt.Ataualpa je poverovao svojim generalima i organizovao vojsku severnog dela carstva i preoglasio se carem Inka u Kitu. Tako je počeo građanski rat Inka.[4]

Uspeo je da pobedi Uaskara 1532. godine na Kipajapanu, pored Kuska, i nakon toga, proglasio se "Inkom", ili carem. Onda se uputio u Kahamarku kako bi upoznao i zarobio španske osvajače. Atahualpa je imao sa sobom nekih 70.000 d 200.000 ljudi, dok je Španaca bilo jedva 150. Međutim, nakon munjevitog i neočekivanog napada konkistadora Fransiska Pizara, pao je u špansko zarobljeništvo. U zatvoru je zadržao neke privilegije: naime mogao je da upravlja carstvom, naučio je da piše i čita, a takođe se sprijateljio sa Pizarom. Nakon nekoliko meseci, osuđen je zbog izdaje, skrivanja blaga, zavereništva protiv španske krune i ubistva Huaskara. Kao otkup, morao je da sakupi dve sobe pune srebra i zlata, kao i da da svoju rođaku Kučirimaj Okljo koja je dovedena iz Kuska, Pizaru kao ljubavnicu. Iako je ispunio sve uslove, ipak je na kraju bio pogubljen.[5]

Odabrao je smrt vešanjem, nakon što je bio kršten kao hrišćanin. Druga mogućnost koja mu se nudila bila je da ga spale na lomači ako ne bi pristao da se krsti.

Literatura[uredi - уреди]

  • Espinoza Soriano, Waldemar (1986). Destrucción del Imperio de los incas. Cuarta edición, Lima: Amaru editores S.A..
  • Espinoza Soriano, Waldemar (1997). Los Incas. Tercera edición, Lima: Amaru Editores.
  • Julio R. Villanueva Sotomayor (2002). El Perú en los tiempos modernos. Lima: Empresa periodística Nacional S.A.
  • Guamán Poma de Ayala (1998). Nueva crónica y buen gobierno (antología). Lima: Editorial Horizonte. ISBN 9972-699-08-0.
  • Rostworowski de Diez Canseco, María (2002). Historia del Tawantinsuyu. FIMART S.A.C. ISBN 9972-51-029-8.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Wilhem F. H. Adelaar: The Languages of the Andes, Cambridge University Press, 2004, ISBN 978-0-521-36275-7, p. 5.
  2. Nordenskiöld, 1922: Kaže da je petao bio nepoznata ptica u južnoj prekolumbovskoj Americi. U Brazil je prvi put donesena 1500. godine i njeno gajenje se vrlo brzo proširilo po celom zapadnom delu Južne Amerike. Ipak ne zna se tačno zato je poslednji Inka dobio ovo ime.
  3. http://www.explored.com.ec/ecuador/tradicio/hombres.htm Ecuador: Hombres notables, pristupljeno 25. februar 2008.
  4. María Rostworowski, Historia del Tawantinsuyu, pág. 174–175
  5. El último inca. Pristupljeno 25. februara 2008.