Strukturna biologija

Izvor: Wikipedia
Hemoglobin, protein crvenih krvnih zrnaca koji transportuje kiseonik

Strukturna biologija je grana molekularne biologije, biohemije, i biofizike koja se bavi molekulskim strukturama bioloških makromolekula, posebno proteina i nukleinskih kiselina, kako oni poprimaju svoje konformacije, i kako promene njihovih struktura utiče na njihove funkcije. Ova tema ima veliki značaj za biologe zato što makromolekuli vrše najveći broj funkcija u ćelijama, i zato što do toga dolazi jedino ako su savijeni u specifične trodimenzionalne oblike. Njihova arhitektura, tercijarna struktura" molekula, zavisi na kompleksan način od osnovne kompozicije molekula, ili primarne strukture.[1][2]

Biomolekuli su suviše mali da bilo moguće da se vide čak i najsavršenijim mikroskopima. Metodi koje strukturni biolozi koriste za određivanje struktura generalno obuhvataju istovremena merenja velikog broja identičnih molekula. Ti metodi su:

Makromolekuli se najčešće se studiraju u „prirodnom stanju“. Varijacije ovih metoda se takođe koriste za izučavanje denaturisanih molekula, kao i načina na koji on ponovo poprimaju prirodno stanje.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Donald Voet, Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 izd.). Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0. http://www.chem.upenn.edu/chem/research/faculty.php?browse=V. 
  2. Bruce Alberts, Alexander Johnson, Julian Lewis, Martin Raff, Keith Roberts, Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0-8153-3218-1. http://www.garlandscience.com/textbooks/0815332181.asp. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]