Ultravisoka frekvencija

Izvor: Wikipedia

Ultravisoka frekvencija (eng. UHF, Ultra high frequency) predstavlja raspon elektromagnetskih talasa sa frekvencijama između 300 MHz i 3 GHz (3.000 MHz). Drugi nazivi su decimetarski band ili decimetarski talas jer su talasne dužine u rasponu od 1 do 10 decimetara (10cm do 1 metar).

Radio- talasi sa frekvencijama iznad UHF raspona spadaju u SHF (Supervisoka frekvencija) i EHF (Ekstremno visoka frekvencija) opsege, a svi spadaju u opseg mikrotalasnih frekvencija. Niži signali frekvencije spadaju u VHF (Veoma visoka frekvencija) niži bandovi.

Upotreba[uredi - уреди]

UHF i VHF su najčešće korišćeni frekvencijski opsezi za prenos televizijskih signala. Savremeni mobilni telefoni takođe odašilju i primaju u okviru UHF spektra. Najčešće koristeći modulacije uske frekvencije, UHF najšire koriste agencije javnog servisa za dvostranu radio komunikaciju, s tim što su digitalni servisi u porastu. Radio modemi uske frekvencije koriste UHF i VHF frekvencije za dalekosežnu komunikaciju podataka, na primer za nadgledanje i kontrolu mreža koje vrše distribuciju energije. Do skora, postojalo je jako malo radio prenosa u ovom opsegu; vidi Digital Audio Broadcasting za više detalja. GPS takođe koristi UHF.

Karakteristike, prednosti i nedostaci[uredi - уреди]

Odašiljanje i prijem TV i radio signala od tačke do tačke je podložno mnogim elementima:

  • Vlažnost vazduha,
  • sunčani vetar,
  • fizičke prepreke kao što su planine i zgrade, kao i
  • doba dana,

imaće uticaj na prenos signala i smanjenje prijema signala. Svi radio-talasi su delimično apsorbovani od strane atmosferske vlage. Atmosfersko upijanje smanjuje jačinu radio-signala kada su u pitanju velike razdaljine. Efekat smanjivanja se povećava kada se signal prebacuje sa VHF TV na UHF TV signal. UHF TV signali su u principu više oslabljeni vlagom nego niži opsezi kao što su VHF TV signali. Radio-talase reflektuju naelektrisane čestice koje se nalaze u jonosferi, sloju Zemljine atmosfere. Reflektovanje radio-talasa može biti korisno kada je u pitanju odašiljanje VHF TV signala na velikim rastojanjima, zato što se talas iznova odbija od neba ka zemlji, što znači da su VHF TV signali u prednosti a UHF TV signali nemaju koristi od ove refleksije. Glavna prednost UHF odašiljanja je fizički kratak talas koji je dobijen visokom frekvencijom.

Veličina antena za odašiljanje i prijem je povezana sa talasnom dužinom radio-talasa. UHF antena je kratka. Glavni nedostatak UHF signala je njegov ograničeni raspon prenosa i prijema, što se često naziva linija vidika ili optička vidljivost između antene odašiljača i antene prijemnika, u suprotnosti od veoma dugačkog raspona prenosa koji ima VHF. UHF se naširoko koristi u dvosmernim radio sistemima i bežičnim telefonima čije su antene za odašiljanje i prijem na malom rastojanju. Odašiljanja proizvedena od strane dvosmernih radio sistemima i bežičnih telefona ne putuju dovoljno daleko da bi se mešale sa lokalnim odašiljanjima. Veliki broj javnih komunikacija za bezbednost i poslovanje se rukovode sa UHF-om. Civilne aplikacije kao što su GMRS, PMR446, UHF CB, i 802.11b ("WiFi") su popularne upotrebe UHF frekvencija.