Pečatno pismo

Izvor: Wikipedia
Pečatno pismo
Generalno
Vrsta Logogram
Jezici Starokineski jezik
Historija
Period Bronzano doba kine
Klasifikacija
Porodica
Proročanski zapisi
  • pečatno pismo
Podsistemi Činovničko pismo
Kaišu
Kanđi
Kana
Handža
Džujin
Uprošćeno kinesko
Ču nom
Kitansko pismo
Jurčensko pismo
Tangutno pismo
ISO 15924 Hani, Hans, Hant

Pečatno pismo (pojednostavljeni kineski: 篆书tradicionalni kineski: 篆書pinyin: zhuànshū) je drevni stil kineske kaligrafije. Prirodno se razvilo iz pisma Džou dinastije (vidi bronzano pismo), i nastalo u Zaraćenoj državi Ćin. Pečatno pismo je postalo standardizovano i usvojeno kao formalno pismo za svu Kinu u Ćin dinastiji, te je i dalje bilo naširoko korišteno za dekorativno rezbarstvo i pečate u dinastiji Han. Otad, pretežna upotreba je u pečatima, stoga ima taj naziv. Bukvalan prevod svog kineskog imena 篆书 (zhuànshū) je ukrasno rezbarijsko pismo, jer u vreme kada je to ime postalo u Han dinastiji, uloga je bila svedena na dekorativni napis nego kao glavno pismo za svakodnevne upotrebe.

Vrsta pečatnih pisma[uredi - уреди]

Malo pečatno pismo epigraf na standardnog prototipa težine dinastije Ćin. Napravljeno od gvožđa, ovaj prototip je iskopan 1973. kod grada Vendeng (文登市), Veihai, provinciji Šandong.

Naziv pečatno pismo se odnosi na veliko pečatno pismo (大篆, pinjin: dàzhuàn; japanski: daiten), i malo pečatno pismo (小篆 pinjin: xiǎozhuàn; japanski: shōten) zadnji se takođe naziva jednostavno pečatno pismo. Veliko pečatno pismo je prvobitno obraćanje za kasniji, nejasni Han dinastijski naziv za pisanje u Ćin dinastiji slični ali raniji od malog pečatnog pisma. Naziv takođe je bio korišten za imenovanje zapadnih Žou oblika ili čak pismo proročanskih kostima. Budući da je pojam neprecizan, koji se nejasno odnosi na bilo koje specifično istorijsko pismo i ne koristi se za bilo koju opštu saglasnost u smislu, suvremeni književnici imaju tendenciju da izbegavaju taj naziv. Kada se odnose na pečatno pismo, obično znači (malo) pečatno pismo od sistema Ćin dinastije, to jest, poreklo koje se razvilo u državi Ćin tokom proljeća i jeseni[1] u periodu Zaraćenih Država koji su standardizovani pod Prvim Carom.

Reference[uredi - уреди]

  1. Ćiu Šjigui (Qiú Xīguī) 2000, str. 60