Henry van de Velde

Izvor: Wikipedia
Henry van de Velde

Fotografija iz 1904. godine
Rođenje 3. travnja 1863.
Antwerpen, Belgija
Smrt 25. listopada 1957.
Oberägeri, Švicarska
Polje arhitektura - dizajn
Pokret art nouveau
Djela Bloemenwerf
Škola umjetničkih zanata u Weimaru
Boekentoren
Uticaj na Secesija, Hector Guimard

Henri van de Velde (* 3. april 1863. Antverpen - † 25. oktobar 1957. Cirih) bio je belgiski slikar, arhitekta i dizajner. Henri van de Velde zajedno sa Viktorom Hortom smatra se osnivačem i reprezentantom Art nuvoa u Belgiji, pravca koji je poznat i pod nazivom secesija. Za vreme svoje karijere radio je uglavnom u Nemačkoj, pri čemu je imao odlučujući uticaj na nemačku arhitekturu i dizajn početkom 20. veka. Važnu ulogu je odigrao u Verkbundu i u Bauhausu. Od 1926.1936. bio je profesor na univerzitetu u Gentu.

Život[uredi - уреди]

Van de Velde je studirao slikarstvo u Antverpenu pod vođstvom Čarlsa Verlata a u Parizu i kod Karlosa- Durana. Kao mladi slikar bio je pod uticajem Pola Sinjaka i Žorža Sera i brzo je savladao stil neoimpresionizma. Godine 1889. postao je član Briselske grupa „Les XX“. Od kako je Vinsent van Gog izlagao svoje radove sa ovom grupom Van de Velde je postao jedan od prvih umetnika na kojeg je uticao ovaj holandijski slikar. U to vreme je nadovezao trajno prijateljstvo sa slikarem Teo van Riselbergeom i vajarem Konstantinom Meunirejerom.

Godine 1892. napustio je slikarstvo i zainteresovao se za enterijerski dizajn i dekoraciju. Njegov prvi projekat je bila njegova vlastita kuća i inspirisao se engleskim stilom „Arts and Crafts“. Predložio je takođe i umetničku galeriju „L’Art Nouveau“ Samuela Bingsa u Parizu 1895. godine što je postao razlog za obeležavanje stila kao Art nuvo.

Van de Veldeov rad u oblasti dizajna bio je jako zapažen u Nemačkoj za vreme pravilnih pregleda u „Inen- Dekoration“ što je prouzrokovalo da mu budu povereni projekti enterijera u Berlinu. Na prelomu vekova projektovao je vilu Lojring u Holandiji i vilu Eše u Kemnicu koji predstavljaju stil Art nuove u arhitekturi. Predložio je takode i pregradnju muzeja „Folkwang u Hagenu (danas Karl Ernst Osthaus- Muzej) Godine 1905. pozvan je u Vajmar radi osnivanja škole „Arts and crafts“ prethodnika škola Bauhaus koja je posle Prvog svetskog rata zamenika ovu školu pod vodstvom Valtera Gropijusa. To je bila nova škola, novog tipa gde su đaci posle jednogodišnje pripreme bili razvrstani u specijalne ateljeje gde su radili na konkretnim zadacima. 1911. godine su mu prijatelji osigurali narudžbinu zgrade pozorišta „Champ- Elisées“ u Parizu koju je on projektovao kao armiranobetonsku zgradu. Tek 1914. godine uspeo je da postavi pozorište i to za 1. izložbu Verkbunda u Kelnu.

Van de Velde iako Belgijanac odigrao je važnu ulogu u „German Werkbund“-u asocijaciji koja se bavila propagandom nemačkog dizajna i podupiranje odnosa između industrije i dizajnerima. 1914. godine je bio protiv mišljenja Hermana Mutesiusa koji je tražio standardizaciju u dizajnu dok je Van de Velde tražio izdizanje individualnosti pojedinih umetnika. Za vreme Prvog svetskog rata živeo je Van de Velde u Švajcarskoj i Holandiji gde je projektovao „Kroller-Muller“ muzej u Otrelu a od godine 1926.1936. bio je profesor na univerzitetu u Gentu gde je projektovao univerzitetsku biblioteku koja je nazvana „Boekentoren“ (kula knjga). Van de Veldejeva arhitektura se karakteriše određenim plasičkim shvatanjima i daje prednost masivnom kamenu ili betonu pred čeličnim skeletom. Za ovo doba uobičajena biljna i figurativna motivacija je često zamenjena zaobljavanjem formi koje u poređenju sa antičkim ili renesansnim pristupom deluju dojmom mekoća i rastakanja.

Značaj Van de Veldea[uredi - уреди]

Značaj Van de Veldea je u njegovim delima iz devedesetih godina 1899. nastanjuje se u Vajmaru gde vodi Akademiju primenjenih umetnosti. On gredi 1903. vilu Eše u Kemnicu, 1904. Hoenhof za Karla Ernsta Osthauza u Hagenu, iste godine zgradu Lojring u Šveningenu a 1905. Akademiju primenjenih umetnosti u Vajmaru te još Ničeov arhiv u Vajmaru 1903. godine, projektat pozorišne zgrade Dimon 1903.-1904. godine, vilu visoke topole u Eringsdorfu 1906.-1907. i spomenik fizičaru Abeu 1908.-1911. 1914. godine skreće pažnju na sebe pozorištem na izložbi u Verkbundu. Kasnija ostvarenje ovog arhitekte su pod uticajem umerne moderne arhitekture kao i dela koje su pravili mnoge njegove kolege u to vreme. Glavna arhitektonska ostvarenja su mu unutrašnje uređenje muzeja u Hagenu (1902.), Umetnička škola u Vajmaru (1906.) i pozorište u Kelnu (1914.)

Galerija[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  1. Udo Kuterman, Savremena arhitektura, Novi Sad, 1971.
  2. istoimeni članak iz slovačke Vikipedije