Izvorni kod stranice Vreme

{{other uses}}
{{redirect|Vrijeme}}

[[Datoteka:Wooden hourglass 3.jpg|mini|desno|Protok peska u [[peščani časovnik|peščaniku]] određuje protok vremena i predstavlja [[sadašnjost]] između [[prošlost]]i i [[budućnost]]i.]]

'''Vreme''' ([[ekavski izgovor|ek.]]) ili '''vrijeme''' ([[ijekavski izgovor|ijek.]]) se obično shvata kao trajan neprekidan sled događaja koji se odvijaju u nepovratnom smeru od [[prošlost]]i, kroz [[sadašnjost]] ka [[budućnost]]i.<ref>{{cite web |url=http://oxforddictionaries.com/definition/time |title=Oxford Dictionaries:Time |quote=the indefinite continued progress of existence and events in the past, present, and future regarded as a whole |year=2011 |publisher=Oxford University Press |accessdate=18. 12. 2011 |archive-date=2012-07-04 |archive-url=https://web.archive.org/web/20120704084938/http://oxforddictionaries.com/definition/time |dead-url=yes }}</ref><ref>{{Cite journal|url=http://ahdictionary.com/word/search.html?q=time | title = Time | work=The American Heritage Dictionary of the English Language | edition=Fourth | publisher=Houghton Mifflin Company |year=2011| quote=A nonspatial continuum in which events occur in apparently irreversible succession from the past through the present to the future. {{inconsistent citations}}}}</ref>
Vreme je jedan od osnovnih pojmova u [[filozofija|filozofiji]], [[nauka|nauci]], [[religija|religiji]] i [[umetnost]]i. Vreme se često opisuje kao linearni [[kontinuum (matematika)|kontinuum]], nepovratni sled koji se proteže prema nazad (u [[prošlost]]) i prema napred (u [[budućnost]]). Zavisno od teorijskog okvira, ovaj sled se shvata kao [[beskonačnost|beskonačan]] ili kao [[konačnost|konačan]].

U [[fizika|fizici]], vreme je jedna od osnovnih [[Fizička veličina|fizičkih veličina]], koja se određuje pomoću kretanja [[Nebesko telo|nebeskih tela]]. U savremenoj fizici, vreme je deo kontinuuma [[prostor-vreme]]. U [[filozofija|filozofiji]], vreme je dimenzija sleda [[biće|bića]] jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja, za razliku od [[prostor]]a kao dimenzije koja omogućuje opstanak bića jednoga pored drugog.<ref name="Filozofijski rečnik">''vrijeme'', Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref> U mnogim [[religija]]ma postoji podela na apsolutno (večno, vanvremeno) i relativno (samerljivo, empirijsko, astronomsko) vreme. Ova dva vremena paralelno teku; ponekad se može izaći iz samerljivog i uključiti u vanvremeno, kao tokom [[Meditacija|meditativnog]] procesa.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

Neke druge kulture vreme ne opažaju u beskrajnom prostiranju, ili čak ne poseduju reč za vreme.<ref name="Enciklopedija živih religija" /> Konceptualizovanje i apstrahovanje nečega što se naziva vreme nije zajedničko svim kulturama, ali je ljudskom rodu svojstveno da koristi vremensku dimenziju kako bi se orijentisao u okvirima stvarnosti.<ref name="Enciklopedija živih religija">''vreme'', Enciklopedija živih religija, Nolit. {{page1|publisher=|location=Beograd|year=2004|isbn=978-86-19-02360-3|pages=}}</ref>

Pojam [[prostor]]a i pojam vremena su u filozofiji nerazlučivi.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

== Vreme u mitu i religiji ==
Kao temeljno sredstvo orijentacije za sva ljudska bića, vreme je od suštinskog značaja za religijsko mišljenje. Različita religijska shvatanja vremena imaju često oblik jednostavnih [[geometrija|geometrijskih]] figura, kao što su [[Prava (linija)|linija]] i [[krug]]. Obično se arhajska i indijska shvatanja povezuju s krugom (ciklično vreme) a jevrejska, hrišćanska i konfučijanska s pravom linijom (linearno vreme).<ref name="Enciklopedija živih religija" />
 
Uobičajeno je, ali pogrešno, da se linija tumači kao otvorena, progresivna, usmerena ka prošlosti tako i budućnosti, dok je krug zatvoren, repetitivan i negira prošlost i budućnost. No geometrijske metafore zavode na pogrešan put. Nijedno ciklično shvatanje zapravo ne propisuje tačno ponavljanje; uvek postoji neki aspekt koji vremenu daje usmerenost. Slično tome, u shvatanjima koja izgledaju pravolinijska, obično postoje kruženja. Na primer, [[liturgijski kalendar]]i imaju izrazito repetitivan karakter u svojim sedmičnim i godišnjim ciklusima.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

=== Stara Indija ===
{{izdvojeni citat|Vreme vuče konj sedmostruko zauzdan, hiljadooki, oslobođen starosti, pun raznovrsnog semena. Na ovim [kolima] nalaze se nadahnuti mudraci; sva bića njegovi su točkovi. [...] Vreme je ovamo dovelo sva bića, ono ih je obavilo: kao njihov otac, postade im sinom; nema sile veće od njega. Vreme porodi ovo nebo i ovu zemlju. Prošlost i sadašnjost vreme pokrenu, te se odvijaju. Vreme stvara Zemlju, u vremenu plamti Sunce; u vremenu sva su bića, u vremenu oko gleda na sve strane. U vremenu um, u vremenu dah, u vremenu je ime sadržano: kada vreme dođe, vesele se sva stvorenja.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}|[[Vede]]}}

[[Datoteka:Shiva as the Lord of Dance LACMA edit.jpg|mini|U liku [[Šiva|Šive]] se izražava dvovalentnost vremena — ona naizmenično stvara i uništava, proizvodi svetove i reapsorbuju ih u večnom zbivanju, koje ikonografija predstavlja plesnim pokretom]]

U [[vede|vedama]] je vreme najviši pokretač, otac [[Prađapati]]ja, boga svih stvorenja. No, stvaranje je ritam: rađanju sledi umiranje. Godina se obnavlja u smeni koja nema kraja, simbolišući trajanje svemira, njegovo nadživljavanje smrti, okončavanje zarad započinjanja. Tako je u vremenu otkrivena dvojnost — prolaznost i smrt, obnavljanje i trajanje. Ovo dvojstvo se javlja i u liku [[Šiva|Šive]], božanstva koje stvara i uništava, proizvodi svetove i reapsorbuju ih u večnom zbivanju, koje ikonografija predstavlja plesnim pokretom: Šiva u ruci drži bubanj koji predstavlja [[zvuk]], simbol stvaranja. No u drugoj ruci ima plamen, koji na kraju svakog razdoblja uništava svemir.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

Vreme nema početka ni kraja, kao što nema početka [[Stvaranje|stvaranja]]. Osim u nekim [[Kosmogonija|kosmogonijskim]] mitovima, [[svet]] nije nastao; njegove godine se ne broje počev od nekakvog utemeljenja. On je uvek bio i biće, u nizu [[eon]]a, čije trajanje izmiče mogućnostima izračunavanja.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

Poimanje vremena u [[Indijske religije|indijskim religijama]], pre svega [[Hinduizam|hinduizmu]] i [[Budizam|budizmu]], stoji u kontrastu prema judeo-hrišćanskim shvatanjima. Rana indijska književnost vreme shvata kao beskrajnu evoluciju i raspadanje celokupnog kosmosa, kao cikličan proces nizanja razdoblja veoma dugog trajanja ([[juga]]). [[Život]] se posmatra kao neprekidni niz seljenja duše od jednog do drugog životnog oblika ([[samsara]]) kojim upravlja zakon [[karma|karme]].

Niz beskonačnih ciklusa i reinkarnacija obično je osnov negiranja sveta u hinduizmu i budizmu. Pošto životni ciklusi uvek teže samoukidanju, ne postoji nikakva nada za ispunjenjem u okvirima vremena. Stoga se svi soteriološki sistemi u Indiji zasnivaju na otrežnjenju od [[Maja (iluzija)|kosmičke iluzije]] da su događaji u vremenu stvarni. Stoga je jedina mogućnost izbavljenje iz vremena. U Indiji se religijski ciljevi često iskazuju u terminima vremenskih kategorija prevazilaženja. [[Buda]] je, na primer, opisao sebe kao onoga ko je transcendirao eone, kao čoveka koji nije od vremena.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

Uprkos suštinskoj nestvarnosti kosmosa i vremena, bitna je ljudska delatnost u ovom svetu. Sve velike indijske religije, đainizam, hinduizam i budizam, podstiču ljude da delaju moralno, koristeći vreme kao sredstvo za postizanje izbavljenja.

=== Stara Kina ===
Posvećenost istoriji je bila duboko ukorenjena u kineskoj civilizaciji mnogo ranije nego u zapadnim civilizacijama. Svedočanstvo o tome ide od brižljivog datiranja objekata i natpisa do neprekidnog pisanja istorija dinastija od [[dinastija Čou|dinastije Čou]] (1111—249. pre n.e.) nadalje. Razvoj astronomskog i mehaničkog merenja vremena u Kini vekovima je prethodio sličnom razvoju na Zapadu.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

[[Taoizam]] je, međutim, još od drevnih vremena pokazivao naklonost prema cikličnim menama, pogotovo kada su ilustrovane analogijama sa životnim ciklusima prirode. [[Kineski budizam]] je zadržao učenje o kosmičkim ciklusima, iako je škola [[tientai]] tvrdi da se svet iznova stvara u svakom trenutku.

[[Konfucijanizam]] se postojano držao stvarnosti istorije, a [[Konfucije]] je verovao da se budućnost može predskazati na osnovu poznavanja prošlosti. Izražena okrenutost porodici i društvu potkrepljivala je shvatanje da istorija predstavlja arenu smislenog ljudskog delanja i put koji vodi ispunjenju. Obožavanje predaka i odanost roditeljima ne samo da su imali religijski značaj već su služili procesu vladanja i društvu.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

=== Stara Grčka ===
[[Arhajski period u Grčkoj|Arhajsko]] shvatanje vremena se zasniva na verovanju da je ponavljanje svetih događaja koji su se odigrali na početku vremena neophodno. Postoji redovno, periodično vraćanje i ponavljanje tog prvog vremena. Vreme se obnavlja svake godine, kao i sve stvoreno. Ovo obnavljanje obično se slavi ritualom [[nova godina|nove godine]] koji prvo dovodi [[kosmos]] u stanje raspada simbolizovano preokretanjem svih vrednosti i periodima [[orgija]]nja. Iz tog povratka u stanje [[haos]]a pre stvaranja sveta, [[svet]] se ponovo uobličava ponovnim oživljavanjem kosmogonijskih činova.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

Prema [[Mirča Elijade|Elijadeovom]] tumačenju, upravo je ponavljanje postupaka bogova i heroja, koji su stvorili svet i uspostavili način života, ono što vremenu daje smisao. Pošto vreme otelovljuje večno ponavljanje svetih činova, ono je u suštini religijsko. Arhajsko shvatanje poriče neponovljivi i ireverzibilni aspekt vremena, pa se vreme, dakle, može obnoviti preokretanjem i vraćanjem. Elijade arhajskom suprotstavlja istorijsko shvatanje vremena, koje odlikuje zapadnu civilizaciju, gde dolazi do nagomilavanja događaja u istoriji, odnosno »terora istorije«.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

U [[grčka mitologija|grčkoj mitologiji]], vreme simbolizuje [[Hron (bog vremena)|Hronos]]. Hron je u grčko-rimskim mozaicima prikazivan kao Eon, personifikovana večnost. On stoji naspram neba i drži točak na kome su ispisani znaci zodijaka. Ispod njega, [[Geja]] (Zemlja) je obično ležala.

=== Judaizam ===
Kao što je izloženo u [[Hebrejska Biblija|jevrejskoj Bibliji]], Božiji čin [[Stvaranje|stvaranja]] proizveo je [[kosmos]] i uspostavio vreme dajući [[istorija|istoriji]] njen početak. U pogledu vremena, [[Bog]] je istovremeno i transcendentan (tvorac istorije i sveta) i imanentan (aktivan učesnik istorije). Po tom hebrejskom shvatanju, vreme ne stagnira, jer ne samo da postoji početak vremena, već i kraj, ka kome je istorija usmerena.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

Istorija nije jednostavno odvijanje Božijeg plana koji njegov narod voljno sledi, jer kada je Bog načinio slobodna bića, on je u istoriju uveo element neizvesnosti. Karakter istorije se, shodno tome, pre opaža u trenucima nesklada nego harmonije. Priželjkivani kraj vremena zamišlja se kao ''[[parusija]]'', vreme kada će [[mesija]] ispraviti sve greške istorije.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

=== Hrišćanstvo ===
Hrišćanstvo shvatanje vremena predstavlja modifikaciju na Bibliji zasnovanog jevrejskog shvatanja. Vreme se posmatra kao kontinuirano nizanje trenutaka u kome događaji ljudskog života naginju budućnosti kako bi dospeli do svog ispunjenja. Za hrišćansku istoriju, smisao je dat u njenom iščekivanju budućnosti ili njenoj potencijalnosti. No najistaknutiji aspekt hrišćanskog shvatanja vremena je usredsređenost na [[Hrist]]a, što se oslikava u praksi računanja istorije od njegovog rođenja. To je bio vrhunski primer Božije intervencije u istoriji. Događaji Hristovog života bili su upravljeni ka smrti i [[Isusovo vaskrsenje|vaskrsenju]], kao svrsi. Istoriji, i onom što je prethodilo i onom što će doći, data je jedna osovina, jedna tačka na osnovu koje je bilo moguće odrediti smisao i pravac. Sva [[istorija]] pre pojave Hrista značajna je u smislu pripremanja njegovog dolaska. Sva istorija nakon Hrista odmerava se prema primeru koji je on dao.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

Hrišćansko shvatanje vremena, kao i jevrejsko, svoj pogled upravlja na ono što se naziva ''[[parusija]]'', u ovom slučaju na [[Hristov drugi dolazak]]. Ovo poistovećenje kraja vremena s njegovom središnjom tačkom najkarakterističnija je odlika hrišćanske istorije. To je istorija sapeta time što je u njoj [[Božje carstvo|Hristovo carstvo]] već objavljeno, a ipak nije ostvarilo svoje krajnje ispunjenje.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

== Vreme u filozofiji ==
{{main|Vreme (filozofija)}}
Pojam vremena filozofski sistemi preuzimaju od [[mit]]a i pokušavaju da ga pojme na različite načine.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

=== Antička ===
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.<ref name="Filozofski rečnik">Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica ''vreme''), Plato, Beograd, 1997.</ref>

[[Aristotel]] je poimao vreme kao deljivi kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koji se ne može svesti na promenu i kretanje i kao broj koji se broji — sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.<ref name="Filozofski rečnik" /> Aristotel definiše vreme kao „broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije”. Ovaj pojam vremena ostaje merodavan vekovima sve do Njutonove teorije »apsolutnog vremena«.<ref name="Filozofijski rečnik" />

Spekulacije o suštini vremena javile su se u persijskoj filozofiji, pod uticajem Grka. U [[Mazdaizam|mazdaizmu]] se vreme smatralno izvorom sveg pojavljivanja i postojanja, uključujući Boga i Đavola ([[Ahura Mazda|Ahura Mazdu]] i [[Angra Mainju]]).<ref name="Kembridž-216-219" /> Vreme je [[nepokretni pokretač]], budući da se samo ne kreće, a ipak upravlja svime.<ref name="Kembridž-216-219">Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216—219), Stylos. {{page1|publisher=|location=Novi Sad|year=2006|isbn=978-86-7473-281-6|pages=}}</ref> U Iranu su takva umovanja dovela do pojave [[zurvanizam|zurvanističkih]] škola, koje pretpostavljaju postojanje beskrajnog vremena kao prvog i najvišeg tvorca.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

Neke škole [[Indijska filozofija|indijske filozofije]] takođe su postavile vreme iznad svega. Obzirom da se sve promene odigravaju u njemu, vreme je smatrano upraviteljem svemira: stvari se rađaju, menjaju i umiru pod dejstvom vremena, koje je vrhovni princip kosmičkog bivanja. Ovakvi mislioci su poznati kao ''kalavadin'', sledbenici »teorije vremena«. Kalavada predstavlja indijsku paralelu [[zurvanizam|zurvanizma]].{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

[[Budistička filozofija]] tvrdi da vreme nije [[supstanca]], već samo niz: kontinuitet je iluzija. Vreme je konstrukcija našeg mišljenja, baš kao i prostor. Ova dva pojma zavise jedan od drugog, jer se vremenski sled podudara s razvijanjem nekog prostornog niza. Vreme je samo menjanje i sled; u budizmu nema mesta nikakvoj produženoj sadašnjosti. Samim tim što je trenutna, [[sadašnjost]] je već [[prošlost]] u času kada o njoj razmišljamo. Čulni organi mogu da stupe u kontakt samo s pojedinim momentima, pa zato i opažanje može da bude samo trenutno, odmah prolazi, te je predstava o kontinuitetu čisto imaginarna.{{sfn|Tuči|1982|pp=360–372}}

=== Srednjovekovna ===
Teškoće oko definisanja vremena označio je [[Avgustin Hiponski|Avgustin]] sledećim, često citiranim rečima:

{{izdvojeni citat|Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.<ref>{{Cite web|url=http://www.filozofija.info/h_b1_srednjevekovna.htm |title=Srednjovekovna filozofija |accessdate=15. 10. 2008 |archive-url=https://web.archive.org/web/20081015115544/http://www.filozofija.info/h_b1_srednjevekovna.htm |archive-date=15. 10. 2008 |url-status=dead }}</ref>|[[Avgustin Hiponski|Avgustin]], Ispovesti}}

Avgustin je istakao da je vreme u neposrednom odnosu prema ljudskom vremenskom doživljaju: ono nije naprosto tok trenutaka, već i nešto subjektivno, pošto je duša svojim doživljajem sadašnjosti ujedinjena s budućnošću i prošlošću.<ref name="Filozofski leksikon">''vreme'', Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.</ref>

=== Novovekovna ===
[[Blez Paskal]] je vreme ubrajao u „jednostavne reči” (fr. ''mots primitifs'') koje se ne mogu i koje i ne treba pokušavati definisati:

{{izdvojeni citat|Ko bi je (''reč vreme'') mogao definisati? I zašto preduzimati tako nešto, pošto svi ljudi shvataju ono što se hoće reći kad se govori o vremenu?<ref name="Filozofski rečnik" />|[[Blez Paskal]]}}

Prema [[Kant]]u, vreme nije ništa što bi postojalo samo za sebe ili pripadalo stvarima kao njihova objektivna odredba.<ref>Kant, Kritika čistog uma (str. 72), Beograd 1970.</ref> On vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant tvrdi da se vreme kao i prostor ne može neposredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva. Kant je smatra da je vreme „čista forma opažaja” koja se nalazi u ljudskom subjektu. Opažaje čula čovek uvek prima u formi prostora („spoljašnjeg” čula) i u formi vremena („unutrašnjeg” čula). Sva saznanja imaju datost obe ove „forme opažaja” kao nužnu pretpostavku.

{{izdvojeni citat|Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena. Vreme je, dakle, dato apriori. Jedino u njemu moguća je sva stvarnost pojava. Ove pojave mogu sve skupa da otpadnu, ali samo vreme (kao opšti uslov njihove mogućnosti) ne može se uništiti... Vreme ima samo jednu dimenziju: razna vremena nisu jednovremeno, već jedno za drugim (kao što razni prostori nisu jedan za drugim, već su jednovremeni).|[[Imanuel Kant]]<ref>Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Transc-est., par. 4</ref>}}

[[Georg Vilhelm Fridrih Hegel|Hegel]] sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:

{{izdvojeni citat|Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, nečulna čulnost, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ona ništa ne tiče ni vremena. Ako se ta određenja primene na prostor i vreme, onda bi prostor bio apstraktni objektivitet, a vreme apstraktni subjektivitet... Vreme je isto tako kontinuitivno kao i prostor, jer je ono negativitet koji se apstraktno odnosi na sebe, a u toj apstraktnosti još nema realne razlike... U vremenu, kaže se, sve nastaje i prolazi, jer ono je upravo apstrakcija samog nastajanja i prolaženja. Ako se apstrahira od svega, naime od ispunjenosti vremena, isto tako od ispunjenosti prostora, onda preostaje prazno vreme, kao i prazan prostor - onda su te apstrakcije spoljašnjosti postavljene i predočene kao da su one za sebe. No, ne treba reći da u vremenu nastaje i prolazi sve, nego da je samo vreme to bivanje, nastajanje i prolaženje, bitkujuće apstrahiranje, Kronos koji sve rađa i sve svoje tvorevine razara. Ono realno sigurno je različito od vremena, ali je isto tako i bitno identično s njime.|[[Georg Vilhelm Fridrih Hegel|Hegel]]<ref>Hegel, Enciklopedija filozofkih nauka, Filozofija prirode, primedba uz par. 258</ref>}}

[[Fridrih Engels|Engels]] je smatrao da »osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme« i »biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora«.<ref name="Filozofski leksikon" /> [[Fridrih Niče|Niče]] nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o »večnom vraćanju istog«.

=== Savremena ===
[[Anri Bergson]] (1859—1941.) je odbacio racionalistički pojam mehaničkog vremena kao spolja merljivog sleda i suprotstavio mu unutrašnje „pravo vreme” čistog trajanja.<ref name="Filozofijski rečnik" /> Prema Bergsonu, vreme je „neposredna činjenica svesti”. [[Edmund Huserl|Huserl]] razlikuje kosmičko vreme od fenomenološkog vremena, unutrašnjega vremenskog doživljaja koje se ne može meriti jer je neprekidno i doživljeno.

[[Martin Heidegger]] prilikom određenja pojmova prostora i vremena uzima u obzir njemu savremena fizička istraživanja, pre svega Ajnšajnovu [[Teorija relativiteta|teoriju relativiteta]]:

{{izdvojeni citat|Sadašnje stanje tog istraživanja fiksirano je u Einsteinovoj teoriji relativnosti. Nekoliko stavova iz nje: Prostor po sebi nije ništa; nema apsolutnog prostora. On egzistira samo na način u njemu sadržanih tijela i energija. (Jedan stari Aristotelov stavak): Ni vrijeme nije ništa. Ono postoji samo zbog događaja koji se u njemu stječu. Nema apsolutnog vremena ni apsolutne istovremenosti.<ref>Martin Heidegger, Pojam vremena, u Kraj filozofije i zadaća mišljenja, Zagreb 1996., str. 44.-45., preveo: Josip Brkić, izvornik: predavanje iz 1924.</ref>|[[Slavoj Žižek]]}}

Hajdeger ukazuje na vreme kao obzor razumevanja bitka, a vremenitost označava kao temeljnu strukturu ljudskog postojanja, odakle proizlazi i njegova povesnost — simultanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.<ref name="Filozofijski rečnik" />

== Vreme u fizici ==
{{main|Vreme (fizika)}}
U fizici, vreme (simbol: '''''t''''') je ''osnovna'' [[fizička veličina]] kojom određujemo položaj nekog tela u [[Prostor-vreme|prostorno-vremenskom]] kontinumu. Pojam fizičkog vremena je vezan za pojavu [[kretanje|kretanja]] u [[svemir|univerzumu]].

=== Njutnova fizika ===
{{main|Apsolutni prostor i vreme}}

Engleski fizičar [[Isak Njutn]] (1642—1727) uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se ređaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva. On pretpostavlja da iza merljivog, empirijskog vremena, teče objektivno i apsolutno vreme koje je uslov i korektiv merljivog, empirijskog i psihološkog vremena. To apsolutno (ili metafizičko) vreme, je pravo vreme, nasuprot relativnom vremenu koje zavisi od konvencija mernih sistema.<ref>Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica: ''vreme, apsolutno''), Plato, Beograd, 1997.</ref> Prema Njutnu, vreme je deo temeljne strukture svemira.

=== Ajnštajnova fizika ===
{{main|Relativnost istovremenosti}}
[[Datoteka:Galilean transform of world line.gif|levo|okvir|Viđenje vremena u odnosu na kretanje u [[Njutn (jedinica)|Njutnovoj]] fizici.]]

[[Datoteka:Lorentz transform of world line.gif|desno|okvir|Viđenje vremena u odnosu na kretanje u [[Albert Ajnštajn|Ajnštajnovoj]] fizici.]]

U [[20. vek]]u njutnovski pojam apsolutnog vremena korigovan je [[teorija relativnosti|teorijom relativnosti]], kojom je [[Albert Ajnštajn]] pokazao da je vreme zavisno od [[prostor]]a i [[materija|materije]] i da se ne može nezavisno od njih posmatrati. Vreme se vezuje za [[kretanje]] materije i da nema kretanja, ne bi imalo smisla ni govoriti o vremenu. Ajnštajnovo shvatanje vremena, koje je odigralo nesamerljivu ulogu u razvoju fizike, započinje analizom pojma istovremenosti:

{{izdvojeni citat|Ako želimo da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi dajemo vrednosti njenih koordinata u funkciji vremena. Pri tome, moramo pažljivo imati u vidu da matematički opis ove vrste nema fizičkog smisla ako nam nije jasno šta podrazumevamo pod vremenom. Treba da uzmemo u obzir da svi naši iskazi u kojima vreme igra neku ulogu uvek su iskazi o istovremenim događajima. Ako, na primer, kažem: “Taj voz stiže ovde u 7 sati”, mislim otprilike ovako: “Položaj male kazaljke moga sata na broju 7 i dolazak voza na stanicu su istovremeni događaji.|[[Albert Ajnštajn]], Elektrodinamika tela u pokretu ([[Specijalna teorija relativnosti]])}}

Razvijajući dalje ovu svoju ideju, Ajnštajn sa analize istovremenosti događaja na istom mestu prelazi na analizu događaja koji se dešavaju na prostorno udaljenim mestima, pa kaže:

{{izdvojeni citat|Ako se u tački A nalazi [[časovnik]], posmatrač u A može da odredi vreme događaja u neposrednoj blizini A određujući položaje kazaljki simultano sa događajima. Ako se u tački B nalazi drugi časovnik u svakom pogledu sličan onom u A, posmatraču u B je moguće da odredi vreme događaja u neposrednoj okolini B. Ali nije moguće, bez daljnjih pretpostavki, vremenski upoređivati jedan događaj u A sa jednim događajem u B. Mi smo do sada definisali samo vreme u A i vreme u B. Mi nismo definisali zajedničko vreme za A i B. Ono može da se definiše postavljajući po definiciji da je vreme potrebno svetlosti da pređe put od A do B jednako vremenu za koje svetlost prelazi od B do A.}}

Ajnštajn je pomoću postulata o konstantosti [[brzina svetlosti|brzine svetlosti]] neraskidivo povezao vreme sa prostorom u jedinstvenu dimenziju [[prostor-vreme]]na, koja se smatra četvrtom dimenzijom prostora.

== Merenje vremena ==
[[Datoteka:MontreGousset001.jpg|mini|Ručni [[časovnik]]]]
Postoji konvencionalno merenje vremena koje je prihvaćeno svuda u svetu. Vreme se meri prema ravnomernom kretanju nebeskih tela (u prvom redu Sunca i Meseca), čija se putanja deli na jednake odsečke, tako da raščlanjavanje prostornog kretanja istovremeno omogućuje razlaganje vremena u vremenske odsečke. Na ovome počiva princip časovnika. Vreme je mogućno beskrajno deliti na manje vremenske jedinice. Najmanja opažljiva vremenska jedinica jeste tren.

Vreme je jedna od sedam osnovna fizičkih veličina [[Međunarodni sistem jedinica|SI]] sistema, a [[sekund]]a je jedna od sedam osnovnih jedinica. Veće jedinice vremena, kao što su [[minut]], [[sat]] i [[dan]] jesu uobičajene mada ne spadaju u SI sistem, već su prihvaćene kao pridružene SI sistemu. Sekunda je prvo definisana kao 1/86.400 prosečnog solarnog dana, ali je kasnije prihvaćena neuporedivo preciznija definicija koja je vezana za atomsku fiziku:

{{izdvojeni citat|[[Sekund]]a je trajanje od 9.192.631.770 perioda [[toplotno zračenje|zračenja]] koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma [[cezijum]]a 133.}}

S obzirom da postoji potreba da se svuda u [[zemlja|svetu]] vreme meri i izražava na jednistven način, to je cela zemaljska kugla podeljena na 24 [[Vremenska zona|časovne zone]]. Jedna od njih, Grinička je proglašena za referentnu, nultu, i u odnosu na nju se sve ostale mere. Za naučne i druge potrebe postoje precizni atomski časovnici koji daju referentno vreme i u odnosu na koje se ostali časovnici nameštaju.

Uspon nauke i razvoj tehnologije povezani su sa sve većom preciznošću merenja vremena. Principi savremene fizike zasnivaju se na vremenskim kategorijama, a precizno merenje vremena i tačnost od suštinskog su značaja za razvoj tehnologije i koordinaciju, vremensko planiranje i održavanje aktivnosti kada su u pitanju velike grupe ljudi.<ref name="Enciklopedija živih religija" />

== Psihološko vreme ==
[[Datoteka:Anastasiya Markovich Time.jpg|mini|[[Anastasija Markovič]], ''Vreme'']]
Vreme je jednako vezano za fizički svet i za personalnu egzistenciju. Vreme je mogućno tumačiti, istraživati pomoću različitih duhovnih sposobnosti. Sadašnjosti odgovara psihološka sposobnost [[opažanje|percipiranja]], prošlost stoji u vezi s [[pamćenje]]m, dok je budućnost uslovljena moćima [[analiza|analize]] i racionalnog predviđanja. Psihološkoj strukturi vremena odgovara gramatička struktura glagola. U [[psihologija|psihološkom]] smislu, dva objektivno jednaka vremenska perioda (izmerena fizičkim merama) mogu se pričiniti nejednaka, što je često služilo kao tema u [[umetnost]]i.

== Povezano ==
* [[Apsolutni prostor i vreme]]
* [[Istezanje vremena]]
* [[Vreme-prostor]]
* [[Večnost]]

== Izvori ==
{{reflist|30em}}

== Literatura ==
* ''Filozofija, Enciklopedijski leksikon'', Mozaik znanja, Beograd 1973.
* {{Cite book| ref=harv|last=Tuči|first=Đuzepe|title = Istorija indijske filozofije|year=1982|url= |publisher= NOLIT|location=Beograd|id=}}
* {{Cite book| ref=harv |title = Filozofijski rečnik|year=1984|url=|publisher=Matica Hrvatska |location=Zagreb|id=}}
* Branko Pavlović, ''Filozofski rečnik'', Plato, Beograd, 1997.
* {{Cite book| ref=harv |title = Enciklopedija živih religija|year=2004|url=|publisher=Nolit |location=Beograd|isbn=978-86-19-02360-3|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv |title = Kembridžova ilustrovana istorija religije|year=2006|url=|publisher=Stylos |location=Novi Sad|isbn=978-86-7473-281-6|pages=}}

== Spoljašnje veze ==
{{Drugi projekti
| commons     = Time
| wikispecies = 
| wiktionary  = 
| wikiversity = 
| wikibooks   = 
| wikisource  = 
| wikiquote   = Vreme
| wikinews    = 
}}
* [https://plato.stanford.edu/entries/time/ Time] (Stanford Encyclopedia of Philosophy)

{{filozofija}}

{{normativna kontrola}}

[[Kategorija:Vrijeme| ]]
[[Kategorija:Fizikalne veličine]]
[[Kategorija:Filozofska terminologija]]