Otpad

Izvor: Wikipedia

Vrste otpada[uredi - уреди]

Podela otpada može se izvršiti na nekoliko načina. Najčešće se kao kriterijum uzima vrsta materijala od kojeg je odbačeni predmet sačinjen (lim, hartija, staklo, organski materijal...) što je pogodno i za razvrstavanje u cilju reciklaže. Takođe, kriterijum može biti i izvor otpada (da li je u pitanju domaćinstvo, fabrika, bolnica...) jer se na taj način može uvideti potencijalna opasnost od odbačenog materijala u cilju što bezbednijeg odlaganja. Ovo je posebno uočljivo kod nuklearnog otpada. Postoje i drugi kriterijumi za razvrstavanje otpada.
Prosečna porodica u Evropi baca oko dve tone otpada godišnje. Od toga:

materijal procentni udeo
hartija 33%
organski
otpad
20%
staklo 10%
metal 8%
plastika 7%
tkanine 4%
ostalo 18%

Značaj[uredi - уреди]

Sa razvojem civilizacije otpad postaje sve važniji problem. Samo u Velikoj Britaniji se godišnje baci oko 70 miliona tona otpada, što iznosi više od tone po glavi stanovnika. Otpad je zagađivač vazduha, vode i zemljišta. Za ljude, otpad koji se gomila predstavlja opasnost po zdravlje, ne samo time što pojedine vrste otpada trule, već i zato što predstavlja izvor hrane za pacove, buve i druge prenosioce zaraznih bolesti. Otpad uzrokuje tzv. ambijentalno zagađivanje jer ruži okolinu i neprijatno miriše.

Načini odlaganja i rešavanja problema otpada[uredi - уреди]

Deponije[uredi - уреди]

Primer divlje deponije.

Deponije su mesta gde se odlaže otpad. Predstavljaju najjednostavniji, najjeftiniji i tako i najzastupljeniji način odlaganja otpada. Gotovo 80% otpada u Evropi se odlaže na deponijama. Najpogodniji su krateri u zemlji zaostali od kamenoloma ili rudnika. Kada se otpad postavi u krater, preko se naspe zemlja i na taj način dobijaju slojevi. Pri ovome se vodi računa da kišnica koja dođe u dodir sa otpadom ne dođe do reka i tako ih zagadi. Ipak, postoje i deponije koje se ne zatrpavaju zemljom, ali gde se vodi računa da ispunjavaju neke uslove (da ne budu blizu grada, reke ili podzemne vode, da ne budu na vetrovitom mestu i sl.). Deponija koja ne zadovoljava ove uslove i nije verifikovana od strane stručnih službi naziva se divlja deponija.

Meliorizacija zemljišta[uredi - уреди]

Otpad zatrpan ispod sloja zemlje može da pospeši obradivost zemljišta, što znači da se tu mogu saditi biljke. Truljenje otpada obezbeđuje neophodne supstance za razvoj biljaka. Međutim, kada otpad truli, tlo vremenom može da se uruši, pa se na tim mestima ne praktikuje podizanje naselja. Takođe, u nekim slučajevima otpad se melje i koristi kao đubrivo, pri čemu se vodi računa da takav otpad ne sadrži otrovne sastojke.

Spaljivanje otpada[uredi - уреди]

Nekada se otpad spaljuje, što ima za prednost primetno smanjivanje količine đubreta, a i pepeo je čist i na njemu nema patogenih bakterija. Takođe, u svetu postoje fabrike za spaljivanje otpada (Edmonton kod Londona, Bilefeld u Nemačkoj) koje na taj način proizvode električnu energiju. Na nekim mestima, otpad se melje i pretvara u čvrsto gorivo, te koristi umesto uglja. Ipak, ovakve fabrike za spaljivanje otpada su skupe, a dim koji ispuštaju zagađuje vazduh.

Reciklaža[uredi - уреди]

Sve popularnija metoda za rešavanje problema otpada je reciklaža. Procenjeno je da oko 60% materijala koji se odbaci može ponovo da se upotrebi. Reciklaža je pogodna ne samo zato što smanjuje količinu otpada već i zato što smanjuje utrošak sirovina i goriva, ali i smanjuje zagađivanje.

Literatura[uredi - уреди]

  • Dipre, B. i saradnici. 2007. Školska enciklopedija: Oxford. Knjiga-komerc: Beograd.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]