Kasiodor

Izvor: Wikipedia
Flavius Magnus Aurelius Cassiodorus

Magno Flavije Aurelije Kasiodor poznatiji kao Kasiodor Senator, pisac, istoričar. Rođen je između 485. i 487, umro oko 565. godine

Poreklo[uredi - уреди]

Pravo ime mu je bilo Magno Flavije Aurelije Kasiodor. Kasniji pisci i učeni ljudi poznijeg srednjeg veka su mu nadenuli nadimak ,, Senator“ zbog toga što je bio pripadnik senatorske aristokratije.

Rođen je između 485. i 487. godine u uglednoj porodici sa velikim imanjem na jugu Italije. Rodno mesto Kasiodorovo je današnje Skvilače, antički Skilacijum (Scylatium) u Abrutiji. Tu se njegov pradeda doselio iz Sirije početkom V veka. Za vreme vandalske najezde na Italiju 455. godine, jedna četa Vandala je napala i Kasiodorovo porodično imanje u Skilaciumu, ali ih je deda Kasiodorov, službenik cara Valentijana III, oterao. Organizovao je dobru odbranu, a u njegovu čast je Kasiodor to opisao rečima ,,... deda je uspešno odbranio Carstvo...“

Kasiodorov otac, čije ime, kao ni pradedino niti dedino nije poznato, bio je rimski službenik koji je 486. godine stao na stranu Teodorika Velikog, ostrogotskog kralja. Teodorik je upao u Italiju kako bi je oslobodio od skirskog kralja Odoakra, a nastupao je legalno, kao vicekralj vizantijskog cara Zenona, na čiji je poziv i započeo pohod na Italiju. Već 493. je Teodorik uspeo da savlada Odoakra i da ga ubije, čime je postao ostrogotski kralj u Italiji. Preuzeo je nasleđe rimskih careva – ogrnuo se purpurom i uzeo titulu Avgusta, ali kao službenik cara u Carigradu, ostao je samo njegov sluga i drugi po redu u državi. Zapadno rimsko carstvo je uništio svojevremeno Odoakar 476. kada je zbacio cara Romula Avgustula i poslao regalije Zenonu u Carigrad, tako da Teodorik nije bio u mogućnosti da se sam proglasi za cara na zapadu, jer je znao da mu to car Istoka nikad ne bi priznao. Tako je kralj Teodorik postao vladar Italije, ali je zadržao rimsku administraciju i rimske institucije, pre svega Senat i titule konzula, kao i još neke magistrature. Magistrati za ove institucije su birani iz redova Rimljana. Tako je Kasiodorov otac postao prefekt pretorija.


Karijera[uredi - уреди]

Čim je mladi Kasiodor malo stasao otac ga je 501. godine postavio za svog savetnika. Na osnovu onoga što se da pročitati iz Kasiodorovih dela i same činjenice da je do kraja ostrogotske vlasti imao neka od najvažnijih zaduženja na dvoru zaključuje se da je imao veoma dobro obrazovanje. Od 501. godine njegova politička karijera ide samo uzlaznom linijom – od 507. do 511. je bio kvestor a vrhunac karijere je doživeo kada je 514. godine imenovan za konzula. Iako je to bilo najviše zvanje koje je jedan Rimljanin mogao da ponese u ostrogotskoj Italiji, on će biti magister officiorum kraljeva Teodorika, Atanarika, kraljice Amalasvinte, kraljeva Teodahata i Vitigisa, a godine 533. se javlja kao pretor pretorija u Italiji, isto zvanje koje je i njegov otac nekada nosio.

Flavije Kasiodor bio je veliki zagovornik ideje sa-života Gota i Rimljana. Gote je smatrao starim, prefinjenim i kulturnim narodom, a kralja Teodorika je uzdizao i o njemu sve najbolje pričao, između ostalog i to da je bio veliki pokrovitelj i ljubitelj nauka i umetnosti. Zaista je Teodorik bio takav, ali zahvaljujući jednoj drugoj okolnosti: od svoje 4. do 14. godine bio je politički talac na dvoru vizantijskog cara u Konstantinopolju gde je stekao obrazovanje o kojem su drugi Goti mogli samo da sanjaju. Znao je da piše i da čita na latinskom i gotskom, a znao je i da koristi računske operacije sa rimskim brojevima, što je velika retkost bila čak i za Rimljane.

Prosvećeni Teodorik je i svojoj ćerci Amalasvinti dao rimsko obrazovanje i naučio je da voli Rimljane, ali ono što je on mogao da usadi svojoj ćerci nije mogao i svom narodu. Postojala je konstantna tenzija između Gota i Rimljana, ne samo zbog činjenice da su Goti varvari i na nižem stupnju razvoja od Rimljana, već i zbog činjenice da su Goti prihvatili arijanstvo, strašnu sektu koja je u IV veku podelila hrišćane na pravoverne i na arijance, (propovedali su da Isus Hrist u svojoj prirodi ima samo ljudske, a ne i božanske osobine). Arijanski oblik hrišćanstva su prihvatili i svi ostali Germani (osim Franaka), ali čak i neki od istočnorimskih careva, npr, Konstancije. Ipak, od vremena Teodosija I svi građani Carstva (uključujući i same careve) bili su pravoverni hrišćani. To je prekinuto kada su carstvo počeli da napadaju razni Germani.


Slom Ostrogota[uredi - уреди]

Teodorik je neko vreme uspevao da održi mir i prijateljstvo između Gota i Rimljana, ali je prividno stanje koje je jedan čovek čvrstom rukom i svojim autoritetom održavao bilo ograničenog trajanja. Stareći, kralj Teodorik, već u svojim kasnim šezdesetim godinama, počeo je da priviđa neprijatelje svuda oko sebe. Imao je svoje špijune i tajne agente u svim porama italijanskog društva, koji su ga obavestili o zaveri koja mu stiže iz rimskog Senata. Optužen je bio senator Simah, i on je vrlo brzo uhapšen. Sa druge strane, Simahov zet je bio veliki (i poslednji) filozof neoplatoničar Boetije, koji je na jednoj gozbi uzviknuo ,, Ako je Simah kriv, i svi smo mi krivi!“ Odmah zatim je Boecije uhapšen, i zajedno sa Simahom optužen za izdaju. Posle suđenja, koje je imalo samo tu ulogu da ih oglasi krivim, bili su mučeni, a zatim i pogubljeni. Ovo je izazvalo žestoku reakciju cara Justina I, koji je bio pod uticajem svog nećaka i budućeg cara Justinijana. Justin je izdao naredbu po kojoj jeretici ne mogu da vrše dužnosti u Carstvu. Direktno pogođen i uvređen, Teodorik (arijanac) je poslao papu Stefana II caru na pregovore u Konstantnopolj kako bi našao načina da povuče sporni zakon. Papa je otišao na pregovore, ali se zadržao deset meseci u Carigradu a da ništa nije postigao. Najgore od svega za Teodorika je bilo to što papa na povratku u Italiju nije otišao u rezidenciju ostrogotskih kraljeva u Ravenu, već direktno u Rim. Tada je bio optužen za veleizdaju i uhapšen. Pre početka procesa protiv pape Stefana, Teodorik je umro 526. godine sa sedamdeset godina.

Njega je nasledio unuk Atanarik (koji je bio i fizički i duhovni invalid) zajedno sa majkom Amalasvintom, a Kasiodor je nastavio službu kod njih. Već 534. Atanarik umire a njega nasleđuje Amalasvinta. Kako po gotskim narodnim zakonima žena nije mogla sama da bude na vlasti, ona se udala za svog daljeg rođaka Teodahata, koji je bio pravi varvarin, verolomnik i pijanica, najveći zagovornik neprijateljstva između Gota i Rimljana. On je već 535. ubio Amalasvintu, što je car Justinijan I iskoristio da objavi rat Ostrogotima.

Godine 536. počinje vizantijska ofanziva u Italiji pod vođstvom Velizara, vojskovođe koji je dve godine ranije uništio Vandalsku kraljevinu i inkorporirao je u Vizantijsko carstvo. Ubrzo je Teodahata ubio njegov sunarodnik Vitigis, grof Zemuna i popeo se na ostrogotski presto ženidbom sa Matasvintom, ćerkom Amalasvine. Ipak, do 540. Velizar je osvojio čitavu Italiju i ta se godina uzima za I pad ostrogotske države.

Tada se i Kasiodor penzionisao. Kao službenik pobeđenog gotskog režima nije bio u zavidnoj poziciji, pa se potpuno povukao iz javnog života. Još dok je bio u službi nosio se mišlju da u Rimu otvori neku vrstu visokoškolske ustanove manastirskog tipa. Pošto mu to nije pošlo za rukom usled ratnog rasula, on je na svom imanju u Skilacijumu podigao manastir Vivarijum (,, Ribnjak“). Njegova želja da monasi Vivarijuma budu naučnici, tj, da pišu i objavljuju knjige nije mu bila nikada uslišena – ta želja je bila nerealna, zbog toga što, usled ratova i invazija koji su obeležili prethodnih stotinak godina u Italiji nije ostalo mnogo obrazovanih ljudi. On je svoj manastir dizao paralelno sa Benediktom iz Nursije koji je osnivao manastir Monte Kasino. Svoja čuvena pravila, koja će postati I univerzalna pravila života za monahe sa Zapada i sama kičma benediktinskog reda tada još nije napisao. Da bi pravila bila što bolja, Benedikt je koristio i pravila Svetog Aurelija Avgustina, ali je posetio i Kasiodorov Vivarijum da vidi kako je život tamo organizovan. U nešto izmenjenom obliku prihvato je njegovo osnovno pravilo da monasi moraju da rade i da se mole. Taj rad je mogao da bude, shodno afinitetima monaha, fizički ili prepisivački. Monasi Monte Kasina bi bili prvo opismenjeni, a zatim bi prepisivali dela antičkih pisaca.

Kasidor se u javnom životu pojavljuje još 551/2. godine kada je učestvovao na pripremama za V Vaseljenski Sabor u Carigradu. Na tim pripremama je učesvovalo veoma malo ljudi sa Zapada, ali Kasiodor, kao jedan od najvećih umova je bio pozvan. Po rečima savremenika, smrtno preplašeni Kasiodor se tamo pojavio vrlo pompezno sa svitom. Poslednji pomen Kasiodora u istoriji kao živog čoveka je iz 565. godine. Umro je ili te, ili koju godinu kasnije.


Kasiodorova Dela[uredi - уреди]

Autor je mnogih dela, od kojih treba izdvojiti kao najvrednija Historia Getarum, Institutiones i Variae, kao i Hronika.

,, Istorija Geta“ naziv njegove istorije Gota je tako nazvana zbog tradicije antičkih i srednjovekovnih pisaca da daju nekim narodima imena starijih naroda koji su im slični po izgledu, ili po teritoriji koju nastanjuju pa su tako Goti nazvani Getima po plemenu koje je pre gotske seobe živelo na severnim obalama Crnog mora. Ova prva istorija Gota, koja ima ima svoje izvore u narodnim pesmama, mitovima, sagama i legendama bilo je propagandno delo. Još nazivana i ,, Getika“ imala je ze cilj da promoviše Gote kao star i kulturan narod – koristeći se narodnim legendama Kasiodor je izračunao da se prvi Got rodio 1490. godine pre nove ere, čak 300 godina pre prvog Rimljanina (Eneja iz priče o Trojanskom ratu). Delo je bilo veoma obimno i sastavljeno iz 12 knjiga, ali nije sačuvana do današnjeg dana. Saznanja o ovoj knjizi dobijamo iz jedne druge ,, Getike“ čiji je autor Jordanes, episkop Krotona. Na pripremama za V Vaseljenski Sabor u Carigradu, na kome su učestvovali i Kasiodor i Jordanes znalo se za ovu knjigu, ali ju je Kasiodor čuvao, zbog mogućih političkih komplikacija koje bi ona izazvala ako bi dospela u javnost, a koje bi verovatno bile kobne za njega. Zato je Jordanes ,, pozajmio“ Getiku preko sekretara Kasiodorovog koji mu je dao na samo tri dana, i za to vreme ju je prepisao i sažeo koliko je mogao. To je Jordanesova priča, a verovatnije je da je bila duže kod njega, možda i sa prećutnim odobravanjem Kasiodora, koji se bojao da njegovo delo, ako ga on sam uništi ostane neobjavljeno.

Drugo čuveno delo Kasiodorovo jeste Institutiones. Ono je sasvim druge prirode od Getike i predstavlja neku vrstu podsetnika na to čime se bave poznate nauke. Sve poznate nauke su u to vreme svrstavane u ,,7 slobodnih veština“ a Kasiodor ih je obradio u 33 poglavlja podešena tako da odgovaraju 33 godine života Isusa Hrista.

Variae, ili ,, Razno“ je skup pisama i javnih dokumenata koje je Kasiodor pisao po službenoj dužnosti u ime ostrogotskih kraljeva. Vrlo mudro, kada je objavio Varije izostavio je svako lično ime, tako da su pisma dobila oblik formulara. Kasnije su, u toku srednjeg veka, Varije bile veoma zastupljene na evropskim dvorovima gde su zaista služile kao formulari.