Tihi Don

Izvor: Wikipedia
Tihi Don
Autor(i) Mihail Aleksandrovič Šolohov
Originalni naslov Тихий Дон
Jezik ruski
Žanr(ovi) roman
Datum izdanja 1940
(1928 - 1940 u časopisima u nastavcima)
Vrsta medija štampa (tvrdi & meki uvez)
OCLC broj 51565813

Tihi Don (rus. Тихий Дон) je roman Mihaila Šolohova, iz četiri toma, koji je prvo izdat u listu -{Oktяbrь}- u razoblju između 1928. i 1940. godine.

Sadržaj/Садржај

O romanu[uredi - уреди]

Tihi Don je jedno od najmonumentalnijih dela svetske literature i ne može se podvesti pod jedan žanr. To je pre svega istorijski roman, koji prikazuje rusko društvo u jednom od najvažnijih trenutaka u istoriji Rusije — u vreme Revolucije 1917., a i politički jer se bavi političkim previranjima i sukobima između monarhista i komunista. Najveći deo knjige posvećen je opisivanju Istočnog fronta na kraju Prvog svetskog rata i građanskog rata 1917, kao i mukotrpnom životu donskih kozaka te se može smatrati ratnim i socijalnim romanom. Strasti i emocionalna preživljavanja glavnih junaka do tančina su opisana, pa je Tihi Don dobio i psihološku notu. Kao glavni lajtmotiv romana, ističe se nekonvencionalna veza između Grigorija Melehova i Aksinje, što romanu daje ljubavni karakter. Na kraju, sam naziv dela nagoveštava da pisac posebnu pažnju posvećuje opisima prirode – tihog Dona i mirne stepe, ravnodušnih nad teškom kozačkom sudbinom.

Likovi[uredi - уреди]

  • Grigorije Griška Melehov —— mlađi sin Panteleja Melehova. Oženjen Natalijom, ali u vezi sa Aksinjom. Jedan od najpoželjnijih momaka u selu, kako zbog svog turskog izgleda, tako i zbog slobodnog i veselog karaktera. Grigorije odlazi u rat gde dobija nekoliko ordena svetog Đorđa. Ipak, njegova uverenja duboko su poljuljana i on počinje da se pita za čije se to interese kozaci i Rusi bore...
  • Aksinja —— žena Stepana Astahova, ali ljubavnica Grigorija Melehova. Ona i Griška su počeli da se viđaju kada je on bio momak u dvadesetim, a ona već zrela žena. Ipak, Ksjuša je dugo ostala privlačna, a njena putenost donela joj je mnoge nesreće u životu. Kada sa Grigorijem pobegne u Jagodno, od lakomislene seljanke postaje samopouzdana domaćica gazdinstva i ljubavnica gazdinog sina.
  • Petar Melehov —— Grigorijev stariji brat, plav kozak na kome se uopšte ne vidi njegovo tursko poreklo. Naročito se ističe u vojsci, gde dobija nekoliko unapređenja. Petar je dobrodušan, miran i odan porodici, i čest posrednik u napetim odnosima između oca i brata.
  • Natalija —— Grigorijeva žena, kćerka bogatog Mirona Grigorijeviča. Njihov brak je od početka bio nesrećan, a kada Griška ode Aksinji, Natalija postaje toliko očajna da pokušava samoubistvo.
  • Darja Aleksandrovna —— Petrova žena, pohotna i lukava soldatuša. Soldatuše su bile žene koje nisu čekale da im se muževi vrate iz rata kako bi imale odnose. Kada joj svekar pripreti i izbije je zbog njenog sramnog ponašanja, ona mu odgovara: Ako već ne možeš ti, ima ko može.
  • Jevgenije Listnicki —— sin jedinac starog generala Listnickog. Odan caru, on se teško bori sa neminovnim padom monarhije, i postaje hladna i nezadovoljna osoba.
  • Dunjaška —— mlađa sestra braće Melehov, jedna od najvećih lepotica u selu.
  • Stepan Astahov —— Aksinjin muž.
  • Miška Koršunov —— Natalijin brat.
  • Mohov —— seoski trgovac i lihvar.
  • Miška Koševoj —— mladi komunista i momak koga je volela Dunjaška.
  • Lukinična, Ilinična, Miron Grigorijevič i Pantelej Melehov —— glave porodica Melehov i Grigorijevič
  • Lukerja, Tihon, Saška — sluge starog Listnickog
  • Anikuška, Hristonja, braća Šamili, Ivan Tomilin, Ivan Aleksejevič, Fedot Bodovskov — kozaci
  • Bunčuk — komunista koji je bio zadužen da preobrati pukove
  • Lavr Kornilov — glavnokomandujući
  • Kaledin, Lukomski, Lagutin — generali i oficiri

Prijem[uredi - уреди]

Tihi Don je jedan od najčitanijih romana ruske i svetske književnosti. Šolohov je za njega dobio nagradu Staljin i Nobelovu nagradu za književnost. Godine 2006. roman je ekranizovan je tv–seriju, a u ulozi Grigorija bio je Rupert Everet. Ipak, postojale se klevete da je Šolohov bio premlad i nezreo da napiše takvo delo. Najglasniji među zagovaračima te teorije bio je znameniti ruski književnik Aleksandar Solženjicin. Kada mu je mladi pisac poslao originalni rukopis da se sam uveri, Solženjicin je rekao da nema vremena i bio jedini koji mu se nije izvinio.

Vanjske veze[uredi - уреди]